Ono što se italijanskom piscu i strip scenaristi Robertu Rekioniju ne može prigovoriti jeste da je oduvek imao dara za marketing. Njegov rad na Dilanu Dogu gotovo od početka je privlačio pažnju šire javnosti. Scenario za priču o eutanaziji, ribut čitavog serijala sa čuvenim gej venčanjem između glavnih junaka, krosoveri sa američkim superherojima… Loše priče, ali upakovane u lep celofan, postale su njegovo obeležje.
Na tom tragu je i ideja da tri priče budu inspirisane pesmama Vaska Rosija koji je u Italiji jedan od najpopularnijih pevača. Saradnja sa čovekom koji sam sebe naziva „provokautorom“, ekonomski je zaista bila uspešna i ove tri epizode bile su među najprodavanijim Bonelijevim stripovima u tom periodu. Priča se da je popularnost samog pevača utrostručila potražnju i da su tiraži bili duplo veći od Teksovih.
Ime Vaska Rosija u Srbiji nema onu težinu koju ima u matičnoj Italiji, te su se ilustracije koje je za njih radio Fabricio de Tomazo, u izdanju Veselog četvrtka našle na zadnjim koricama, dok prednje krase radovi Điđija Kavenaga. U Italiji je bilo obrnuto. Tri pesme koje se nalaze na početku svake epizode preveo je urednik izdanja Vladimir Tadić, a adaptirao Marko Šelić.
Dok je u Rosijevoj pesmi Sali protagonistkinja emotivno otupela zbog borbe sa sopstvenim osećajem krivice, istoimena junakinja stripa misli da je mrtva jer ne oseća ništa nakon raskida s momkom. Tek će Dilanova istraga otkriti da ono što isprva deluje kao priča devojke kojoj je više potrebna psihijatrijska, a ne pomoć detektiva noćnih mora, iza sebe krije mnogo više istine i strave.
ScenaristkinjaPaola Barbato nastavlja u svom maniru pisanja priča za strip koji uopšte ne razume, a čijeg glavnog junaka, očigledno, ne može da podnese. Tako da je ovde crtač Korado Roi onaj koji ne samo da krpi rupe u scenariju, nego vadi čitavu priču mračnom atmosferom svog prepoznatljivog stila. Naročito je impresivan način kako svojim crtežima prikazuje otelotvorenje emocija koje su važan deo priče.
Pesma Bistra Zora je najpoznatija pesma Vaska Rosija. Ona kojom završava koncerte. Pokušao je da prekine tu „odlazicirkusku“ tradiciju, ali publika nije želela da ode dok je ne čuje. Zora iz pesme je stidljiva, dobra i fina srednjoškolka koja sebi daje oduška tek kada se nađe sama između četiri zida. Kada je 1979. godine pesma objavljena izbio je skandal jer poslednja strofa sugeriše tinejdžersku masturbaciju. Možda je upravo da bi izbegla slične neprijatnosti scenaristkinja Gabrijela Kontu svoju junakinju smestila na fakultet.
Ova Zora je dobra, lepa, pametna i fina devojka koja, čini se, nema problema u životu, sve dok ne počnu da je opsedaju iracionalni strahovi. Ona čuje glas koji je omalovažava i uništava njeno samopoštovanje. Dilan mora da otkrije da li je u pitanju mladalačka anksioznost i depresija ili nevidljivo čudovište koje oduzima sve što je lepo i radosno u životu. Za razliku od uspešno dočaranih emocija u prethodnoj epizodi, crtež Serđa Đerazija ne uspeva da u potpunosti opiše jezivi glas koji se poput biblijske zmije sve više obavija i prodire u um i telo nesrećne devojke.
Tek Dženi, završna epizoda „trilogije Vasko“, donosi gotovo savršenu priču na tragu najboljih Dilanovih avantura, ovaj put inspirisanu pesmom Dženi je luda. Nije slučajno što jedinu zaista uspelu epizodu potpisuje baš Barbara Baraldi koja je nedavno na uredničkoj poziciji nasledila nesrećnog Rekionija. Priča o devojci koja se nalazi izolovana u mračnoj i oskudno nameštenoj sobi i koja samo želi da spava, neodoljivo asocira na prepoznatljiv autorski pečat koji je u nasleđe ostavio Ticijano Sklavi, idejni tvorac i dugogodišnji urednik i scenarista Dilana Doga. Tamni crtež čiji je autor Davide Furno savršeno se uklapa u ovu duboko introspektivnu priču o hipersenzitivnoj studentkinji koja upada u pakao letargije. Baraldi se i u ovoj kao i ranijim pričama, poput velikog Tica, bavila temama i ljudima koje muče problemi kakve ljubitelji Dilana dobro razumeju.
Ovo je i poslednji broj iz redovne edicije čiju naslovnu stranu krasi ilustracija Điđija Kavenaga. Uz dve solidne i jednu odličnu priču ova konceptualna trilogija se kvalitetom izdvaja od sve lošijih epizoda koje su, i inače, obeležile urednikovanje Roberta Rekionija i na najbolji način najavila novi život serijala sa, prvi put, urednicom na kormilu.
