Umetnici Hans Jozefson i Ginter Ferg potiču iz različitih generacija. Od kraja devedesetih, Ferg je bio upoznat s Jozefsonovim skulpturama, a deo njegove uobičajene prakse bio je da proučava rad svojih kolega. Bio je posebno fasciniran materijalnošću i taktilnošću Jozefsonovih skulptura za koje je uvek koristio iste modele: svoje žene! Uz Fergovu podršku, Rudi Fuhs, tadašnji direktor Stedelijk muzeja, priređuje njegovu izložbu u Amsterdamu 2002. (tek drugu međunarodnu posle Brna) koja ga je vinula u „umetnički kosmos“ u njegovoj 82. godini života.
Danas, njegova dela nalaze se po celom svetu, a njujorški MET je tek nedavno stekao skulpturu Hansa Jozefsona pomalo kasneći za evropskim i svetskim „kolegama“. Njegova umetnička putanja prešla je od indolentnog odnosa kritike i tržišta u slavodobitno obožavanje.
Hans Jozefson rođen je 1920. godine u Kenigsbergu, današnji Kalinjingrad, glavnom gradu Istočne Pruske, u liberalnoj jevrejskoj trgovačkoj porodici. Veoma rano pokazuje interesovanje za vajarstvo igrajući se plastelinom. Proučavajući reprodukcije, s petnaest godina piše svom vajarskom uzoru Ernstu Barlahu tražeći da mu dopusti posetu ateljeu. Barlah mu u odgovoru poručuje da bi trebalo da „ide svojim putem“. I krenuo je. Sudbinski.
U Nemačkoj pod nacističkim režimom, Jozefsonova porodica suočava se s rastućim finansijskim pritiskom. Uz birokratske peripetije dobija skromnu stipendiju i upisuje umetničku školu u Firenci. Tamo otkriva dela Donatela, Deziderija i Mikelanđela, kao i antičku umetnost. Kasnije u njegovim polufigurama videće se ta italijanska disciplina — gotovo matematička preciznost u uspostavljanju ravnoteže između monumentalnosti i humanosti.
U maju 1938. tokom Hitlerove posete Italiji, Jozefsona hapsi italijanska policija, te beži u Švajcarsku, gde po izbijanju Drugog svetskog rata završava svoj „skulptorski zanat“ kao asistent u studiju Ota Milera, uglednog švajcarskog vajara koji mu pruža utočište i ohrabrenje. Za razliku od starijih umetnika koje snažno oblikuje istorija umetnosti, Jozefson od samog početka traži direktan, ličan pristup skulpturi, zasnovan na sopstvenom iskustvu.
Po završetku rata i dobijanju prava da izlaže, prvi put učestvuje na izložbi Umetnici u egzilu, a osećaj izbeglištva i egzila pratiće ga do kraja života. Umire 2012. radeći do poslednjeg trenutka iz kolica i dajući upute asistentu.
Ako bi se išta moglo uzeti kao konstanta u Jozefsonovom umetničkom opusu, onda se njegov rad može definisati kao beskompromisna harmonija suština
Teško je u svetski umetnički mozaik velikana uklopiti dela Jozefsona. Celi proces njegovog stvaralaštva svojevrsna je konstanta i potraga za arhetipskim, pa time i nužnim. Sva njegova dela predstavljaju tek pojmovnu slutnju o značenjskom. Konstantnom redukcijom oznake tokom godina, on ostavlja samo minimum traga o onome što njegove skulpture predstavljaju. Ponekad je potrebno obilazati ceo krug oko skulpture kako bi se uočile konture ljudske glave, oči, usta, uši… promatranje i vrednovanje Jozefsonovog dela zahtevaju pre svega školovano oko, sposobnost da se uoči bitno u ravnima opšteg. I sam skulptor je praktikovao da satima šeta između svojih skulptura, razgovara s njima, dodaje im i oduzima materijal.
Dela Jozefsona svedoče da je moguće stvarati bez kompromisa potpuno eliminišući potrebu da se bude komercijalan i galerijski dopadljiv. Jozefson je stvarao ne za istoriju umetnosti, već za večnost. Stalno je tragao za istinom, pritajenom u materijalu.
Njegove kasne skulpture svojevrsne su riznice tišine. U njima nema prisustva osobenosti koje ljude čine različitima. On u svojim skulpturama predstavlja prisustvo čoveka uopšte. O tome je jednom i sam svedočio: „Skulptura mora da ostane neodređena, jer ako postane previše jasna, više nije živa.“
Malo je umetničkih dela koja pronose smisao večnog kao što to čine skulpture Hansa Jozefsona. Svojim monumentalnim figurativno-apstraktnim formama, sa mnogo organskih nesavršenosti na površinama, stiče se dojam da su posuđene od nekih arhetipskih staništa s kojih ih je on ponovo predočio gledaocima. Ako bi se išta moglo uzeti kao konstanta u njegovom umetničkom opusu, onda je to da se njegov rad može definisati kao beskompromisna harmonija suština.
