Pišem u biblioteci vlastelinske kuće, u selu koje neću imenovati, blizu grada Kunmadaraša, u okrugu Solnok. Ove reči koje se nižu pod vrhom mog pera jesu reči mog maternjeg jezika. Melanholični mađarski, tako to zove moja urednica. Vrlo je moguće da je u pravu. Te reči lagano počivaju na stranici, ali ova težina koja me pritiska možda je teret svih onih reči koje još nisam napisao. A ta težina koja me pritiska upravo me je i nagnala na pisanje. Ili bi ta težina koja me pritiska mogla biti teret svih onih dana koje još nisam proživeo. Moja težina uskoro će me podstaći da ustanem od ovog stola i odem do prozora; ali ista ta težina posle će me podstaći da ponovo sednem za ovaj sto – rečenice su sa početka romana Inland Džeralda Marnejna, pisca čije je izvrsno delo Ravnice objavio Mali vrt, u prevodu Miloša Mitića. Junak te priče dolazi da među zemljoposednicima pronađe mecenu i realizuje film. Praveći beleške, filozofski ponire u dubinu zemlje.
Pred svaku dodelu „Nobela“ za književnost, zavrti se i ime Džeralda Marnejna (1939), a po novinama članci tipa „najpoznatiji pisac za koga nikada niste čuli“. Tako smo već saznali svašta: ne leti avionom, nikad nije napustio Australiju. Uči mađarski. Nema čulo mirisa – nedostatak mu pojačava doživljaj boja. U teškim „ormanima za dosijee“ arhivira sve živo, beleške i fotke, snimak sahrane svoje žene, pomenute tekstove o „Nobelu“, ali i svakodnevne statistike konjskih trka od 1985. u dve države koje je zapravo – izmislio.
