Na film Džejmsa Mangolda Bob Dilan: potpuni neznanac dugo se čekalo i mnogo očekivalo. Kada se film najzad pojavio, može se reći da su očekivanja u potpunosti ispunjena. Čitav je niz razloga zašto ovaj film ostavlja izvanredan utisak. U prvom redu, jer je u žanru biografskog filma potpuno drugačiji, originalan i hrabar, u odnosu na jedan život koji bi srazmerno značaju teško imao adekvatnog biografa a da se ne govori o filmskom reditelju. Džejms Mangold – koji se u filmu javlja u trostrukoj ulozi: reditelja, scenariste i producenta – u startu je odustao od megalomanske ideje da Dilanov život predstavi od samih početaka sve do, recimo, dobijanja Nobelove nagrade za književnost. Potpuni neznanac je sažet, buran i intenzivan presek rane faze Dilanovog stvaralaštva, u trajanju od svega nekoliko godina. Od 1961. kada Dilan dolazi u Njujork, do ekscesnog nastupa na Njuport folk festivalu 1965. godine. Ove četiri godine, međutim, obeležavaju neke od ključnih tačaka Dilanove karijere: susret sa Vudijem Gatrijem u njujorškoj bolnici, poznanstvo i veza sa Džoan Baez, te saradnja sa nekim od najznačajnijih američkih muzičara, poput Džonija Keša, Ala Kupera, Majka Blumfilda i Pita Sigera.
Timoti Šalame kao Bob Dilan pokazao se kao izvanredno rešenje. Imidžom, stasom i glasom u potpunosti primeren Dilanu, Šalame briljira u tolikoj meri da u filmu koji traje dva sata i dvadeset minuta maltene ne postoji kadar bez njega. Način na koji on pripaljuje cigaru za cigarom i kako je specifično drži desnom rukom, među najboljim su korelatima sa pravim Dilanom. Mangold u tom smislu Dilanovom liku pristupa minuciozno. Kloni se svake improvizacije i insistira na jednoj vrsti funkcionalne repetitivnosti koja se pokazuje ne samo ilustrativnom već suštinskom. No, ono što je svakako najinteligentniji Mengoldov filmski potez je upravo esencijalizacija Boba Dilana muzičkim kontekstom.
Ako se film iole pažljivije gleda, primetiće se da je anuliran čitav socijalni, ideološki i politički kontekst američkog društva šezdesetih godina. Turbulentna prva polovina šezdesetih godina jedva da je i označena. Reč Vijetkong javlja se jedanput, vest o ubistvu predsednika Džona Kenedija u Dalasu čujemo sa radija na nivou jedne rečenice, a ubistvu Malkolma X-a, velikog crnačkog intelektualca i ideologa, jedva da pripada i jedna rečenica. Muzički okvir je jedini koji Mangolda suštinski zanima. Sve što proističe kasnije, kao pobuna, kao inovacija i subverzija, proizlazi iz muzičke ravni i nije teško utvrditi da je suštinska pozadina ove ideje stav da je u priči o Dilanu sve osim bavljenja njime gubljenje vremena, te da nimalo ne razjašnjava kompleksnost Dilanove ikoničnosti. U tom smislu, jedini prihvatljivi kontekst filma, po Mangoldu, bio bi Dilan njim samim.
Dilan je prilično rano kanonizovan kao umetnik. I to kao folk stvaralac. Slava koja ga je pratila, muzičko značenje koje je njegova pojava sobom nosila, počivali su na jednoj vrsti poštovanja muzičke tradicije. Ali Dilan nije želeo da večno robuje onoj tradiciji koja ga je ne samo uzdigla, nego je rano osetio potrebu da se menja, da bude transformativan i zakorači u novo
A Dilan njim samim je njegova muzika i njegov scenski nastup. Stoga je gledalac ovog filma zatečen pre svega kao slušalac. Susret sa ranom Dilanovom poezijom jedan je od najimpresivnijih u filmu, ali se i on odvija kroz nizanje muzičkih numera, koje se danas ubrajaju u klasiku.
Zašto Potpuni neznanac? Priroda Dilanove pobune nije bila vezana samo za antiratni angažman koji se ogledao kroz njegovo najdirektnije obraćanje gospodarima rata. Ona je sezala mnogo dalje, i mnogo dublje. Dilan je možda želeo da menja profil američkog društva, pa i suštinskog ustrojstva njegovog postojanja, ali njegovu muzičku dimenziju svakako. Neuhvatljiv u gotovo svakom svom činu, nekategorizovan kao buntovnik, Dilan je prilično rano kanonizovan kao umetnik. I to kao folk stvaralac. Slava koja ga je pratila, muzičko značenje koje je njegova pojava sobom nosila, počivali su na jednoj vrsti poštovanja muzičke tradicije. Ali Dilan nije želeo da večno robuje onoj tradiciji koja ga je ne samo uzdigla, nego je rano osetio potrebu da se menja, da bude transformativan i zakorači u novo. Biti u umetnosti uvek isti ne znači samo stagnaciju no najpre duhovnu učmalost i simboličku smrt.
Kao i kod svih jakih individualnosti ovaj gotovo instinktivni poriv ka promeni nikada nije kalkulativan i nikada ne pita za cenu promene. On je više povezan s teškoćama u recepciji, odnosno, s teškoćama sledbeništva u promeni. Isti onaj auditorijum koji ga je uzdigao, pokazaće se kao kočnica. Isti oni ljudi koji su mu bili podrška i doprineli Dilanovom uzdizanju, bivaju ne samo razočarani nego i zabrinuti njegovim unekoliko skandaloznim muzičkim nastupom u Njuportu 1965. Tišti ih način na koji Dilan, po njihovom mišljenju, izneverava sebe, ali i celu jednu folk tradiciju američke muzičke kulture, prihvatajući muzičke standarde postbitlsovske ere. To je verovatno najuočljivije u mentorskoj i gotovo očinskoj figuri Pita Sigera. Zvezda ne može dva puta biti rođena, ali kada je već tu, može sijati na neograničeno mnogo različitih načina.
Bob Dilan: potpuni neznanac je film furioznog ritma, potpuno pročišćen od svega što ne stabilizuje sliku o Dilanu kao muzičkom i poetskom geniju. To je film bez digresija, dovoljno linearan u hronologiji, ako već ne u naraciji. Savršenog ugođaja i nikada ne zapadajući u puku idolatriju, ovo je film za sva vremena, jer govori o večnom.
