U okviru sedmog izdanja Međunarodnog festivala dugometražnog dokumentarnog filma DOK #7 među 25 ostvarenja prikazan je i film o životu Ernesta Koula, južnoafričkog fotografa, koji je svetu otkrio užase aparthejda. Napustivši svojevremeno svoju zemlju u 27. godini života, Koul je 1967. godine objavio za američkog izdavača knjigu fotografija House of Bondage, kao svedočanstvo o nepodnošljivom životu crnaca u aparthejdu. Dolaskom u Njujork, shvatio je da su i tamo crnci izloženi rasizmu i nastavio je da stvara ulične fotografije hvatajući trenutke frustracije, tuge, beznađa pomešanih sa svakodnevnim životom „zvanično ravnopravnih“ nasmejanih belaca. Obišavši svet, knjiga je ocenjena kao svedočanstvo institucionalizovane segregacije. Bila je trajno zabranjena u Južnoj Africi, baš kao i njegov povratak u zemlju. Kao emigrant u Americi i Evropi, nikada nije pronašao unutrašnji mir, te je ostatak života bio umetnik bez domovine. Umro je u pedesetoj godini, od raka pluća, u jednoj bolnici u Njujorku, praktično kao beskućnik i klošar.
Režiser Raul Pek svedok je diktature duge 25 godina u rodnom Haitiju. Dosad je svojim filmovima istraživao problematiku crnačke obespravljenosti, od ubijenog afričkog lidera Patrisa Lumumbe (film Lumumba iz 2000) do intimnog portreta afroameričkog pisca Džejmsa Boldvina koga predstavlja glas Samjuela L. Džeksona u filmu Ja nisam tvoj crnja, 2016. nominovanog za Oskar.
U novom filmu Ernest Koul: izgubljeno i nađeno, Pek koristi dopisanu autobiografsku naraciju da ispriča dirljiv i impresivan kratki život ovog revolucionarnog južnoafričkog foto-reportera. Koulu za potrebe ovog filma glas daje glumac Lakit Stenfild, nominovan za Oskar za Juda i crni mesija 2021. godine. Ovaj dokumentarac je baziran na dnevnicima samog Koula, izjavama njegovih poznanika i članova porodice. Pored nekoliko sačuvanih snimljenih izjava fotografa s kraja šezdesetih i njegovog rođaka naslednika, tokom većeg dela filma slušamo Stenfildovo pripovedanje Kolove ispovesti, pokrivenu stotinama fotografija kao ilustracijama. Najsnažnije su one iz knjige koje detaljno opisuju užase aparthejda, razaranja crnačkih kvartova, jezivih uslova života radnika u rudnicima zlata. Vidimo demonstracije u Šarpevilu 1960. godine, kada je policija ubila 69 demonstranata, pokrenute povodom zakona da svako mora imati knjižicu, sličnu pasošu, gde bi bili uneti svi podaci o zaposlenju i pravima da se kreću i mešaju s drugim privilegovanim stanovnicima. U svakodnevnom prikazanom životu vidimo jasno obeležena mesta za nebelce i neеvropljane i mase crnaca koji se stiskaju u gužvama i redovima. Ističe se izjava jedne crne služavke koja se brine o beloj devojčici i kaže: „Ona je sada dobro i divno dete, ali kada poraste odnosiće se prema meni kao prema životinji, kao i njeni roditelji sada.“
Koulove fotografije prikazuju scene iz života ljudi koji žive u suprotnosti sa svojim okruženjem, bilo da je to pod aparthejdom ili rasizmom kojima su američki crnci izloženi. Brzi protok fotografija koje se ređaju na ekranu, donosi dinamiku pokretnih slika stvarajući utisak da su u pitanju sekvence video-snimka, a ne prosti niz fotografija.
U Ujedinjenim nacijama je 1963. pokrenuto pitanje sankcija prema JAR za koje je većinom Savet bezbednosti glasao. Ništa se nije promenilo, čak im je bilo gore. Nastavilo se s ilegalnim privođenjima, zatvorima i mučenjima o kojima svedoče učesnici, ali i izvršitelji na suđenju tek posle ukidanja aparthejda 1994. godine. Kolova lutanja, nemiri i svakodnevni gnev rezultat su ćutanja ili saučesništva Zapada u suočavanju s užasima režima. Svetski lideri su znali šta se događa među stanovnicima i samo su deklarativno osuđivali teror, bez ikakve intervencije.
Kada pogledamo u filmu izjave Žaka Širaka, Margaret Tačer i Ronalda Regana sredinom osamdesetih „kako sankcije jednoj zemlji pogađaju upravo njihove stanovnike kojima se želi pomoći, a ne režim protiv kojeg su uperene“, onda se setimo našeg iskustva SR Jugoslavije sredinom devedesetih. Posmatrajući pojedinačno slučaј Ernesta Kola i drugih prikazanih crnaca u borbi za ljudska prava i dostojanstvo od kraja šezdesetih, vidimo da se do danas u mehanizmima svetskog establišmenta ništa nije promenilo. Borba je prepuštena pojedincima i uzbunjivačima. Sprege velikih sila sakrivene pod političkim i ekonomskim interesima su, čini se, identične do danas. Tek kada ovakav film stigne u prestižni Kan, dobije i tamo nagradu za najbolji dokumentarac (nagrada Golden eye za najbolji dokumentarni film u programu specijalnih projekcija) – onda skrene pažnju. A kada se u Srbiji omasove studentski protesti i svetski mediji to prenesu, fini i uglađeni svetski političari se tek onda zapitaju – „šta se to kod vas dešava?“
Nerešena misterija
Ernest Koul je počeo da fotografiše kao dete. U kasnim tinejdžerskim godinama bio je angažovan kao pomoćnik urednika fotografija u najpoznatijem južnoafričkom magazinu Drum, a u ranim dvadesetim je radove besplatno slao nekim stranim magazinima. Prikazane užase „baskapa“, nasilne filozofije koja je zagovarala vladavinu belaca, manjine u Južnoj Africi, beležio je objektivom svoga foto-aparata, još od rane mladosti, uviđajući nepravdu. Tako je posle 16. godine napustio redovnu školu jer nije davala prava na obrazovanje i završavao je vanredno. Posle objavljene knjige House of Bondage stekao je svetsku slavu, ali i otkrio da su njegovi potencijalni poslodavci, kupci i finansijeri zainteresovani samo za fotografiju koja prikazuje najgore ljudske patnje crnaca, rasizam i nemaštinu.
Pek u filmu svedoči o fascinantnom otkriću iz 2017. godine, kada je u sefu jedne švedske banke u Stokholmu pronađeno 60.000 negativa Koulovih fotografija i snimljenih materijala. Posebno su se u filmu istakle neobjavljene njujorške ulične fotografije, zajedno s ličnim dnevnicima koji su poslužili za scenario filma. Kol je kratko živeo u Švedskoj, ali kako su fotografije završile u banci i ko je plaćao zakup sefa, ostala je nerešena misterija.
