Čim se Boško Savković pojavi u javnosti, neka oluja počinje se budi. Ovog puta je reč o njegovom dokumentarno-igranom filmu Sedam dana koji su promenili vek koji donosi nove činjenice o uzrocima i posledicama Prvog svetskog rata čija je svetska premijera bila 16. septembra u Briselu. Ova sprsko-austrijska koprodukcija, snimljena na engleskom jeziku, iznosi činjenice da je Prvi svetski rat počeo i završio se u Beogradu.
“To je ono što je najintrigantnije, jer 99 odsto ljudi u Evropi kada ih pitate gde je počeo Veliki rat, odgovoriće – u Sarajevu. Međutim, ubistvo princa Franca Ferdinanda je bilo 28. juna 1914. po novom kalendaru, a rat je počeo 28. jula napadom na Beograd gde su pale prve žrtve. A to su bili Dušan Đonović s naše i Ištvan Balohis austrougarske strane, i obojica su sahranjeni na Novom groblju. Još nepoznatija činjenica jeste da mi u Srbiji obeležavamo pogrešan datum 11. novembar kao Dan primirja, koji smo prihvatili kao nacionalni praznik da bismo pratili Evropu, a rat je završen 13. novembra, 15 minuta pre ponoći, kada je potpisan poslednji dokument o primirju između Ugarske i Srbije. Potpisali su ga vojvoda Živojin Mišić i ministar spoljnih poslova Ugarske i vojske Bela Linder. On se vratio u Mađarsku i tri godine posle toga se povukao sa srpskom vojskom iz Baranje. Došao je u Beograd gde se oženio i nastavio da živi. Umro je 1962. godine i sahranjen je na Novom groblju. U dva sata, koliko traje film, pratimo taj krvavi krug Velikog rata koji je počeo i završio se u Beogradu”, otkriva za Radar novinar, pravnik Boško Savković, vlasnik pruducentske kuće Alternativa, autor brojnih nagrađivanih dokumentarnih ostvarenja i osnivač Silafesta – Međunarodnog festivala turističkog i ekološkog filma u Velikom Gradištu.
U ovom dokumentarcu koji je premijerno prikazan u središtu Evropske unije, kako kaže naš sagovornik, govori se o nečemu o čemu se malo priča a neće se svideti ni nama ni drugima.
“To je sve ono što se događalo između ta dva datuma, početka i završetka Prvog svetskog rata. Plan Austroguarske je bio blickrig, da munjevito osvoje Beograd za šest, sedam dana, međutim, to se nije desilo. Jedna od velikih sramota naše Vlade i vojske, o čemu se malo govori, jeste vojni plan koji su vojvode Radomir Putnik i Živojin Mišić napravili još 1908. u slučaju napada Austrougarske, a to je da se Beograd ne brani, nego da se linija odbrane povuče na liniju Ostružnica-brdo Torlak-Vinča. To pokazuje da prestonica ostaje otvoren grad i austrougarska vojska mirno može da uđe u njega. Tako se i desilo tog 28. jula 1914. kada je objavljen rat. U Beogradu je bilo nešto malo vojnika, carinika i dobrovoljaca koji su ostali da ga brane. I odbranili su ga. Cela državna vlast napustila je Beograd, otišli su u Kragujevac, Niš… Evakuisali su se i ostavili Beograđane na milost i nemilost jednoj velikoj sili koja nas je napala. A Beograd ne samo što nije pao, nego su njegovi građani, dobrovoljci bez vojne obuke, uspeli u septembru dva puta da uđu i okupiraju Zemun, očiste Bežanijsku kosu, i da se vrate sa potrebnim ratnim plenom”, objašnjava Savković i dodaje da to nisu nepoznate činjenica istoričarima, ali ne pričaju o tome jer to nije popularna istorija i zato šira javnost ne zna ta njih.
