Jednu od upečatljivijih glavnih uloga na trenutnom bioskopskom repertoaru svakako iznosi albanski glumac Edon Rizvanoli, kojeg domaća publika upoznaje u crnogorskom filmu Obraz Nikole Vukčevića, rađenom u koprodukciji sa Srbijom. U njemu, Rizvanoli igra lik Nura Doke, plemenitog Albanca zatečenog u vihoru ratnih sukoba i bremena prošlosti, kome je prepuštena ogromna dilema – kako spasiti dete odbeglog komšije druge nacije a ne žrtvovati sopstvenu porodicu.
Sve do dramatičnog raspleta filma, Edon Rizvanoli vrlo dosledno i bez patetike donosi jedan kompleksan lik, ostavljajući utisak neodoljive sličnosti sa holivudskim glumcima poput Roberta de Nira ili Ala Paćina, između ostalih. A ni to nije slučajno, jer je glumačko znanje dobio upravo u Njujorku u čuvenom Li Strazberg institutu. Rođen u Prištini, Rizvanoli se početkom rata devedesetih seli u Austriju, gde počinje prve glumačke korake, a po završetku studija karijeru nastavlja u različitim produkcijama i na različitim jezicima.
Kako je došlo do saradnje sa Nikolom Vukčevićem na ovako specifičnom projektu kakav je Obraz?
Nikola je sa mnom prvi put kontaktirao u vezi s projektom pre više od šest godina. On i njegov tim su me pronašli na internetu i bili su nekako ubeđeni da bih baš ja mogao verno da iznesem lik Nura Doke. Naš prvi sastanak bio je virtuelan — više kao neko neformalno upoznavanje. Nakon tog razgovora, pogledao sam jedan Nikolin film i odmah me je zaintrigirao njegov kvalitet kao reditelja s istančanim osećajem za vizuelno pripovedanje. Kasnije sam dobio scenario koji mi je bio i izazovan i intrigantan. Na kraju sam otputovao u Crnu Goru da ga lično upoznam i čujem više o njegovom specifičnom pristupu materijalu.
Naša potreba za pripadanjem ne sme se koristiti kao izgovor za uništavanje ili osporavanje prava na postojanje drugim grupama koje možda imaju stavove suprotne našima, izgledaju drugačije, druge su vere ili govore drugim jezikom
Šta ste prvo pomislili kad ste pročitali scenario za Obraz? Koja je bila prva asocijacija?
Scenario mi je odmah delovao blisko. Besa i kodeks gostoprimstva duboko su urezani u DNK svakog Albanca. Već sam bio upoznat s pričama sličnim onoj o Nuru Doki, tako da u tom smislu nije bilo nikakvog kulturološkog šoka. Ali, i mada mi je priča bila bliska, scenario me je ipak zaintrigirao – probudio je moju maštu i prizvao slike junaka iz prošlosti, usamljenih kauboja i samuraja koji su spremni da umru kako bi zaštitili svoj kodeks. Osetio sam, i bilo mi je drago zbog toga, da su scenaristkinje Ana Vujadinović, Melina Pota i Nikola temeljno istražili temu i da su se prema materijalu odnosili sa velikom pažnjom i poštovanjem.
Iako je priča iz prošlosti, dosta se konektuje sa sadašnjim vremenom. Neke rane i sukobi na ovim prostorima produbljivali su se i ne mogu da zacele tako lako. Da li su priče o ovim podnebljima kao jednom buretu baruta večite?
Verujem da je čitava naša istorija kao ljudske rase bila istorija postojanja unutar večitog bureta baruta. Dokaz leži u tekućim konfliktima širom sveta, ali i u onim nerešenim koji decenijama tinjaju ispod površine, čekajući pravi trenutak da ponovo isplivaju. Mi na Balkanu nismo „posebni“ ni u tom pogledu.
Uz sve to, identitetska pitanja ne prestaju da nas pritiskaju. Zbog čega je važno govoriti o identitetu, posebno iz ugla ovako specifičnog događaja kakav je opisan u Obrazu?
Po mom mišljenju, važnije od priče o identitetu jeste priznavanje i prihvatanje različitih identiteta ljudi oko nas. Verujem da su nedostatak tolerancije i strah od nepoznatog bili – i dalje jesu – glavni razlozi zbog kojih je masama tako lako manipulisati od strane moćnika gladnih vlasti širom sveta. Kao društvo, moramo naučiti da prihvatimo osobu pored sebe onako kako ona vidi samu sebe, a ne onako kako mi mislimo da bi trebalo da bude viđena. Samo prihvatanjem međusobnih identiteta i različitosti – uz spoznaju koliko smo zapravo slični i da pripadamo jednom „plemenu“ zvanom ljudska rasa – možemo prevazići to večito bure baruta sukoba. Ljudi su društvena bića i, kao takvi, imaju potrebu da pripadaju grupi – bilo da je to grupa s kojom delimo zajedničko nasleđe, jezik, verska uverenja, ili čak navijanje za isti fudbalski klub. Međutim, naša potreba za pripadanjem ne sme se koristiti kao izgovor za uništavanje ili osporavanje prava na postojanje drugim grupama koje možda imaju stavove suprotne našima, izgledaju drugačije, druge su vere ili govore drugim jezikom. Naša je kolektivna odgovornost da razumemo, tolerišemo i slavimo međusobne različitosti.
