Festival koji već 23 godine obeležava proleće a slavi umetnost igre, nastavlja u jednako uzbudljivom ritmu kao i svih minulih godina. Bogat program Beogradskog festivala igre upotpuniće tako i nastup slavnog koreografskog dvojca Gaja Nadera i Marije Kampos koji su, inspirisani razmišljanjima Čarlsa Darvina o čudesnoj složenosti života, stvorili Prirodni poredak stvari, čudesnu predstavu u kojoj devet igrača transformiše scenu u živi organizam u stalno evoluirajući samoorganizujući entitet koji reaguje na svoju okolinu. Kroz ciklično kretanje i ritmičku preciznost, otkriva se tako hipnotički svet, gde telo postaje pejzaž, a zvuk sećanje.
Delo je već ponelo nekoliko najprestižnijh španskih nagrada MAX za 2025. godinu, i to za najbolju koreografiju, kao i najbolju žensku i mušku ulogu. Kritičari kažu da je u pitanju komad koji bi „trebalo nazvati čudom, ali bi time povredili umetnike, jer je reč o rezultatima sulude upornosti i truda… Ova produkcija nosi primese vitalnog razmišljanja, stvarajući fluidnu, a preciznu strukturu, obojenu pokretom nedrealnih tehničkih kvaliteta“. Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu izneće ovo delo popularnog koreografskog para i njihove trupe iz Barselone.
Prema rečima Marije Kampos, komad istražuje ravnotežu između strukture i haosa, kako u prirodi tako i u društvu. „Strogi geometrijski obrasci koji se provlače kroz celu predstavu za nas su bili novi. Zato je početak uglavnom bio mentalni izazov. Tek kasnije smo pronašli više fizičke slobode i igra je počela da ’teče’“, kaže za Radar i dodaje: „Fascinirana sam gravitacijom i našom povezanošću sa zemljom. Volim rad na podu. Ovaj organski pristup kontrast je formalnijem stilu koji se često viđa u Severnoj Evropi. Zajedno radimo sa mnogo podrški, doslovno se oslanjajući jedno na drugo. To nosi rizike – sve može da se uruši u svakom trenutku. Ujedno, to je ono što donosi napetost i ranjivost u naše predstave.“
Njen partner Gaj Nader dodaje da je čar predstave u tome što publika ima zadatak da prati i otkriva priču kroz linearnu naraciju. „To je pre svega poziv da se pokret, atmosfera i putovanje osete intuitivno“, kaže on. Posebno se osvrće na uticaj njihovog porekla, koje i te kako utiče na rad. „Dolazim iz Libana, gde podrška za umetnost, a naročito umetničku igru, gotovo da ne postoji. Zbog toga sam žedan iskustava i rada, ali i uvek spreman da rizikujem. Samo skoči i pokušaj da preživiš – bez previše razmišljanja o budućnosti.“
Njih dvoje povezala je jedna koreografska radionica u Đironi, pre više od dvadeset godina, na kojoj je trebalo da improvizuju zajedno i, kako kažu, odmah su osetili „klik“ – i na profesionalnom i na ličnom nivou. „Ponekad je izazov ostaviti posao po strani, pogotovo tokom procesa kreacije. Ideje stalno naviru pa ih odmah delimo. Ali trudimo se da postavimo granice – ima toliko divnih stvari i van posla.“
Na pitanje da li postoji strah od starenja, sa obzirom na to da i kao igrači učestvuju u svojim predstavama, njih dvoje daju vrlo zanimljive odgovore: „Naravno da se s godinama gube fleksibilnost i snaga. To je normalno. Kada više ne budemo mogli da igramo na vrhunskom nivou, uvek možemo da se posvetimo isključivo koreografiji“, kaže Marija, a njen njen partner se nadovezuje: „S godinama pokreti možda postanu manje spektakularni i energični, ali to ne znači da više nemamo šta da kažemo. Mi imamo svoju trupu, nikoga ne ugrožavamo, ali da bi trupa bila uspešna morate imati osećaj za kvalitet koji će omogućiti da vaše predstave žive. A sama igra, ona je ogledalo života. Ne treba vam niko da biste to razumeli. Sami osetite kada nastup više nije onakav kakvim ste ga zamislili.“