Bio sam na panelu EESC koji se održao u Evropskom Parlamentu – istom panelu na kojem je govorio i Edi Rama. Čestitao sam mu na onome što je uradio za svoju zemlju i rekao da mi je žao što neko od Srba nije na njegovom mestu. Ipak, javna je tajna da veoma brzo Albanija i Crna Gora postaju deo EU
“Kao, na primer, da su Nikola Pašić i cela vlada prihvatili kompletan ultimatum pod pritiskom Rusa, a mi učimo da ga Srbija nije prihvatila i da su nas zato napali. Car Vilhelm je to pristajanje nazvao kapitulacijom i rekao da razlozi za rat više ne postoje. Rat nije odgovarao ni Englezima, pogotovo ne Francuzima ili Rusima Međutim, proizvođači oružja i vojne vrhuške gotovo svuda u svetu želele su rat po svaku cenu. U tome nisu učestvovali ni krunisane glave koje su u srodstvu, ni premijeri, nego se rešavalo na nivou tajnih militantnih grupa, proizvođača oružja, ministra vojnih, ludih generala koji su ceo život bili u uniformi a rat nisu videli. Jer, posle Berlinskog kongresa 1878, Evropa je živela mirno u dubokom snu. Vozovi su krstarili, ljudi su putovali bez papira, i niko nije ni sanjao da će tog leta da dođe do eksplozije koja je odnela 20 miliona ljudi.”
Savković je zbog svega ovoga želeo da se domaća premijera održi 13. novembra, na dan kada je potpisano Beogradsko primirje i to u Sava centru, gde je uvek imao premijere svojih filmova. Međutim, to se neće dogoditi.
“Još 1. juna sam otišao da zakažem termin, koji je tada bio slobodan. Rekli su mi cenu, 18 hiljada evra plus PDV, kao i šta dobijam za to. Malo sam se zagrcnuo na cenu, ali sam prihvatio, jer sam znao da će moj Beograd doći da vidi film o svom gradu. Mnogo sam novca uložio u ovaj projekat i jedini način da ga koliko-toliko povratim jeste da on uđe u bioskope. Bio sam siguran da je to gotova stvar, Međutim nisu se javljali mesecima. Nisu mi jasno odgovorili ni posle razmenjenih mejlova, a onda sam sa njihovog sajta saznao da su termin dali bendu „Crvena jabuka“. Prestali su i da se javljaju, a imam informacije da su konsultovali i Miškovića o svemu tome. Siguran sam da nije zbog kvaliteta filma nego zbog mog imena i prezimena. Ipak sam ja prvi uhapšen i uslovno optužen pre dve godine za rušenje ustavnog poretka – zbog čuvene Vučićeve lutke koja nije ni bila moja. Nedajući mi prostor za distribuciju filma uzeli su mi ustavno pravo na rad i doveli do toga da zaledim firmu na neko vreme”.
A film Sedam dana koji su promenili svet Boško Savković i njegov tim radili su od 2012. godine.
“Počeli smo pre 14 godina, a povod je bila stogodišnjica početka Prvog svetskog rata. U projekat sam ušao s koproducentima iz Austrije, jer sam smatrao da je dobro da dve tada zaraćene strane urade zajedničku priču i da se njena istinitost onda ne dovodi u pitanje. To je bila 2012. godina, Austrijanci su dobili finansijsku podršku svog filmskog centra, a ja nisam. Da sam od naših dobio samo jedan dinar, mogli smo da konkurišemo Euromažu i da ga davno završimo onako kako smo hteli. Čak je reditelj i glumac Andreas Markovic, dobitnik Oskara za film Falsifikatori, koji nam je rekao da mi budemo producenti a on reditelj, Srbija to nije prihvatila. Onda su stvari počele da izlaze na videlo, bilo je nepristojnih ponuda na koje nisam pristao.”
Ipak, ovaj film u kojem igraju i glumci Dragan Vujić Vujke, Milan Milosavljević, Danica Radulović, Tomislav Bukatarević kao i studenti glume Akademije umetnosti u Beogradu, premijerno je prikazan u Briselu. A to nije bilo slučajno.
Želeo sam da se domaća premijera održi 13. novembra, na dan kad je potpisivanjem Beogradskog primirja zapravo završen Veliki rat. Zakazao sam termin u Sava centru, ali su taj datum dali Crvenoj jabuci
“Pošto sam kopredsedavajući JJS EU-Srbija, tela koje je osnovano prilikom potpisivanja Sporazuma o stabilnosti i pridruživanju, gde vodim našu grupu – poslodavaca, sindikata i nevladinog sektora. Mi dva puta godišnje donosimo deklaraciju o tome šta je naša država zaista uradila a ne ono što naše vlasti šalju EU. Odnosno, da nije dovoljno doneti zakon, nego kako se primenjuje, i to precizno elaboriramo. Zato sam često u Briselu. Postao sam član i proširenog sastava Evropskog ekonomsko socijalnog saveta. Učestvujem u radnim grupama ali nemamo pravo glasa Tako se i saznalo za ovaj moj film i predložili su mi da ga prikažem u Briselu i da će se potruditi da to urade na viskom nivou kako i dolikuje svetskoj premijeri. Tako je i bilo”, objašnjava Boško Savković.
