Čudni su putevi algoritamski – u jednom trenutku, čovek na Jutjubu može da sluša hit Bajage i instruktora „Verujem – ne verujem“, a već u sledećem da čuje istu numeru, ali na poljskom, pod naslovom „Poslednja noć“ (Ostatnia nocka). Izvorna izvedba s albuma Prodavnica tajni iz 1988. godine beleži 6,2 miliona pregleda, dok za srpsku publiku prilično dobro čuvana tajna, nastala 23 godine kasnije na relaciji Varšava-Krakov, broji skoro pet puta pregleda više. Pogleda li znatiželjnik ko se potpisuje kao autor potonje, zateći će bend Yugopolis, uz gostovanje vokaliste Maćeja Malenčuka.
„Malenčuk je osamdesete proveo kao ulični muzičar u Krakovu, inspirisan bluzom i Bobom Dilanom. Tek je devedesetih, kada je zahvaljujući grandžu otkrio alternativu, postao deo poljske scene, a pop zvezda je postao zahvaljujući Bajaginoj pesmi“, kaže za Radar Gžegož Bžozovič, muzički novinar, kritičar i producent, na odličnom srpskom. Svojim radio-emisijama, tekstovima i logistikom umnogome je oblikovao i usmeravao poljsku pop kulturu i kontrakulturu od osamdesetih do danas.
Jedna od kruna njegovog rada upravo je Yugoton, odnosno Yugopolis – projekat koji je 2001. godine okupio eminentne poljske muzičare s namerom da se naprave nove verzije klasika jugoslovenskog novog talasa i roka. Razgovor sa Bžozovičem o tome kako se došlo do tri albuma neobičnih kompilacija najmanje je puka polemika o kvalitetu muzičke scene nekadašnje države ili zakonima tržišta – to je debata o razlikama između poljskog i jugoslovenskog socijalizma, kao i poljskog i srpskog kapitalizma, i svega neslavnog što se dogodilo između. A počelo je 1972. godine…
Jugoslovenska arogancija
„Moj otac je dobio službu u Beogradu kao predstavnik poljskog elektroenergetskog preduzeća gde je dogovarao trgovinu s jugoslovenskim kompanijama. Na Banovo brdo sam se doselio s dvanaest godina. Pohađao sam rusku školu koja se nalazila ispod današnjeg spomenika caru Nikolaju II. Atmosfera u njoj je bila čudna. S jedne strane, đaci su bili deca iz svih komunističkih zemlja – uključujući Kubance, ali bez Rumuna, što mi je bilo zanimljivo – s druge su nas nastavnici podučavali iz sovjetskih udžbenika u kojima je pisalo da je u SSSR-u najveća sreća na svetu, a s treće smo svi posle časova izlazili na ulice Beograda i videli realnost. Na mene su zato beogradske ulice mnogo više uticale od nastavnog programa, a glavna spona s novom sredinom bile su emisije Slobodana Konjovića, Dražena Vrdoljaka i muzika koju su puštali“, predočava Bžozovič.
Narednih pet godina, koliko je naš sagovornik proveo u glavnom gradu SFRJ, isprva je bilo obeleženo nezadovoljstvom. Naročito mu je smetala specifična nadmenost jugoslovenskih vršnjaka. Spavate li vi, u Poljskoj, po šatorima? Postoje li automobili? Iz današnje perspektive, Bžozovič razume da su adolescenti samo ponavljali pitanja koja su čuli kod kuće, ali njihove reči tada su mu smetale.
„Ono neizrečeno uvek je bilo: uostalom, mi smo za vas Amerika. I, iskreno, bili ste. Životni standard bio je neuporedivo viši nego u Poljskoj. Tamo ste imali knjige o liku i delu Staljina, a ovde prevode 1984. Džordža Orvela i Vrlog novog sveta Oldosa Hakslija. Filmovi su bili subverzivni, a muzika zaista zanimljiva. Boravak u Beogradu nije bio samo moj prozor ka Zapadu, nego i ka novim idejama koje su bile mnogo privlačnije od onih dogmatskih, kod kuće“, objašnjava naš sagovornik.
