U okviru Austrijskog filmskog festivala, održanog pod sloganom Ogledala realnosti od 11. do 13. aprila u Beogradu, Nišu i Novom Sadu, prikazano je šest novih filmova iz produkcije ove zemlje. Selektorka festivala Snežane van Hauvelingen, filmska producentkinja, bila je vođena željom da predstavi savremeni austrijski film kroz „raznolike autorske glasove koji se ne boje da otvore važne i izazovne teme – od identitetskih i unutrašnjih kriza, preko društvenih pritisaka, do borbe žena za sopstveni glas“. Akcenat je na feminističkoj perspektivi, dok filmovi svaki na svoj način „uspevaju da izazovu konvencije i osvetle lične i kolektivne borbe“, istakla je Štefani Miler, zamenica ambasadora Austrije i v. d. direktora Austrijskog kulturnog foruma.
Autentičan rukopis
Počasna gošća festivala bila je rediteljka i producentkinja Džesika Hausner, koja je pored Mihaela Hanekea, Urliha Zajdla i Veroniku Franc danas najveće internacionalno ime iz ove zemlje i jedna od najrespektabilnijih evropskih rediteljki, posebno kada se uzmu u obzir dva poslednja filma snimljena na engleskom jeziku Mali Džo i Nula kalorija. Tako je globalno promovisan još jedan autentični rukopis evropske autorke svrstavajući je u grupu rediteljki prepoznatljivog filmskog izraza kao što su Lin Remzi, Andrea Arnold, Džastin Trit, Aliče Rorvaher, Kler Deni, Ildiko Enjedi…
Debitantski film Džesike Hausner Dražesna Rita (2001) prikazuje nam tinejdžerku Ritu koja se dosađuje među svojim katoličkim školskim vršnjacima. Neshvaćena je od svojih roditelja i nestrpljiva da doživi prvo seksualno iskustvo. Od neuspelog pokušaja s mlađim bolesnim dečakom iz komšiluka, posle čega beži od kuće, konačno ostvaruje svoju nameru zaljubljujući se u značajno starijeg vozača autobusa. Džesika Hausner je preko Rite najavila svoja buduća istraživanja o simbolima nekonvencionalne ženske pobune. Primećujemo da ženski likovi u njenim filmovima teže nekoj vrsti bekstva, kao što je to slučaj i u sledećem ostvarenju Hotel (2004) s mladom Irenom koja se zapošljava na recepciji hotela u zabačenom mestu u Alpima. Rediteljka još tada najavljuje svoj hladan vizuelni stil kome ostaje dosledna. U narativ uvodi dozu misterije s nestalom radnicom u obližnjoj šumi i legendu o ukletoj pećini, turističkoj atrakciji tog kraja. Elementi misterije postaće takođe obavezni deo njenih kasnijih filmova.
Trudim se da stvorim realističnu distancu između likova i publike, sličnu distanci koju imamo jedni prema drugima u stvarnom životu. Ljudi obično kriju svoje najdublje misli i osećanja, čak i u bliskim odnosima u ponašanju smo kontradiktorni i nismo uvek onakvi kakvim se predstavljamo
U opusu rediteljke primećuje se drugačiji pristup junacima jer nam ne dozvoljava da se vežemo za njih u klasičnom emotivnom smislu, kako smo već navikli. Kreiranjem likova ona stvara neku vrstu distance kod publike. Osim neposredne emocije u filmu, koja deluje na gledaoce brzo i direktno, postoji ona druga, složenija emocija, koja se u njenim filmovima pojavljuje posle gledanja – refleksija o nama kao ljudskim bićima. Zato deluje da nas Hausner posebno u novijim filmovima s razlogom distancira od likova koristeći provokativne teme koje podstiču na razmišljanje a potom otvaraju prostor za diskusiju i javnu raspravu.
Filmom Mali Džo (2020) prikazuje samohranu majku u korporaciji koja se bavi razvojem novih vrsta biljaka. Ona otkriva cvet sa terapeutskim dejstvom koji ako se pažljivo neguje može pojedinca učiniti srećnim. U Nula kalorija (2024) profesorka u internatu podučava učenike da je zdravije jesti manje hrane i tako ih postepeno dovodi do izgladnjivanja, što se njima toliko dopadne da stvaraju poseban kult.
„Trudim se da stvorim realističnu distancu između likova i publike, sličnu distanci koju imamo jedni prema drugima u stvarnom životu. Između svih nas postoji prirodna distanca – ljudi obično kriju svoje najdublje misli i osećanja, čak i u bliskim odnosima u ponašanju smo kontradiktorni i nismo uvek onakvi kakvim se predstavljamo“, objašnjava Džesika Hausner u ekskluzivnom intervjuu za Radar.