Taj događaj je ispratilo više od sto zvanica, desetak ambasadora, šefova mislija… među kojima naših uvaženih predstavnika maltene nije ni bilo.
“Netremice su gledali film, niko se pomerio nije niti je napustio salu pre završetka filma. Onda je nastao minut tišine, pa gromoglasni aplauz. Tek tada mi je laknulo kao autoru. Ambasador Srbije u Belgiji je otkazao, šef misije pri EU poslao je izaslanika, nisu došli iako su uredno pozvani. Opet zbog mog imena, siguran sam. Na kraju, ispalo je da tamo neki Evropljani kojima sam u lice sasuo da su oni izazvali rat – Austrijanci Nemci, i Francuzi koji i danas decu uče da je to bio nemačko-francuski rat a ne svetski, ponudili su da organizuju premijeru filma, da se film prikaže. A moj Beograd nije”, priča Savković koji je ovo delo posvetio svom nedavno preminulom prijatelju i dugogodišnjem saradniku Vuku Dapčeviću, koji je i započeo rad na filmu kao direktor fotografije.
Želeo sam da se domaća premijera održi 13. novembra, na dan kad je potpisivanjem Beogradskog primirja zapravo završen Veliki rat. Zakazao sam termin u Sava centru, ali su taj datum dali Crvenoj jabuci
Koliko su predstavnici medija bili zainteresovani nakon prikazivanja Sedam dana koji su promenili svet u Briselu, govore i intervjui koje je Savković dao. I to ne samo o svom filmu, nego i o trenutnoj situaciji u Srbiji.
“Rekao sam im da smo u građanskom ratu, samo nas još niko o tome nije obavestio. On besni već godinama i sada dolazi do kulminacije. Ono što se desilo sa zastavom na vojnoj paradi je nešto najsramnije što sam video u svom životu. Onaj ko je napravio onakvu zastavu i još rekao da su građani jedinstveni, mora da ima velike psihičke probleme. A ljudi sa takvim problemima vode ovu državu godinama, gramzivi su, ne znaju kada im je dosta… Kao da niko na ulici nije s njima hteo da se igra kada su bili mali. Mnogo sam govorio o korupciji koja je kod nas postala deo flklora, o logici stabilokratije u EU koja je dovela do svega ovoga. Bio sam na panelu koji se održao u Evropskom Parlamentu – istom na kojem je govorio i Edi Rama. Čestitao sam mu na onome što je uradio za svoju zemlju i rekao da mi je žao što neko od Srba nije na njegovom mestu. A Evropljanima sam poručio da dok ne bude demokratije na obodima Evrope, neće biti ni mira na Starom kontinentu.”
Na kraju svog filma, Savković je izneo mišljenje da su loše rešeni odnosi posle Prvog svetskog rata doveli do boljševizma, nacizma, Holokausta, Hladnog rata… Da su napravili od Amerike najvećeg proizvodjača oružja i policajca na svetu. Nerešeni nacionalni odnosi u Evropi posle Velikog rata doveli su i do raspada Jugoslavije, rata u Ukrajini, ali i genocida na obali Gaze. I da će se ovaj crni niz nastaviti. Sa konsekvencama.
Siguran sam da neprikazivanje filma nije zbog kvaliteta filma već zbog mog imena i prezimena. Ipak sam ja prvi uhapšen i uslovno osuđen pre dve godine, zbog čuvene Vučićeve lutke koja nije ni bila moja
“Bazična Šumanova ideja o stvaranja EU je bila da nikada više na bude ratova na tlu Evrope. Gde smo danas?”, pita se.
I pored uspeha koji je njegov film postigao na svojoj prvoj projekciji, Boško Savković ne krije žal što ga 13. novembra u Sava centru neće videti njegov Beograd: “Dobio sam ponude da premijera bude u raznim državama u regiona. Ma koliko bio Evropljanin, pre svega sam Beograđanin. Tvrdim da je to što se umetnicima i novinarima dešava doći glave ovom režimu. Bunt umetnika nijedna vlast nije preživela, pa neće ni ova. Uz studentski bunt koji traži pravdu i 10 meseci istrajava u tome, ide u prilog ovoj tezi. Meksički revolucionar Emilio Zapata je davno rekao : ‘Dok ne bude pravde za narod, neće biti mira ni za vlast!’. Pravda stiže u Srbiju, a stići će i film Sedam dana koji su promenili vek u grad koji neizmerno volim.”
