Narativ bez kićenja, koji iskazuje srž našeg bića

Galerija B2 otvorena je 2018, u nameri da se istraži apstraktna umetnost i predstavi publici, sklonoj da kaže – „e, pa i ja sam ovo mogao da napravim“. Jer, uprkos iskustvu sa Petrom Lubardom i Stojanom Ćelićem, recimo, koji su apstrahovali realistične elemente, stavljajući ih u vrstu izmaglice, ovdašnji poštovaoci arta, apstrakciju nisu najbolje prihvatali.

„U Jugoslaviji je važila podela na tri likovna centra, Beograd, koji voli figuru, jer voli istorijske ličnosti, Ljubljanu, sklonu naraciji, jer voli bajke, i Zagreb koji ceni apstrakciju, jer ne može da se opredeli šta je najvažnije“, Bojan Muždeka, direktor B2 galerije, prepričava stari „vic“, aktuelan nekad među jugoslovenskim kustosima, a koji i danas dosta toga objašnjava.

Iz poslednjeg sloja dosetke, proistekla je praksa grupe Gorgona, koju su činili Julije Knifer, Dimitrije Bašičević Mangelos, Marijan Jevšovar, Josip Vaništa… Knifer, čijom je izložbom proslavljen sedmi rođendan galerije, „ničemu realnom nije mogao da se posveti, hrleći nevidljivom, ali nikad najkraćim putem, imajući potrebu da istraži čitavo polje bespredmetnog, kako su i nastali njegovi meandri“.

Apstrakciju možemo shvatiti i kao narativ bez kićenja, bez (suvišnih) reči, kojim se iskazuje srž našeg bića. Plod apstraktne misli je i gest, hrabar u slučaju B2 galerije, spremne da se uhvati ukoštac s idejom slobode, svojstvene umetnosti. A posebno one čiju su neokonceptualističku praksu sprovodili nosioci scene sedamdesetih (uglavnom u SKC-u), od Marine Abramović, preko Ere Milivojevića do Neše Paripovića, ali i bitnih svedoka tog vremena, Biljane Tomić i Milana Jozića, kojima je takođe upriličena izložba.

Svetlost, prostor, vreme

Program B2 je krajnje konzistentan, iako podeljen na apstraktne pojmove – svetlo, prostor i vreme, po zamisli prve kustoskinje Dragice Vuković. Trogodišnji koncept produžio se do danas, s obzirom na širinu posmatranih misaonih kategorija. Naime, svetlo, kao simbol novog početka (kao što je otvaranje galerije), obuhvatalo je čitav spektar tema.

„Prostor je, opet, posmatran kao mesto iz kojeg govori autor, kao prostor samog umetničkog predmeta, a zatim i kao niz tačaka iz kojih se taj predmet stavlja u neki kontekst“, objašnjava Muždeka. Tek se vreme pokazalo kao složenica, obuhvatajući sva tri navedena aspekta, koji bi mogli da se šire unedogled.

U kontekstu svetlosti predstavljeni su radovi Radomira Kundačine, Bojana Bema, Kristine Ristić, Nevenke Stojsavljević, Đorđija Crnčevića… O konceptu prostora slikom su govorili Veljko Vujačić (čiji su meditativni prizori deo aktuelne postavke u Leopold muzeju u Beču), Saša Pančić (čiju autorsku izložbu ćemo uskoro gledati u Legatu Čolaković), Rada Selaković (apstrakcijama iz devedesetih), Vladan Radovanović (multimedijalnim radovima)…

Rastegljivost vremena ilustrovali su pomenuti umetnici neokonceptualne prakse, ali i Miomir Grujić Fleka, protagonista autohtonog, beogradskog novog talasa, čiji su crteži bili nalik pećinskim, gde se figura tek nazirala, a bila je simbol osvajanja slobode. Predstavljen je i rad slovenačke grupe OHO (sa Markom Pogačnikom na čelu), koja je razmišljala u (širokim) okvirima lend i bodiarta, performansa, eksperimentišući i s jezikom. Za njih je umetnički proces bio važniji od samog produkta, jedinog merodavnog u današnjim uslovima vladavine tržišta.

Kritika savremenog potrošačkog društva

Kako ono danas jedva da postoji (u regionalnim okvirima), mogla bi se ponoviti izložba Jusufa Hadžifejzovića Prodavnica praznina iz 2023, a zapravo kritika savremenog potrošačkog društva. Prazninu je Hadžifejzović ustanovio kao estetsku kategoriju, promovišući je u „egzistencijalni stav i politički komentar“.