Mučila me je nostalgija, pa sam 1980. službeno došao u Beograd, gde sam upoznao članove VIS Idoli, Šarla Akrobate, Električnog orgazma… Bili smo manje-više ista generacija, ali suštinski klinci. Zato sam bio dovoljno smeo da predložim da im organizujem turneje u Poljskoj, a oni dovoljno ludi da pristanu
Na pitanje o odnosu Varšave i Beograda danas, izraz njegovog lica se menja. Radost prisećanja odmenjuje briga za današnjicu.
„Kao da je Beograd stao. Tada ste bili jedan vek ispred nas, a sada za nama zaostajete dvadesetak godina. Da se razumemo, EU ima hiljadu mana. Hiljadu i jednu. Ali je Brisel Poljskoj dao zakone koji su onemogućili razularenu korupciju kakva je kod nas vladala devedesetih. Beograd mi sada izgleda kao da nema gradonačelnika. Kao da svako ko ima lovu i želi da je uveća može da radi šta hoće“, kaže Bžozovič.
Povratak u domovinu
Prema rečima našeg sagovornika, Poljska na prelazu iz sedamdesete u osamdesete nije toliko bila u raljama cenzure. Ne zato što je tamošnji komunizam bio liberalan, već zato što je bio okoštao – o kulturi i kulturnoj politici brigu su vodili stariji apartčici koji u modernosti nisu videli preveliku pretnju, ali samo zato što samu modernost nisu ni primećivali. Popularne, rasvirane džezerske favorite starijih generacija – bendove poput Yes, Pink Floyd i Genesis – valjalo je odmeniti novim izvođačima. Onima koji sve spakuju u dva do dva i po minuta jednostavnije svirke, uz mnogo vikanja. Dužnost koje se Bžozovič latio sa zadovoljstvom, donošenjem jugoslovenskih ploča.
Ipak, Poljska u koju se 1977. vratio propadala je iz dana u dan, bez dna, činilo se. Zajedno s novom kontrakulturnom energijom ubrzo se pojavila i sveža društveno-politička snaga. U septembru 1980. godine, pod palicom Leha Valense, u Gdanjsku nastaje Nezavisni samoupravni sindikat Solidarnost (Solidarność), koji je mnoštvu Bžozovičevih sunarodnika dao nadu da je situaciju moguće ne samo popraviti, nego i promeniti.
„Tada sam radio u varšavskom klubu Rivijera remont. Sve vreme me je mučila nostalgija za Jugoslavijom, pa sam 1980. službeno došao u Beograd, gde sam upoznao članove VIS Idoli, Šarla Akrobate, Električnog orgazma… otprilike malo nakon što su ti bendovi nastali. Bili smo manje-više ista generacija, ali suštinski klinci. Zato sam bio dovoljno smeo da predložim da im organizujem turneje u Poljskoj, a oni dovoljno ludi da pristanu. Bili smo u godinama u kojima bismo svi otišli u Zair, da nam je neko ponudio, a kamoli koju stotinu kilometara severno“, kaže Bžozovič.
Njegova sećanja na beogradske muzičare nerazlučiva su od godina kasnijeg prijateljstva, ali prve utiske i te kako pamti.
„Srđan Gojković Gile bio je drzak, energičan, baš kao i Dušan Kojić Koja. Njihov ego prosto je pratio ono što su radili na sceni. S druge strane, Milan Mladenović i Vlada Divljan bili su, odmah se videlo, drugačijeg senzibiliteta. Dobri, mirni momci. Posebna priča bio je Ivan Vdović Vd, dete iz loših okolnosti koje je spas nažalost našlo u heroinu“, veli Bžozovič.
Turneja Orgazma bila je veoma uspešna, ali, dodaje naš sagovornik, uglavnom zato što je, uz mladalačku, pankersku energiju i probitačne pesme, Gile u helankama i s mnogo šminke svaki nastup tretirao kao potencijalni spektakl. Koncerti Akrobate prolazili su lošije, delom jer su članovi bili statičniji na sceni i avangardniji u zvuku, a delom jer se još tada videlo da Koja, Milan i Vd kao trojac imaju neusaglasive energije.
