Legendarna dramaturškinja, scenaristkinja rediteljka, istoričarka televizije, urednica Radio-televizije Srbije, preminula je u 81. godini. Bila je autorka kultne emisije „Trezor“ koja se emitovala na RTS-u od 2002. i sa njom nas je sačuvala od zaborava.
Bojana Andrić je bila naš trezor u svakom smislu, intelektualnom, kreativnom, emotivnom, umetničkom…
„Na puno različitih načina sam bio povezan sa Bojanom Andrić i ova vest me je veoma potresla i bila mi je neočekivana i pored znanja za njeno zdravstveno stanje i godina koje je imala. Moje su veze sa njom tesne su koliko su tesne moje veze sa televizijom. I moj susret sa nekim ko radi na televiziji, kada sam bio klinac, upravo je bio sa Bojanom i Mirom Otašević. To su dve žene koje su me tamo dočekale, i prostrle crveni tepih pred jednog studenta koji se više nikad neće ponoviti“, priseća se za Radar reditelj Boris Bota Miljković, dugogodišnji kreativni direktor RTS.
Bojana Andrić je studirala dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Bila je autor radio drame „Moj prijatelj Šarl“ i više televizijskih kao što su „Daleko je Australija“, „Pogrešna procena“, koautor TV drama i serija „Običan život“ sa Živojinom Pavlovićem, „Pesma“ sa Oskarom Davičom.
U igranom programu Televizije Beograd od 1971. kao dramaturg i urednik radila je na više desetina drama i dramskih serija. Autorka je emisije „Trezor“ koja se emitovala od 2002. do 2022. godine.
Još od 1987. počela je da se bavi istorijom Televizije Beograd, a od 1993. radila je na osnivanju Muzeja televizije u Srbiji, ali i pored velikog truda koji je uložila, ta želju nije ostvarila.
„Bojana je bila sve što mogu da nazovem televizijom. Ona i Mira Otašević su pokrenule virtuelni muzej televizije i Bojana je uspela da ga sama izgura do pojavnih oblika u ‘Trezoru‘ i da kao vrli arhivar sačuva nešto što je bila naša prošlost. I to je nešto što je jedan od najvažnijih zadataka što jedan čovek može pred sebe da postavi. Nadam se da ćemo, zahvaljujući Bojani i njenom radu, imati spomen na nešto što je bila kvalitetna televizija bez obzira na posrnuća. To je ipak bila kuća sa kojom su generacije odrastale i to dobro“, objašnjava Miljković.
Bojana Andrić je bila scenarista zapaženih poduhvata TV Beograd, poput serije „Pesma“, filma „Šešir profesora Koste Vujića“, a dramaturg filma „Leptirica“ i serije „Aleksa Šantić“
Andrićeva je od 1998. bila koautorka posebnog programa „Teveteka“ koji se zasniva na emisijama iz arhiva Televizije Beograd, a 2001. je obnovila rad Redakcije za istoriografiju TV Beograd. Od 2005. je bila u penziji, ali je ostala na RTS-u da radi volonterski autorski projekat „Trezor“.
„Sa Bojanom sam sarađivala nekoliko puta. Pamtim susret u njenoj organizaciji kada je u Dečjem kulturnom centru okupila gluvu i čujuću decu u okviru Dana evropske baštine 2018. Najpre smo svi zajedno odgledali dečju emisiju ’Pismo ljubavi’ iz 1976. godine a onda smo razgovarali na temu ’odnos roditelja i dece’ u rasponu od četrdesetak godina – šta je ostalo isto, a šta se promenilo. Zahvaljujući znakovnom prevodu Tomislava Tomanovića, divno smo se ispričali i odlično razumeli. Tako je nastala emisija ’U tuđim cipelama’, u okviru redakcije za istoriografiju (RTS), autorsko delo Bojane Andrić. Volela sam da sedim u njenoj kancelariji. Tamo je istovremeno vladao i savršen red i savršen nered. Imala sam osećaj da sam u vremeplovu koji me može u trenutku odvesti i u prošlost i u budućnost“, priseća se književnica Jasminka Petrović i dodaje: „Posebno sam uživala kada su se Bojana i Raša, njen sin, prisećali porodičnih avantura – gde i kako su putovali, šta su radili tokom leta, a šta tokom zime, ko je bio ‘najgori’ od sve dece koje knjige su čitali, koje filmove su gledali… ’U jednom periodu života, spavali smo na VHS kasetama. Bojana ih je donosila kući kako bi sačuvala brojne emisije, a onda je jednu po jednu kasetu presnimavala i vraćala ih u arhivu televizije’, pričao mi je Raša, a Bojana je klimala glavom i smejala se. A ja dok ovo pričam, i smejem se i plačem.“