Ljudska rasa je fizički opstala milionima godina zahvaljujući kombinaciji raznolikih gena i mutacija. Vreme je da prihvatimo da će nas te varijacije učiniti jačima i na društvenom i na kulturnom planu.
Moje poreklo i sve što sam prošao oblikovali su me u osobu kakva sam danas – nekoga koga u Zapadnoj Evropi često doživljavaju kao „jedinstvenog“ ili čak „egzotičnog“. Istovremeno, smatram se srećnim što mogu da razgovaram i glumim na albanskom, nemačkom, engleskom, holandskom, južnoslovenskim jezicima i turskom
Iz čega ste sve gradili lik Nura Doke? Ko vam je sve bio inspiracija?
Gluma se, baš kao i svi ostali oblici umetnosti, hrani našim ličnim iskustvima, razumevanjem samih sebe i razumevanjem sveta oko nas. Ona od nas zahteva da tumačimo tuđi pogled na svet kroz sopstvenu ličnost. To iziskuje poznavanje ljudske prirode, ali i otvoren um i spremnost na postavljanje mnogo pitanja. U slučaju Nura Doke, delom sam imao i sreće jer sam uspeo intuitivno da razumem njegov lik prilično brzo; međutim, moja glavna inspiracija potekla je od mog dede, koji je delio neke slične osobine. Bio je pravedan čovek i čovek od reči. Na neki način, bio je poput viteza zarobljenog u pogrešnom vremenu. Bez obzira na to, zbog njegovog karaktera, poštovali su ga svi.
Vaš lik pokazuje jednu plemenitost u tako ekstremnoj situaciji. Da li mislite da smo u vremenima konstantnih sukoba sve manje plemeniti?
Kao što sam već ranije pomenuo, konflikti su konstanta kroz čitavu ljudsku istoriju. Međutim, danas imamo osećaj kao da živimo u vremenu u kojem ima mnogo više sukoba, što sve zajedno često postaje gotovo nepodnošljivo. Živimo u dobu u kojem smo preplavljeni (dez)informacijama i svako ima mogućnost da se njegov glas čuje. Ali, ta mogućnost i pravo da se bude saslušan takođe se pokazuju kao konfliktni, jer kao da postoji nesporazum između prava na slobodu govora i onoga što je opšteprihvaćeno kao činjenica. Zbog toga je postalo mnogo teže nego ranije probiti se kroz tu buku, sačuvati mir i ne dozvoliti da nas usisa glupost koja nas okružuje. Mislim da je zbog toga većina ljudi podigla zaštitne štitove i smanjila svoju osetljivost i empatiju, što bi se onda moglo protumačiti kao gubitak ljudskih vrednosti i plemenitosti.
Verujete li još u čoveka?
Postoji jedna albanska poslovica koja kaže: ‘një i çmendun hedh gurin në lum – i gjithë fshati hidhet për ta nxjerrë’ (Jedna budala baci kamen u reku, a celo selo skoči da ga izvadi). Verujem da živimo u vremenima u kojima se baca previše kamenja, a postao je skoro sport biti prvi koji će skočiti za njima.
Iako bih voleo da je drugačije, mislim da smo veoma daleko od dostizanja našeg punog potencijala kao ljudske rase. Svaki put kada čujem muzičko delo poput Betovenove Sedme simfonije, vidim platno kao što je Van Gogova Zvezdana noć ili gledam neku koreografiju Pine Bauš, ostanem opčinjen i zadivljen tom neograničenom maštom i lepotom ljudske duše i uma. Ipak, čim se okupimo u veću grupu, delimo se na „nas“ i „njih“. Moramo prestati da dajemo „težinu“ tom kamenju koje se baca u naše reke i umesto toga se fokusirati na stvari koje nas istinski obogaćuju kao ljudska bića.
Važnije od priče o identitetu jeste priznavanje i prihvatanje različitih identiteta ljudi oko nas. Verujem da su nedostatak tolerancije i strah od nepoznatog bili – i dalje jesu – glavni razlozi zbog kojih je masama tako lako manipulisati od strane moćnika gladnih vlasti
Film Obraz okupio je međunarodnu glumačku podelu. Međutim, još je nemoguće napraviti koprodukciju Srbije i Kosova. Ako se politički problemi ikada normalizuju, kakve biste filmove voleli da gledate u koprodukciji ove dve zemlje?
