Predstava Narodni poslanik Makedonskog narodnog teatra u režiji i adaptaciji Egona Savina, odigrana je s uspehom na 70. Sterijinom pozorju, gde je osvojila Nagradu za kolektivnu glumačku igru, a potom je gostovala u Narodnom pozorištu u Beogradu.
„Radovalo me je što se ovaj komad igrao na Sterijinom pozorju, jer naporom i ogromnim trudom organizatora taj naš najznačajniji pozorišni festival se ipak održao i posle svega. Između ostalog, saznao sam da ni njegovo prošlo izdanje nije otplaćeno, odnosno da duguju za smeštaj, putovanje… Prava je sreća da se i sada održava, taj festival traje sedam decenija. Ali, mnoge druge stvari se ‘odlažu’, odnosno, bojim se da se ukidaju. Nije bilo festivala u Jagodini, ni u Nišu, Šapcu… Kako lokalni političari odnosno vlast odluče, sve zavisi od toga. Jer oni koji poštuju kulturu, uvek će pronaći novac za festivale u svom okrugu”, priča za Radar reditelj Egon Savin, dobitnik mnogobrojnih priznanja za svoj umetnički rad, među kojima je i Orden Karađorđeve zvezde drugog stepena, i prvi je laureat nagrade Dejan Mijač.
Profesor na Katedri za pozorišnu i radio režiju Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, do srži odan teatru, priznaje da nije sklon da se često pojavljuje u medijima. Jedan od razloga je i to što dolazi u neprijatnu situaciju kada razgovara sa onima iz raznoraznih medija, što sebe, kako kaže, smatraju novinarima a ne razlikuju šta je scenario a šta scenografija.
Odabir njegove predstave za Sterijino pozorje, festivala na kojem je osvojio čak osam priznanja, pet za režiju, dve za adaptaciju, kao i Sterijinu nagradu za izuzetne zasluge u pozorišnoj umetnosti, bio je dovoljan razlog da nam ukaže poverenje i otkrije ne samo zašto voli da režira komade Branislava Nušića, nego i kako sagledava naš kulturni milje.
Nušić je opet u vašim rukama. Do sada ste režirali dosta njegovih komada. Zašto se uvek vraćate ovom našem klasiku?
Istina je, ali sada sam prvi put radio Narodnog poslanika. Tačnije, nikada pre nisam rrežirao Nušićevu komediju, nego drame, ako izuzmem Pokojnika, koji je satirična drama. Ovo je prava komedija, napisana pre 140 i više godina, i bilo je to njegovo prvo delo. Imao je samo 19 godina kada ga je napisao, time je najavljen jedan veliki pisac, koji je do dana današnjeg, po meni, ostao pozorišni genije. To je u pravom smislu klasično delo, zato što i posle toliko godina ništa od njegove aktuelnosti ne nedostaje, a ne morate ništa ni da dodate. opišete, imate jasnu sliku ovog našeg palanačkog mentaliteta. Nušić je jedini naš pozorišni genije, iako je srpska komediografija značajna u evropskim razmerama. Ako pored njega računamo Steriju, Aleksandra Popovića, a od savremenika Duška Kovačevića, kao i Nebojšu Romčevića. Tako da je zadovoljstvo raditi značajna dela, uživam u tome, i ceo život sam inklinirao klasici i, čini mi se, da je nisam dovoljno radio. Ali, potrebno je afirmisati i savremene pisce.
Kako definišete neprolaznost Nušićevih dela?
Što se tiče te satiričke oštrice koju poseduju naročito njegove komedije, to je nešto što je zaista početak i kraj, nema potrebe toj satiri dodati ništa. Znam da je ljudska priroda nepromenljiva ali do te mere je njegova vivisekcija palanačkog mentaliteta istinita, i to ne samo našeg nego i balkanskog. Nema pozorišta, od vrhunskih do amaterskih, koje nije izvodilo ili Sumnjivo lice,ili Gospođu ministarku, pa i Narodnog poslanika. Neke od najboljih režija naših reditelja su upravo bile na Nušićevim komadima. Ožalošćena porodica Mate Miloševića, Mister dolar Miroslava Belovića, Pučina Dejana Mijača. I to je važno da mlade generacije reditelja razumeju, da smo mi najbolji poznavaoci naše literature, a da je publika najsrećnija kada gleda predstave koje su nastale po našim delima. A, naročito Nušićeva, to je prava radost za gledaoce. Jer, nije samo reč o duhovitosti, nego i o tačnosti, briljantnom poznavanju dramaturgije, o besprekorno oblikovanim likovima, odnosima.