Milena Stojićević, čuvena producentkinja RTS, seća se noći između 5. i 6. oktobra 2000: “Kada su razulareni kriminalci i ozlojeđeni tzv. građani, instrumentalizovano ušli u Takovsku 10 da je unište, zapale i sravne sa zemljom, Bojana je sa grupom saradnika i Miletom Kečinom, radnikom u Dokumentaciji RTS-a, rizikujući život, branila na hiljade sati snimljenih, arhiviranih emisija. I uspeli su. Ja sam bila u hodnicima, nije bilo svetla, goreli su kablovi, dim je kuljao na sve strane. Opšti haos rušenja i lopovluka. I tamo smo se u toj noći velikog iskušenja srele. Bojana sa gomilama kutija emisija, koje su izbacivali kroz prozor, gde su išle dalje na sigurno. Uvek sam je poštovala, volela, ali od te noći Bojana Andrić je postala moja heroina. Branila je kulturu i sećanje svog naroda i odbranila. Pamtiću njen divan, uvek zabrinut lik televizijske autorke, u devojačkim haljinicama, kratko ošišane kosice, užurbane i nekako škrte na rečima, a ne i na delu. Svi mi koji smo imali tu privilegiju da radimo i živimo pored nje, treba duboko da joj se naklonimo i pokrenemo akciju da se napravi spomenik Bojani Andrić u nekom od hodnika između studija, montaže i dokumentacije gde je provela veći deo života.”
Bojana Andrić je bila scenarista zapaženih poduhvata Televizije Beograd, poput serije „Pesma“, filma „Šešir profesora Koste Vujića“, a dramaturg filma „Leptirica“ i serije „Aleksa Šantić“.
Dobitnica je Godišnje nagrade Televizije Beograd 1991. godine, nagrade za TV kritiku „Dušan Duda Timotijević“ 2003, povelje Udruženja novinara Srbije 2008, plakete Jugoslovenske kinoteke 2014, kao i nagrade „Tanja Petrović“ 2016. godine.
U noći između 5. i 6. oktobra 2000. sa grupom saradnika i Miletom Kečinom, radnikom u Dokumentaciji RTS-a, rizikujući život, branila je na hiljade sati snimljenih, arhiviranih emisija
Milena Stojićević
Majka Radivoja Raše, Anđelije i Nikole. Njen stariji sin Raša Andrić, čuveni reditelj, prokomentarisao je: „Napustila nas je tokom buke protiv RTS. Do kraja na liniji fronta.“
Istoričarka Sanja Petrović Todosijević podelila je na društvenim mrežama svoje sećanje na Bojanu Andrić i ukazala je na još jedan njen doprinos: „Kao istoričarka televizije i urednica ‘Trezora’ je ostavila neizbrisiv trag u našoj kulturi, ali i kolektivnom pamćenju generacija koje bez televizije ne bi mogle da zamisle svoj život. Bila je među prvim osobama iz našeg javnog života koja se, kada je Agencija za licenciranje stečajnih upravnika oglasila prodaju Memorijalnog kompleksa ‘Boško Buha’ kao deo stečajne mase turističko ugostiteljskog preduzeća Putnik iz Prijepolja zainteresovala za Memorijal i za akciju spasavanja koju je nekoliko nas tada pokrenulo. Pored toga što je bila veoma radoznala, Bojana je, bar se meni tako činilo, bila i veoma užurbana žena jer je uvek imala na pameti da puno toga, pre svega za druge, treba i mora da uradi. A ko će drugi? Mirno putuj Bojana. Sve si nam završila.”
Boris Miljković ističe da je energija Bojane Andrić bila neupitna: „Iako na smrt gledamo kao na prirodni deo nečijeg života, treba istaći da nam je Bojana ostavila mnogo toga u amanet. Ona je poseban slučaj, osoba evropske istorije. Voleo bih jednog dana da vlasti koje su bolje od ovih na neki intelektualni, emotivni, umetnički način ugrađen u kod jednog naroda, da javni servis stvarno zaslužuje muzej. Ono što je Bojana želela. Strašno bih se radovao tome i njena misija bi tada bila kompletirana.“
Bojana Andrić nam je ostavila trezor sećanja. Na nama je da sačuvamo sećanje na nju i na sve što je otela od zaborava. I nije fraza, neka joj je večna slava i hvala.