„Dva koncerta Orgazma koja su završila na butlegu Varšava 81 su iz današnje perspektive bila skromna, ali su nas tada pošteno razmrdala. Sala u kojoj su svirali je mogla da primi oko 500 ljudi. Tačno trideset godina kasnije, Orgazam je ponovio koncert u Varšavi, ali pred 200 ljudi, uglavnom nostalgičara i ljudi iz bivše Jugoslavije. Njihovi nastupi iz osamdesetih više su stvar legende. Zato je na kraju ipak objavljena dvostruka ploča svih njihovih varšavskih koncerata“, kaže Bžozovič.
Žurka pred mrak
U novembru 1981. godine, naš sagovornik je u beogradskom SKC-u organizovao petodnevnu manifestaciju pod nazivom „Mlada poljska kultura“, čije je geslo bilo „Ništa o nama – bez nas“. Obuhvatala je izložbe, projekcije filmova, predstave, debate, koncerte… prostor je bio dupke pun, iako niko, ni u Poljskoj ni u Jugoslaviji, nije niti redak napisao o samom dešavanju.
Koncerti su počinjali veoma kasno. Poljski pank bend Krizna brigada (Brygada Kryzys) zasvirao je tek oko jedan ujutro, a njihove kolege Manan (Maanan) u Beograd nisu ni došli. Češki graničari držali su ih oko dva dana na granici i čekali da se umore i odustanu.
„Nigde za vreme uzleta Solidarnosti se nije desila tolika promocija poljske omladinske kulture kao u Beogradu. Naravno, iz današnje perspektive, pomalo je smešno što je prvi čovek ispod direktora SKC-a Ljubomira Kljakića bio Milorad Vučelić. Ali taj tandem je dobro radio. Interesovanje za Solidarnost takođe je bilo ogromno, ali mladi ljudi ovde nisu mogli da razumeju tamošnji kontekst. I dalje se postidim zbog svoje reakcije kada mi je jedan momak prišao s rečima: ’Ko je po vama bolji, Valensa ili Jaruzelski?‘ Poludeo sam. Kakvo je to pitanje? Mogao sam da mu odgovorim koji mesec kasnije, kada mi je bilo onemogućeno da dolazim u Beograd“, kaže Bžozovič.
Naš sagovornik aludira na uvođenje vanrednog stanja koje je general Vojćeh Jaruzelski objavio na jesen 1981. godine. Tokom naredne dve godine, država je pokušala da rasturi Solidarnost, ispostaviće se neuspešno. Tako je ujedno propala i poljska turneja VIS Idola, planirana za decembar iste godine.
Ipak, iz Jugoslavije su stizali znaci podrške, suptilni i manje suptilni. Električni orgazam je objavio pomenuti koncertni butleg Varšava 81, a Azra je objavila album Sunčanom stranom ulice, na kojoj se nalazila numera „Poljska u mom srcu“.
„Na radiju su se po danima smenjivale emisije s različitim žanrovima, a četvrtkom je emitovana kategorija pod nazivom ’socijalistički rok‘. Rekao sam nadređenima da ću puštati jugoslovenski novi talas, što je za njih bilo prihvatljivo. Uspevao sam da u etar pustim i tu Azrinu pesmu. Niti je ko znao ko je Džoni Štulić, niti je ko mogao da razume o čemu peva, a cenzori su imali preča posla. Ipak, slušalaca je bilo – moji prijatelji i poznanici, muzičari koji će kasnije učestvovati na Yugotonu i Yugopolisu, tada su upijali standarde jugoslovenske moderne muzike. I zato im nije bio nikakav problem da ih pre četvrt veka poskidaju za potrebe projekta. Već su ih znali napamet“, priča naš sagovornik.