Zašto ste sada odabrali da radite baš Narodnog poslanika?
Ova komedija je uvek aktuelna. Reč je o izborima, o neuralgičnoj tački, o onom trenutku u kom cela palanka izgubi razum, pa između ostalog i taj sitni trgovac koji je bogat čovek i krajnje neobrazovan i nesposoban za bilo šta drugo sem za svoju malu trgovinu. I, eto, on je umislio da treba da bude narodni poslanik zahvaljujući novcu koji poseduje jer korupcija je pravi način da se stigne do izbora a i do samog Beograda tj. Skupštine. Uz pomoć raznoraznih malverzacija a bez svesti o tome da u svojoj porodici ima predstavnika opozicije, to je njegova ćerka, dešava se jedna ispočetka naivna a posle dosta oštra i krvava porodična drama. Sve je to naša stvarnost, kao preslikana, i mislim da zato ljudi vole da gledaju tu predstavu i drago mi je što je tako uspelo.
Vlast nikada nije volela teatar. Čak i najveći autori svih vremena imali su konflikte s vlastodršcima, kraljevima, kraljicama, da pomenem samo Molijera koji je nesrećno završio. Pa tako i naša ovdašnja vlast, samo što je danas reč o vlasti koja možda nikada nije ni bila u teatru
Predstava je napisana u četiri čina. Uradili ste neobičnu adaptaciju i sveli je na jednočinku.
Skratio sam je, mnogih likova nema, napravio montažu scena, iz potrebe da prilagodim duhu današenjeg gledaoca. Tako da predstava traje nešto malo više od sat vremena. Ali sve smo ispričali, sve je unutra, tako da oni koji poznaju originalno delo to neće prepoznati. Jer, cela priča je ispričana od početka do kraja.
Šteta što je niste postavili na nekoj od naših pozorišnih scena. Kako je kocka pala na Makedonsko narodno pozorište?
Makedonci naročito vole Nušića, ne samo zato što je ono što je pisao slika i njihovog mentaliteta, nego i zato što je on bio i prvi direktor njihovog Narodnog pozorišta i tamo ga osećaju kao svog i često izvode njegova dela. A, ja volim Makedoniju i njihov teatar, kao i glumce koji su sjajni u širim razmerama. Nikolu Ristanovskog sam doveo u Beograd da igra Derviš i smrt, sada sam i Lutku sa kreveta broj 21, radio sa njim, svojevremeno i Zločin i kaznu i još neke predstave. Makedonija ima jedan odnos prema teatru nešto drugačiji nego mi ovde gde je pozorište takoreći zaboravljeno i marginalizovano. Tamo je svaka premijera događaj, o tome se priča kao što je nekada bilo u Beogradu.
Da li to znači da ima previše pozorišta u Beogradu?
Ne, naprotiv. Sve ih je manje u odnosu na onaj zlatni period sedamdesetih godina prošlog veka. Skoro upola je manje pozorišta nego što ih je bilo, posebno slobodnih scena gde su mladi ljudi mogli da započnu svoje karijere, da se razvijaju. Danas toga nema, potrebni su posebni načini da se uđe u teatar, i mojim studentima je sve mnogo komplikovanije nego što je bilo meni.
Šta kažete na prvom času svojim studentima koji su odabrani da se bave ovom profesijom?
Da ta učionica u kojoj su, ne sme da bude tretirana kao faklutet nego kao pozorište. I da sva pravila koja važe u teatru, važiće i u učionici. Od prvog trenutka sam se trudio da pred studentima postavim probleme koje pozorište otvara pred reditelja, jer kao autori moraju dobro da poznaju ne samo istoriju teatra, nego i drugih umetnosti, da se obaveštavaju o svemu što je važno u svakodnevici.
U čemu je čarolija pozorišta, kako biste je definisali?
