Nadam se da Ljubivoje Ršumović neće zameriti upotrebu stiha iz njegove pesme Aždaja svom čedu tepa, koji ovde, bez pitanja, pozajmljujem za naslov prikaza upravo završenog 76. Berlinala. Berlin Filmfestšpile, prvi put održan juna 1951. u bioskopu Titanija palast posle višemesečnih priprema koje je inicirala Informativna služba američkog komesara za Nemačku, stvoren je „za berlinsku publiku“. Odluku o formiranju Filmskog festivala potpisao je Senat grada Berlina, predstavnici desetkovane zapadnonemačke filmske industrije, a troškove je pokrio inicijator. U odsustvu filmske „Majke Tereze“, za direktora je postavljen pravnik i istoričar filma Alfred Bauer. Njegov osmeh i rukovođenje politički motivisanog i osnovanog Festivala trajali su do 1976, a između 1987. i 2019. Berlinale je jednu nagradu nazvao po svom prvom direktoru, Alfredu Baueru.
Onda se pojavila skrivana istina da je pravnik i istoričar Bauer šminkao svoju biografiju i mat lakom prekrio sopstveni angažman u doba nacizma: „Tokom procesa denacifikacije od 1945. do 1947. Bauer je prikrivao značaj svoje uloge tokom nacističke ere, namerno dajući lažne izjave, poluistine i netačne tvrdnje.“ Istina je bila da je on „značajno doprineo funkcionisanju nemačkog filmskog sistema u okviru nacističke diktature i time stabilizaciji i legitimizaciji nacističkog režima“. Kad je to mogao Kurt Vajldhajm na Ist Riveru, zašto ne bi mogao i Alfred Bauer na reci Špreji („Što dolikuje Jupiteru, može da priliči i teletu“)!
U trouglu najznačajnijih filmskih festivala u svetu, uz Kan i Veneciju, Berlin je s ponosom isticao privrženost politici. Godinama. „Nije joj služio“, ali ju je podgrevao. „Vetar sa Zapada“ je 1970. oduvao iz konkurencije antiratni nemački film Mihaela Ferhuvena O. K. u kome grupa američkih vojnika siluje Vijetnamku tokom Vijetnamskog rata. Dušan Makavejev, tada član žirija, suprotstavio se isključivanju filma iz konkurencije. „Ostali reditelji koji su imali filmove na festivalu povukli su ih u znak protesta, a žiri je optužen za cenzuru i na kraju raspušten, tako da nagrade nisu dodeljene, a takmičenje je suspendovano.“
Na ceremoniji zatvaranja, Vim Venders je bio delikatniji: „Film je otporniji na zaborav i svakako duže traje od kratkotrajne pažnje koju nudi internet“
Dve godine ranije, 1968. Zlatnog berlinskog medveda poneo je Želimir Žilnik za film Rani radovi, koji, sem što je izuzetan jeste i politički film par excellence & per se. Moric de Hadeln, direktor Berlinala od 1980. do 2001. u saradnji s Hans-Joahimom Šlegelom, prvi je na Zapadu predstavio filmsko blago sovjetskih azijskih republika, inaugurisao četvrtu generaciju kineskih reditelja Pekinške akademije, pozivao delegacije Kine i Tajvana, predstavio Berlinski program u istočnom delu grada, pre pada Zida. Karlo Šatrijan je pre neku godinu uspostavio video-poziv s Kijevom, iz koga se predsednik Zelenski obratio publici na otvaranju Berlinala. I tako dalje. I ranije i kasnije, politike u Berlinu nije bilo u manjku.
Do ove godine, kada su se nova direktorka Triša Tatli i žiri i telo Berlinala „setili“ scene iz filma Bubašinter (1971) Milana Jelića, po scenariju čuvenih Ljubiše Kozomare i Gordana Mihića i odlučili su da je, kao ansambl, igraju javno. Da podsetim, u filmu Bubašinter Danilo Stojković radi u pekari i trpi kritike – tvrdnje da u hlebu ima bubašvaba. On podnosi primedbe dok u jednom momentu, ne bi li pokazao da je tvrdnja da ima bubašvaba neosnovana, naočigled kritičara sažvaće koricu hleba – večno stanište pečene bubašvabe i tim činom demantuje tvrdnju, ali pruži argument – nema bubašvaba!
Politika pre svega
Problem „P“ kao „politika“ 2026. – ima li je, il’ je nema, „još nije umrla, a ne zna se ka’će“ – javio se na prvoj konferenciji za medije koju su imali članovi žirija kojem je predsedavao Vim Venders, koji je na pitanje novinara zašto se žiri ne opredeli o slučaju razaranja Gaze i Izraela odgovorio „da film treba da ostane izvan politike“. Poljska članica žirija, Eva Puščinska, producentkinja filmova Hladni rat Pavela Pavlikovskog, Quo vadis, Aida Jasmile Žbanić i Zona interesa Džonatana Glejzera, nadovezala se na Vendersovu odbranu rečenicom da je „neuljudno postavljati takvu vrstu pitanja“. Srećom, filmovi u čijem nastanku je učestvovala, demantovali su njen bledi apel za „zaštitu integriteta“ članova žirija, ali je nisu abolirali.