Među njima je bio i Pavel Kukis, koji je na predsedničkim izborima 2015. bio trećeplasirani kandidat i koji je od iste godine do danas poslanik u Sejmu. Na prvoj ploči Yugotona pevao je poljski prepev numera „Retko te viđam sa devojkama“ VIS Idola, „Ena“ Haustora (inače, po mišljenju našeg sagovornika, najboljeg jugoslovenskog benda) i „Uhvati ritam“ Parnog valjka.
Atmosfera u ruskoj školi u Beogradu bila je čudna. S jedne strane, đaci iz svih komunističkih zemlja, uključujući Kubance, ali bez Rumuna. S druge, nastavnici koji su nas učili iz sovjetskih udžbenika gde je pisalo da je u SSSR-u najveća sreća na svetu. S treće smo svi posle časova izlazili na ulice glavnog grada Jugoslavije i videli realnost
Na pitanje da li u Poljskoj postoji interesovanje za studentsku pobunu u Srbiji nalik onom kakvo je u Beogradu svojevremeno izazvala Solidarnost, naš sagovornik odgovara odrično.
„I žao mi je zbog toga. Tamošnjih medija, političara i javnosti što se tiče, u Srbiji se ništa ne dešava. Prosto, nikoga ne zanima. Nismo u istim sferama interesa i interesovanja. Uz to, na Srbiju se u Poljskoj gleda kao na prorusku zemlju, iako je, mene što se tiče, više reč o tome da Brisel drži Vučića, jer im je koristan. Svima odgovara da bude tu gde jeste. I jeste se situacija malo promenila kad su studenti trčali ka Evropi i vozili bicikle, kada su pešačili od grada do grada u Srbiji. Ali prosečan čovek, ako ga ta tema ne interesuje, sigurno je neće videti u Poljskoj“, kaže Bžozovič.
Neobičan značaj Bijelog dugmeta
Naš sagovornik priznaje da isprva nije voleo Bijelo dugme. Jer, dok je novi talas zvučao provokativno, Goran Bregović i kompanija više su mu ličili na glem-rok bend za devojčice. Tek kada se vratio u Poljsku shvatio je da je Bregović jedan od boljih tekstopisaca ovdašnje muzike, naročito od albuma Eto, baš hoću. Raniji hitovi poput „Hop-cup“ i „Selma“ bili su među starijim generacijama Poljaka vrlo popularni, jer je lirika bila svedena i repetativna.
Ipak, da nije bilo Dugmeta, ne bi bilo ni Yugotona. Naime, Poljska je bila među prvim državama u kojima je Bregović načinio veliki inostrani proboj. Najpre preko muzike za film Arizona Dream, koja je tamo prodata u oko 100.000 nosača zvuka – brojka bi možda bila i viša da nisu povučeni s rafova zbog na sudu potvrđenog plagiranja francuskog muzičara Enrika Masijasa – a potom i zahvaljujući muzici za Andergraund Emira Kusturice. Bžozovič i Bregović upoznali su se pre no što je taj film odneo pobedu na Kanskom festivalu. Muzika je bila pri kraju.
Svega dve godine kasnije, Bregović je sa svojim Orkestrom za svadbe i sahrane pozvan na jedan pozorišni festival u Poznanju koji je imao svoj javni deo. Koncert je bio besplatan, na otvorenom, i počinjao je u 12 sati. Naš sagovornik je očekivao par stotina ljudi, slučajnih prolaznika i namernika iz jugoslovenske dijaspore, a na koncert je došlo 30.000 Poljaka.
„Taj nastup bio je njegov najbolji, a mnogo sam ih ispratio, i kao novinar i kao organizator. Bio je trijumfalan. Ipak, o Bregoviću se pričalo više kao o ozbiljnom kompozitoru filmske muzike nego kao o rok muzičaru. U magazinu Mahina sam objavio prigodan članak. Njegov vlasnik, ujedno i direktor poljskog ogranka izdavačke kuće BMG, predložio je da se umesto kompilacije najboljih pesama Bijelog dugmeta napravi potpuno novi muzički album. Kao saradnica odabrana je poljska pevačica Kaja i taj njihov poduhvat iz 1999. prodat je u 700.000 primeraka“, objašnjava Bžozovič.