Kao nekome ko je posvećen teatru obavezan sam da ono mora da poseduje taj perfekcionizam, odnos prema sebi i interpretaciji, i mnogo više od toga. Pozorište je i odnos prema literaturi, ogromnoj tradiciji koja postoji. Danas se velike predstave prave i od proznih dela a ne samo dramske baštine. Znači odnos prema jeziku, književnosti, komentaru savremenosti, čini tu, kako vi kažete, čaroliju u izvođačkoj savršenosti, koja je postala retkost u našem teatru.
Kultura nikoga ne može ozbiljno da ugrozi. Šta znači štrajk u pozorištu, koga to zanima? Ili među bibliotekarima, filharmoničarima… Oni znaju da postoji Simfonijski orkestar, ali nikada ništa od toga nisu čuli
U ovim danima i mesecima za nama, pozorišni stvaraoci su sve glasniji u javnosti. Njihove reči imaju veliki odjek, a često su i na meti vlasti. Zašto?
Pozorište komentariše i vrednuje stvarnost. Pokušava da postavi stvari na svoje mesto, da pojave nazove svojim imenom. To je jedna od obaveza teatra i zato je ono važno i zato ljudi idu u pozorište. A vlast nikada nije volela teatar. Čak i najveći autori svih vremena imali su raznorazne konflikte sa vlastodršcima, kraljevima, kraljicama, da pomenem samo Molijera, jednog od najvećih koji je nesrećno završio. Pa tako i naša ovdašnja vlast, samo što je za razliku od, da tako kažem, tog pozorišta koje se vekovima razvijalo na dvorovima, danas je reč o vlasti koja ne ide a možda nikada i nije bila u teatru. Tako da ne razume značaj, ulogu i veličinu pozorišta u savremenom svetu. Na kraju krajeva, mi ne donosimo nikakve glasače, igramo za mali broj ljudi, njima su važne televizije. Moglo bi se uočiti mnogo tih antagonizama, A ono što je u poslednje vreme vidljivo, to je da vlast pokušava da kontroliše teatar preko svojih upravnika, poznatih glumaca, da utiče na mase. Jednostavno zloupotrebljava popularnost pozorišnih ljudi ne bi li se domogli većeg broja glasova. Mislim da se tu interesovanje za teatar završava, pa čak i na nivou Ministarstva kulture.
Da li nam je Ministarstvo kulture uopšte potrebno ako vidimo kako se danas ophodi prema oblasti za koju je nadležno?
Trebalo bi da je potrebno, ali i značajno. Svojevremeno sam bio član Nacionalnog saveta za kulturu, sastajali smo se prilično često, pisali dopise šta treba uraditi i kako strategijski postaviti probleme srpske kulture, kako napraviti napokon taj zakon o pozorištu. Svaki put smo pozivali ministra koji bi formacijski trebalo da bude prisutan na našim sastancima, ali oni bi dolazili samo na početku svog mandata, jedan jedini put. Mislim da nisu ni čitali to što je Nacionalni savet za kulturu pisao kao dopis, intervenciju, apel za spas srpske kulture. Od tada je prošlo nekoliko godina i stvari stoje još lošije. Do te mere da su opravdani ovi štrajkovi, obustave rada, protesti, Sve je to posledica jednog ignorantnog odnosa prema kulturi. S druge strane kada pogledate, mi nikoga ne možemo ozbiljno da ugrozimo. Šta znači štrajk u pozorištu, koga to zanima? Ili među bibliotekarima, filharmoničarima… Oni znaju da postoji, na primer, Simfonijski orkestar ali nikada ništa od toga nisu čuli.
Kultura je i u medijima zapostavljena, svodi se pod zabavu i estradu.
Da, i to su dva žanra koja dominiraju našim medijima. Taj zabavljački pristup pojmu kulture izneverava reč kultura. Vi ne možete, naročito ove televizijske serije, nazvati tim imenom. Kao što ni estradu ne možete nazvati kulturom. Ako nije reč o politici, onda je estrada, ako nije ona, onda su te petparačke televizijske serije. Često se pitam kako nije sramota ove naše velike glumce da igraju u njima. Ali, dobro, to je njihova stvar.
Prvi ste dobitnik nagrade Dejan Mijač. Ministarstvo kulture je monografiju koja tim povodom treba da bude objavljena o vama, kao i o Aniti Mančić, dobitnici Dobričinog prstena, odbila da sufinansira, odnosno stavili su primedbu. Knjigu o vama je pisao Aleksandar Milosavljević. Kada ćemo je čitati?