Triša Tatli, Amerikanka sa zavidnim radnim iskustvom na Londonskom filmskom festivalu, izrazila je razumevanje za uzdržanost berlinskog žirija po pitanju Izraela i Gaze: „Ne bi trebalo da očekujemo od njih da komentarišu svako političko pitanje koje im se predstavi, osim ako to ne žele.“
Na sredini Festivala objavljeno je pismo osamdesetoro na Berlinalu proslavljenih filmskih umetnika, uključujući Havijera Bardema i Tildu Svinton (kojoj je prošle godine uručen Zlatni medved Berlina za karijeru), kojim se osuđuje ćutanje Berlinskog filmskog festivala o genocidu nad Palestincima. Potpisnici navode da su „zapanjeni kontinuiranim postupcima organizatora festivala u cenzurisanju umetnika koji se protive tekućem genocidu koji Izrael čini nad Palestincima u Gazi, kao i ključnom ulogom nemačke države u njenoj podršci Izraelu“.
Tako da je, čini se, svako rekao svoje. A, program – preko dve stotine filmova na sekcijama Berlinala 2026. pokazao je da su se „bubašvabe“, „žohari“, sve vrste njihovih političkih alternativa, rojili po dvoranama Berlinala, potvrđujući sudbinu i suštinu Berlin Filmfestšpile – politika iznad i pre svega. Politika koja nije samo bila suvoparna, već i politika kao senzibilniji mutant koji je zadirao u sve neispeglane, sirove i tanane vidove života.
Za devedeset i dva filma u glavnoj konkurenciji, filmove u ambicioznom programu Perspektive, berlinskom Forumu mladog filma, programu Generacija… najmanje što može biti rečeno jeste da nisu zapostavljali politiku – individualno, građanski, oficijelno, etatistički.
Ispod pojasa
Druga karakteristika ponude Berlinala 2026. stajala je iznad visoko podignute LGBT+ zastave. Retko koji film nije imao fokus na stanje stvari ispod pojasa, filtrirano LGBT+ zastavom (ili kroz donje rublje, u zavisnosti od pritajenog ili javnog angažmana tvoraca filmova). Treća je karakteristika filmova izabranih da čine perjanicu Berlinala 2026, nažalost, najopasnija – filmovi prikazani na programima amplifikujući sadržaj zapostavljaju izraz – filmski izraz, stavljajući u drugi plan reditelja, a predaju se u ruke producenata i montažera. Napad na instituciju reditelja kao stvaraoca, najmalignije je obeležje Berlinala 2026. Bojim se da kažem bogohulan izraz – da rade Festivalu o glavi.
Ipak, istaklo se nekoliko filmova – Roza Markusa Šlajncera sa Sandrom Hiler, Kraljica na moru Lins Hamera sa Žilijet Binoš, Šapatom Lejle Buzid, 17 Kosare Mitić, makedonsko-srpsko-slovenačka koprodukcija. Malo filmova, „na ovu skupoću“?!
Spisak nagrađenih ukazuje na potvrdu politizovanosti Berlinala: dva turska filma – Žuta pisma Ilkera Čataka, snimljen u Nemačkoj o umetničkom paru – reditelju i glumici kojima je onemogućen rad zbog političkog angažmana, Spas Emina Alpera o političkom rivalstvu u udaljenoj turskoj provinciji, Roza o kažnjavanju političke pragmatičnosti, Dnevnik iz opsade Abdalaha Alhatiba, alžirsko-francusko-palestinski film o Gazi, omnibus film snimljen u Alžiru.
Osamdesetoro proslavljenih filmskih umetnika, uključujući Havijera Bardema i Tildu Svinton, osudilo je ćutanje Berlinskog filmskog festivala o genocidu nad Palestincima
Film 17, ubedljiv originalan i angažovani debi Kosare Mitić, pokazao je talenat i umeće režije devojke koja suvereno vlada narativom i odgovarajućim vizuelnim, u savršenom ritmu i utiskom budi i opominje humanošću ideje i postupka. Film je kvazipolitičan (završnica se dešava u međugraničnom prostoru između Makedonije i Grčke), što mu daje dodatnu snagu.
Na ceremoniji zatvaranja, Vim Venders je bio mnogo delikatniji nego na uvodnoj konferenciji za novinare: „Film je otporniji na zaborav i svakako duže traje od kratkotrajne pažnje koju nudi internet. (…) Tilda Svinton je rekla nešto lepo u svom veličanstvenom govoru kada je prošle godine primala Zlatnog medveda: ‘Ne biti za nešto nikada, nikada nije podrazumevalo biti protiv bilo koga drugog.’ Ovo je nešto tako jednostavno da se uvek lako previdi.“
Tokom Hladnog rata, škrte demokratije, Berlin je u mnogim filmovima bio inicijalna kapisla za početak trećeg svetskog rata. Sada, kada se demokratija razvila do metastaze, u svakoj tački na planeti moguć je plamičak ognja nekog rata. Možda zato Berlinale 2026. izbegava politički fluks? Odlazeći iz Berlina setio sam se rečenice velikog reditelja iz nevelike severnoevropske zemlje: „U mojoj zemlji političko je pitanje i koga zamišljaš dok masturbiraš“ (Roland Džofi, prim. ur.).