Kako se rodio Yugoton
Iz tog perioda ogromnog entuzijazma, u sećanju mu je ostala jedna anegdota.
„Ponedeljak je bio, a Goran mi kaže: ’E, moj Gregore, sad smo najebali.‘ Nisam ga odmah razumeo. Ali zaista, od tog trenutka, po medijima su krenule priče kako je njegovo stvaralaštvo reciklaža, kako krade narodnu muziku… čekajte, a šta su radili Šopen i List? I tad mi na pamet padne ideja da, kao što on prerađuje svoje nasleđe, tako i ja preradim svoje, jugoslovensko“, prepričava Bžozovič.
Dve godine kasnije, album Yugoton ugledao je svetlost dana, a poljska publika mogla je da čuje poljske verzije hitova Haustora, VIS Idola, Prljavog kazališta, Aerodroma, Filma, Električnog orgazma… neke od njih dobile su novi, zasebni život, pa su i danas mnogi Poljaci ubeđeni, recimo, da je „Maljčiki“ nastala – kod njih.
„Prvo je trebalo nagovoriti prijatelje muzičare da na njemu učestvuju. Svi su pristali, a u snimanju su sudelovali i Rundek i Divljan. Potom je trebalo zvati po Beogradu, Zagrebu, Sarajevu… i dobiti odobrenje autora, uz zahtev da se odreknu prava, ali ne muzičkih, već tekstualnih. Nije bilo problema. Treći korak bio je da nađemo izdavača. Srećom, na čelu poljskog ogranka BMG-a tada je bila Srpkinja Biljana Bakić. Ideja joj se svidela, ali je bila razočarana početnom prodajom. Mislim da je zbog Bregovićeve popularnosti i značaja jugoslovenskog roka u poljskom prostoru očekivala da odmah plane 200.000 primeraka, a otišlo je oko 60.000. Projektu sam dao novo ime, Yugopolis, i nastala su još dva albuma, objavljena 2007. i 2011. godine“, kaže Bžozovič.
Na poslednjem izdanju je i „Poslednja noć“, u kojoj Malenčuk peva o samom kraju izdržavanja zatvorske kazne na koju je za vakta Jaruzelskog bio osuđen jer nije hteo da služi vojsku.
Zlo poluvreme
Na pitanje koliko je pažnje u Poljskoj obraćano na rok muziku s ovih podneblja tokom devedesetih, kada je i te kako imalo protiv čega se buniti, naš sagovornik odgovara slično kao i ranije – interesovanja jednostavno nije bilo dovoljno. Bar u muzičkom smislu…
„Devedesete su u Poljskoj ličile na tranziciju svih postsocijalističkih zemalja. Nije se znalo ko je špijun, a ko ne, bilo je mafije i kriminala, čudnih privatizacija i korupcije… ali nije bilo rata. Iskreno, tad nisam mogao da verujem da su se jugoslovenske zemlje, koje sam dobro poznavao, toliko brzo i lako napunile nacionalizmom protiv kojeg se ljudi nisu dovoljno pobunili. I dalje je živ. Kad u Srbiji čujem da Srebrenice nije bilo, da je sve to jedna podvala, zavera… ne mogu da poverujem. Još je gore u Hrvatskoj. Što je veći greh, to je njegovo priznanje manje verovatno. Ali, tako je svuda. U Ukrajini se teško prihvata da su banderisti tokom Drugog svetskog rata ubili na desetine hiljada Poljaka. Svuda je isto“, zaključuje on.
Nakon kraćeg razmišljanja, dodaje: „Možda bi tako bilo i kod nas. Na neki čudan način, dobro je što su Sovjeti Poljskoj oduzeli njene istorijske teritorije na istoku, delove Ukrajine, Litvanije i Belorusije. Tako smo etnički zaokruženi. U suprotnom bi možda i kod nas bilo krvi.“