Istih godina, osamdesetih, na beogradskoj sceni, Bora Iljoski prevodi novu figuraciju u apstraktan izraz, zahvaljujući jedinstvenom sistemu elemenata geometrijske provenijencije, koji je izgradio. Pa mu uspeva da žutim kružnicama dočara atmosferu probijanja sunčevog svetla kroz Prozor, omogućujući posmatraču da doživi taj momenat u prostoru ove slike, prikazane na jednoj od izložbi.

Zdravko Joksimović, vajar, predstavnik je Nove beogradske skulpture (zajedno sa Dobrivojem Batom Krgovićem, Srđanom Apostolovićem, Gabrielom Glidom i Dušanom Petrovićem), koja se nadovezala na postojeće transformacije u vizuelnom izražavanju. Poigravajući se materijalima, ali i nazivima svojih dela, Joksimović je publici, primera radi, približio doživljaj leta pastelom Ovako je stalno u Kaliforniji, početkom jeseni 2022.

Doživljaj ili sveukupnost utisaka

Doživljaj je ključna reč kad je u pitanju posmatranje apstrakcije. Tad se ne radi o pukom zapažanju (tokom dvadesetak sekundi, koliko traje pažnja današnjeg čoveka), već i o vizuelnom mišljenju, baziranom na čitavom spektru činjenica i osećaja. Tim pojmom bavio se Rudolf Arhajm, nemačko-američki psiholog, esejista, proučavalac umetnosti… a njega opet izučavao skulptor Vojin Stojić, autor spomenika Kosmajskom partizanskom odredu.

Arhajmova teorija pomogla je maja ove godine, kad je Stojić prezentovan u B2, da se shvati (ili doživi) njegova skulptorska vertikala, često izlomljena ili izuvijana. „Doživljaj je zapravo punoća utisaka koji nas oblivaju dok stojimo pred umetničkim ostvarenjem. Što se njime nudi manje ‘poruka’, ono ostaje otvorenije, zagonetnije, spremnije da uđe u večnost, da prevaziđe kontekst u kom je nastalo“, naš sagovornik zapaža, opet se zagledajući u pojam vremena.

Današnjoj publici je svojstveno da se pita šta delo znači, kad stane pred neku apstrakciju. Ovo, po Muždeki, znači da takva osoba od slike nešto traži, nespremna da se sasvim preda datom vizuelnom ostvarenju (ili gestu – performansu, i sličnim oblicima umetničkog izražavanja), kada bi ga doživeo u punoći utisaka. „Stoga je pravo pitanje – šta vi možete da date slici koju navodno ne razumete“, poručuje Muždeka.

Da li je Galerija B2 za ovih sedam godina uspela da publici približi to komplikovano, apstraktno mišljenje, pitamo ga. „Ne, jer umetnost nema edukativnu ulogu i ne može da menja svet. Ona se bavi sopstvenim, likovnim problemima, otvorena za sve koji žele da učestvuju u dijalogu“, podvlači naš sagovornik.

Osim potvrđenih velikana apstrakcije, B2 teži da otkrije i nove nade, pa Muždeka obilazi ateljee mladih stvaralaca. Kad proceni ko od njih nosi posebnu težinu ideje, predstavi ga savetu galerije, promenljivog sastava. Onda se veća ko će, kada će, i da li će izlagati. Svaka postavka ima svog kustosa. Svaka se godina kruniše grupnom izložbom prikazanih radova.

Budućnost

Ova, 2025. prošla je u znaku posmatranja vremena budućeg, tj. pitanja da li su umetnički predmeti budućnosti čin ili samo delo, ili dugotrajna, iscrpna, posvećenost jednom (kao što je smatrao Knifer). Pitalo se i šta znače spomenici kao nosioci memorije jedne skupine, danas, kada te zajednice u tom obliku više ne postoje. I da li će memorijali u narednom periodu biti mesta okupljanja, ili simbolički punkt gde se vodi borba oko prava na tumačenje istorije… Ili će konačno postati umetničko delo u prostoru.

Naredna godina počeće proverom tvrdnje Vlade Marteka, hrvatskog umetnika koji vizualizuje poeziju, da će u budućnosti umetnost služiti romantiziranju života, jer sad imamo progres tehnologije, ali nam treba i napredak u jednom punijem smislu, koji nije merljiv spoljnim merilima.

Umetnost će biti istovremeno ta koja je mera i ono šta se meri, po viđenju Marteka. A B2 ostati prostor za razmenu ideja, čemu galerije i treba da služe, s tačke gledišta vernih posetilaca.