Obećanjima do mira
U dva filma koja smo pogledali na Austrijskom festivalu, naglašen je odnos pojedinca prema veri u čuda i istovremeno u lične mogućnosti u filmu Lourdes (2009), a sa druge strane u Nula kalorija prikazuje veru učenika jedne škole u opasna uverenja po njihovo zdravlje i u drugačiji sistem vrednosti. Rediteljka tim povodom kaže da je vera „neophodno zlo“ u svačijem životu. Svako treba da veruje u nešto da bi našao smisao života i mogao da uživa u njemu. „Ako se suočimo s haosom i nebitnošću našeg postojanja, teško da ćemo uživati u svom životu. Zato je većina ljudi odlučila da bude zavedena obećanjima o sreći, zdravlju, bogatstvu ili uspehu“, dodaje ona.
Prethodno navedeno je posebno naglašeno u poslednjem filmu, gde je stvoren zanimljiv trougao između škole, učenika i roditelja. Postavlja se pitanje uloge i odgovornosti obrazovanja, ali i roditeljskog vaspitanja. Džesika ističe problem savremenog društva, posebno na Zapadu, zasnovanog na tome da naš prosperitet raste dok nam druge vrednosti ostaju van vidokruga – kao što je vaspitanje naše dece. Što su zemlje bogatije, to se ova pojava sve više pojavljuje kao paradoks. „Ko brine o našoj deci ako mi odrasli radimo puno radno vreme“ pita se i dodaje da još niko ne nudi ideju ili plan kao odgovor na problem školstva i mladih.
U filmovima Mali Džo i Nula kalorija primetna je visoka stilizacija slike, prostora i kostima. Muzika je posebno izražena. Ponekada boje i ukupan vizuelni izraz postaju dominantniji od dijaloga. Primetna je crvena boja koja je zastupljena i akcentovana u svakom njenom filmu. Nameće se pitanje da li je takav pristup trajno opredeljenje u pogledu stila i autorstva? Autorka stil svojih filmova naziva „pojačani realizam“. Odabrala je da kreira šarolik i veštački ambijent jer tako može da „naglasi apsurdnost ljudskog postojanja“. Izvestan suvoparni i crni humor kome pribegava pomaže joj da opiše „nebitnost i proizvoljnost života“.
Borba sve radikalnija
U Nula kalorija osnovna potreba mladih je da pripadaju grupi, da pronađu smisao života i da budu deo nečega što im daje osećaj vrednosti. Povodom studentskih i građanskih protesta u Srbiji, sa ciljem promene sistema u državnim institucijama, pitali smo je da li smatra da u današnjem turbulentnom svetu vera i istrajnost pojedinca mogu dovesti do korenitih promena u društvu?
„Borba između konzervativnih i progresivnih političkih sila postaje sve alarmantnija i radikalnija. Nova generacija mladih ljudi želi da sačuva prirodu i okonča ekonomsku nepravdu. Mnogi ljudi danas shvataju da je naš sistem ekonomskog rasta zasnovan na eksploataciji prirode i siromašnijih zemalja. U Nula kalorija za neke mlade studente nejedenje, odbijanje uzimanja hrane je oblik političkog protesta protiv prehrambene industrije i njenog bogaćenja. Iskreno se nadam da se kao društvo možemo promeniti i stvoriti bolju budućnost“, objašnjava rediteljka.
Ako se suočimo s haosom i nebitnošću našeg postojanja, teško da ćemo uživati u svom životu. Zato je većina ljudi odlučila da bude zavedena obećanjima o sreći, zdravlju, bogatstvu ili uspehu
Već 25 godina Hausner ima sopstvenu nezavisnu producentsku kuću Coop 99 Filmproduction i stalni tim saradnika s kojima snima filmove od samog početka rada, što smatra veoma važnim za svakog filmskog stvaraoca. „To što sam i sama bila producent pomoglo mi je da svoje filmove realizujem onako kako sam želela i tako razvijem svoj lični stil pripovedanja“, objašnjava Džesika.
U njenom autorskom opusu često se oseća „nesigurnost“. Na pitanje da li je to možda podsvesni odgovor na stanje sveta u kome se nalazimo poslednjih nekoliko decenija, rediteljka poentira: „To je čak i svestan odgovor! Svesna sam haosa u kojem živimo i u kojem smo oduvek živeli. Ljudi su uvek pokušavali da izmisle sisteme i obrasce koji bi trebalo da im pomognu da pronađu orijentaciju i smisao. Religija je decenijama bila snažna pomoć, ali sada bledi… Sada su nam potrebne druge, nove ’religije’.“
Novi film koji priprema radnog naziva Toksičan baviće se prekovremenim radom, eksploatacijom i apsurdima koje rad stvara u našim životima. Da bismo ispunili svoje profesionalne ciljeve ili zahteve nadređenih, spremni smo da žrtvujemo mnogo toga. Oni koji se usude da izađu van svog profesionalnog okvira i angažuju se oko nekih društvenih problema tada za svog poslodavca više nisu vredni već se smatraju „lenjim“ ili „neznalicama“. Drugi apsurd koji obrađuje je taj što uništavamo prirodu i naše odnose da bismo bili bogatiji stvarima koje nam realno nisu ni potrebne.