Mislim na sve one filmove – filmove koji su se snimali i koji se i dalje snimaju između Francuske i Nemačke, Engleske i Irske, ili bilo kojih drugih zemalja koje su nekada bile u sukobu, ali su vremenom uspele da prevaziđu mržnju, pronađu zajednički jezik, prihvate svoje razlike i smognu snage da te razlike spoje u nešto sasvim novo.
Otišli ste u vreme najvećih sukoba, i iz naše perspektive izgleda kao da ste učinili pravi izbor. Šta vi mislite? Kako vam deluju ovi naši prostori iz zemlje u kojoj živite?
One zemlje i društva koji su ostavili prošlost iza sebe, krenuli su napred, dok oni koji nastavljaju da nariču nad prošlošću ostaju zaglavljeni u njoj. Nema tu neke preterano duboke filozofije; to je prosto zakon inercije. Svaki objekat – ili društvo – koji je zaglavljen u sopstvenoj istoriji, ostaće tamo sve dok ne pronađe snagu da se pokrene. Suočavanje s prošlošću podseća na hodanje po žici. Treba da učimo iz nje, ali ne i da ostanemo zaglavljeni u njoj. Ne možemo da plovimo ka novom horizontu ako nam je sidro još uvek zakopano u starom.
Dolazite sa jugoslovenskih prostora, studirali ste u Njujorku na Li Strazbergu, a sada živite u Zapadnoj Evropi. Da li vam „koktel“ raznolikosti pomaže u filmskoj industriji?
I da i ne. Moje poreklo i sve što sam prošao oblikovali su me u osobu kakva sam danas – nekoga koga u Zapadnoj Evropi često doživljavaju kao „jedinstvenog“ ili čak „egzotičnog“. Istovremeno, smatram se srećnim što mogu da razgovaram i glumim na albanskom, nemačkom, engleskom, holandskom, južnoslovenskim jezicima i turskom. Iako je sve to velika prednost, postoje i loše strane; često me ukalupljuju u uloge negativaca iz Jugoistočne Evrope. Takav tip kastinga samo dokazuje da čak i u Zapadnoj Evropi postoji jaka potreba da se ljudi uguraju u već zacrtane fioke i predstave o nečijem „identitetu“.
Da li ste lako dolazili do posla, kao glumac sa Kosova?
Imao sam sreće da budem na pravom mestu u pravo vreme kada sam dobio svoj prvi glumački posao. Imao sam 22 godine i već tri godine sam živeo u Austriji kada sam se pridružio jednoj pozorišnoj trupi koja je postavljala Romea i Juliju. Nakon toga je usledio ugovor sa pozorišnom kućom u Salcburgu, gde sam ostao pune dve godine. Mislim da je, pored sreće i tajminga, deo razloga što mi tada nije bilo teško da nađem posao bila i ona arogancija koja često prati ljude u tim godinama – onaj osećaj da si nezaustavljiv i sposoban za apsolutno sve.
Takođe, režirali ste, producirali i pisali. Rekao bih da ste kompletan filmski autor. Šta je lak, a šta težak deo posla kojim se bavite?
Ništa mi više ne deluje tako lako kao što je bilo kad sam tek počeo da glumim ili kad sam napisao svoj prvi scenario pre skoro trideset godina. To je zbog one specifične samouverenosti koju imaš samo u mladosti, a koja kasnije polako nestaje. Volim da mislim da mi gluma, generalno, ide najlakše; to je poziv i nešto što strastveno volim, ali me istovremeno i najviše troši. Sledeće po lakoći bi bilo pisanje, jer mi deluje blisko povezano sa glumom, dok režiju smatram najtežom od ove tri stvari. Odbijanje nakon audicije ili prijave sa scenarijem takođe teško pada, jer je naš rad kao umetnika uvek veoma ličan. Sve u svemu, najteži deo bilo koje od ovih uloga – ovih poslova – jeste pronaći sopstveni glas i ostati mu dosledan, bez obzira na sve.
Igrali ste klasike, savremene tekstove, snimali filmove smeštene u različitim epohama. Koja je sledeća uloga koju biste voleli da odigrate, a dosad niste imali prilike?
Prošlo je više od 25 godina otkako sam poslednji put glumio u pozorištu – bilo je to u Beču – i nedostaju mi taj iscrpan proces proba, uzbuđenje i radost otkrivanja, i taj nalet adrenalina. Teško mi je da izaberem samo jednu konkretnu ulogu, jer svaka od njih nosi sopstvene izazove i pruža mi priliku da rastem i naučim nešto novo o sebi i svetu koji me okružuje. Zato bih rekao da ponovno igranje u nekom komadu Šekspira, Čehova, Šoa ili Vilijamsa i dalje ostaje na samom vrhu moje liste želja.