To je minorna institucija u ovom trenutku i nevažno je šta oni misle. Dejan Mijač je bio moj profesor i prijatelj, jako sam vezan za njega. Posle smo decenijama bili saradnici i radili zajedno, izvodili generacije studenata. To je jedno od najvažnijih prijateljstava u mom životu. Neobično mi nedostaje i često i danas razgovaram sa njim.
Monografija o meni je završena, dobro izgleda, ja sam zadovoljan. Finansiralo ju je jednim delom Sterijino pozorje, drugim Udruženje dramskih umetnika, ali još nije izdata, verovatno se skuplja ostatak novca za taj poduhvat. Ima u njoj mnogo mojih autorskih tekstova, komentara, pobrojanih predstava, divnih fotografija iz tih komada. Setio sam se mnogih značajnih momenata u karijeri, kao i predstava koje sam gledao još kao dete, pa u periodu adolescencije. Jer odrastao sam u pozorištu, otac mi je bio prvak sarajevske Opere, i ceo život mi je vezan za teatar. U životu sam se osećao malo više nelagodno, ali u pozorištu uvek dobro. To je moja kuća i to sam srećom davno shvatio.
Ne možemo ove televizijske serije nazvati kulturom. Kao što ni estradu ne možete nazvati tim imenom. Ako nije reč o politici, onda je estrada, ako nije ona, onda su te petparačke televizijske serije. Često se pitam kako nije sramota ove naše velike glumce da igraju u njima
Ima li nešto što vas je iznenadilo čitajući monografiju?
Bio sam zabezeknut kada sam video da sam izrežirao 99 predstava. To me je iskreno iznenadilo.
Kada će stota, da proslavite kao Novak Đoković?
Evo, upravo radim u Srpskom narodnom pozorištu sa mojim prijateljima, Borisom Isakovićem i Jasnom Đuričić, veličanstven komad Edvarda Olbija koji se zove Koza ili Ko je Silvija. To je po mom mišljenju najznačajniji komad koji je napisan u poslednjih dvadesetak godina i prilično je i izvođen. Vrlo je intrigantan, izvanredna porodična drama. Na jesen očekujemo premijeru. A, eto da otkrijem, 1. oktobra idem u penziju, punim 40 godina staža. Ali nastavljam da radim, jer reditelj radi dokle god može.
Kako ćete u penziju ako fakultet ostane u blokadi? Figurativno pitam, jer ne znam da li je administrativno to rešivo i u ovakvim situacijama?
O tome više ne mogu da razmišljam. To je toliko postalo neki nerešiv, bezizlazni problem. Pa će na kraju, bojim se biti žrtva Fakultet dramskih umetnosti, značajna institucija još u onoj Jugoslaviji, koju su stvarali velikani i koja je odškolovala toliko veličanstvenih talenata i koja bi trebalo i u narednim vekovima to isto da radi. Meni je neizmerno teško, jer sam tamo proveo četiri decenije, da je ta institucija sada pod znakom pitanja. Značaj te kulturne institucije u Srbiji je izuzetno važan i nadam se da će opstati.
Ali, mora se priznati da su upravo mladi sa tog fakulteta, silom prilika, doneli žar slobodoumlja.
Slobodoumnost je u našoj umetnosti pretpostavaka i ne možete napraviti ništa ni u pozorištu, ni na filmu ako niste takvi. Slobodan čovek nije uslovljen ničim osim sopstvenom pameću i darom. Ste strane, možemo biti ponosni na svoje studente. Mi profesori smo ih listom podržali.
Kako kao građanin ali i reditelj, opisujete ovu našu situaciju koja ima sve, rekla bih, pozorišne žanrove?
Kao grotesku, spoj nespojivog, komičnog i tragičnog. Eto, to je naš život, a naša stvarnost je postala nepredvidiva i to je zaista traumatično. Za kulturu se otvara pitanje da li će opstati, kao I njene institucije, ali moramo dalje. Bilo je i gorih perioda u istoriji. Mislim na strašne ratove, užasne periode, pa je teatar i tada opstao zato što je neophodan ljudima. Vi morate sagledati svoj život u pozorišnom ogledalu, odmeriti, vrednovati, definisati vreme u kojem živite da biste mogli da prevaziđete sve ono tegobno i, na prvi pogled, nepremostivo što sačinjava naš svakodnevni život.
