Beznadežno siromaštvo i zarobljenost u zadatim društvenim okvirima, zadrti policajci povezani sa ultradesničarskim organizacijama, porodično nasilje epidemijskih razmera, sistem koji funkcioniše po potrebi (a ako niste deo potrebe, ko vas j…), policajke koje se isturaju u prvi plan na konferencijama za štampu u svrhu marketinškog ukrasa, opšti osećaj nepravde koja se ne da pobediti… Ne radi se o državi na koju ste možda pomislili već o Velikoj Britaniji kakva je prikazana u seriji Criminal Record (Kriminalni dosije, Epl TV+, autor Pol Ratmen). Ili barem o Hekni Daunsu, odeljku istočnog Londona i bliskom rođaku iz „Mućki“ nam znanog Pekama, sa uličnim prodavcima svega nepotrebnog i mnogo toga nedozvoljenog ili soliterima arhitektonski nalik onim u novobeogradskim blokovima. Ne i po ljudskom sadržaju. Kod nas su u stambenim tornjevima naseljeni i živeli vrata do vrata akademici i polupismenici, dok se u Londonu znao red i kome je po genetskom kodu zapisano gde ima biti.
Radnja započinje ženskom osobom s nebritanskim naglaskom koja noću, sa telefonske govornice zove policiju, u paničnom nagonu da prekine svoje muke. Muškarac s kojim živi, ili je na neki drugi način redovno u njegovom društvu, preti joj da će je izbosti nožem. Najavu potkrepljuje činjenicom da je već jednom okončao ljudski život, takođe ženski, te da za taj zločin već više od decenije u zatvoru kopni nevino optuženi i osuđeni paćenik, kako ga nasilnik sa privilegovane visine karakteriše. Jedini konkretni podaci koje je žena izgovorila odnose se na dužinu kazne i kazneno-popravnu ustanovu u kojoj biva izdržavana, zbog čega incident stiže do radnog stola ne preterano relevantne narednice Lenker (Kuš Džambo) u cilju površne birokratske obrade, praćene arhiviranjem. Naša junakinja, pak, počinje da samoinicijativno kopa po slučaju čime stupamo na teritoriju očekivanih, i zato krajnje napornih, dramskih pravaca. Viši policijski inspektor Hegarti (Piter Kapaldi), odgovoran za slaganje poludokaza na dovoljno uverljivu gomilu, kao i iznudu priznanja metodama „stare škole“, nam je svakako sumnjiv, dok upravlja obližnjom policijskom stanicom autoritetom belog sredovečnog muškarca pred zasluženom penzijom.
Suštinski jednostavna krimi priča subverzivnost crpi iz na početku teksta opisanog okruženja i konteksta. Verovatno svesni žanrovskog tega koji su sami sebi natakli na vrat, autori zatim komplikuju scenario, gradeći mrežu likova od kojih nijedan ne može biti ubica (ili može svaki, ali iz kog razloga?), što na koncu dovodi do variranja zanimljivosti u zavisnosti od nasumičnog potencijala učesnika dijaloške scene. Ima tu dobrih razgovora na goruće teme, uglavnom oko pitanja rase (Lenker, crna policajka, živi sa intelektualnim belim psihijatrom; bela joj je i majka, što je usputna misterija koja ne biva razjašnjena). Scenaristi ih prepoznaju a format ih pušta da „dišu“, što vodi do samosvrhovitih, nekolikominutnih diskusija.
Triler za to vreme stagnira, čemu je simptomatično da u svakoj od prve tri epizode Lenker ima akcionu scenu – svakako realističnu, vrhunski koreografisanu i posvećeno igranu. Pokazatelj je to, naravno, veštački izazivanog uzbuđenja. Kada dodamo i da se epizoda koja lagano najavljuje rasplet završava montažnom sekvencom glavnih likova (uvek uznemirujuć znak da je dramaturgija na stranputici) rešenje misterije zapravo ne predstavlja iznenađenje. A radi se o jednom od najgorih primera fenomena poluzvanično nazvanog „diabolus ex nihilo“ („đavo niotkuda“) koji smo mogli videti u poslednje vreme.
Zašto je, onda, serija pristojno gledana od strane publike i kritičarski hvaljena? Valjda zato što živimo u svetu manjka radnje i viška konteksta. Lako je objasniti zašto uposlenici velikih angloameričkih štampanih i digitalnih medija podržavaju društveno svestan proizvod koji im, uz malo usputnog i verovatno nedovoljno primećenog ševrdanja, ide „niz dlaku“, ne ulazeći previše, ili nimalo, u razmišljanje da li je njegova osnovna žanrovska funkcija ispunjena. Narod se, zatim, deli na liberale koji kliču i desničare koji škrguću zubima, i koji su ovaj put u pravu (a škrgutali bi i da priča trilerski „fercera“, i tada bi bili u krivu).
Viši policijski inspektor Hegarti odgovoran za slaganje poludokaza na dovoljno uverljivu gomilu, kao i iznudu priznanja metodama „stare škole“, nam je svakako sumnjiv, dok upravlja obližnjom policijskom stanicom autoritetom belog sredovečnog muškarca pred zasluženom penzijom
Dotakli su, posredno, taj rovovski rat i scenaristi, baveći se konkretnim uvidima jednog od iskusnih, fašistoidnih policajaca, izrečenih u formi usputne ulične lekcije za narednicu Lenker: „Ti misliš da je svet kao Benetonova reklama. Dušice, svet je ratna zona. Idi malo po blokovima i probaj da nađeš bandu u kojoj ima više od jedne rase. Znaš zašto je nećeš naći? Jer se svi jebeno mrze. Beli mrze crne, crni mrze Turke, Turci mrze Pakistance. Tako da nemoj da mi dolaziš ovde, da pretiš i objašnjavaš mi kako stoje stvari. Ja nisam problem nego rešenje. A ti? Ti si samo policajac za izlog. Sad odjebi!“. Valja samo dodati, izašao je odavno dotični stepen netrpeljivosti iz blokova.
