Generalštab, Stari savski most, Hotel „Jugoslavija“, Beogradski sajam, trg Slavija.., simboli su diskontinuiteta u kreiranju prestonice. Neki objekti već su srušeni, dok druge čeka ista sudbina, ne bi li se namirili apetiti vlasti, u čvrstoj sprezi sa stranim investitorima i domaćim ekonomskim moćnicima. Njihov je cilj da svoj imetak ekspresno uvećaju, ne mareći za estetske i funkcionalne posledice, kao ni za sve intenzivniji odijum javnosti.
I dok građani i stručnjaci protestuju, multimedijalna umetnica Nina Todorović pravi svakodnevne dnevničke beleške, nužno obeležene pauzama, usled brzine smenjivanja događaja. Stoga se 50. samostalna izložba Todorovićeve u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda, čija je kustoskinja Jelena Matić, i naziva Dnevnik diskontinuiteta. Umetnicu sve pomenuto duboko uznemirava, pa su i te emocije deo inventara drakonskih promena vizuelnog identiteta glavnog grada.
Greške moraju da se prihvate
Osovinu postavke čini pedesetak kolaža u kojima autorka spaja fotografije, isečke iz štampe, renderovane prikaze budućeg izgleda zdanja… prezentujući ih u digitalnom formatu. Frontalno su postavljeni video-kolaži i radovi u glitchart/gif tehnici, gde prolazna kompjuterska greška postaje način izražavanja. „Greške treba prihvatiti, jer govore da u turbulenciji današnjice nema mesta planiranju“, kaže umetnica.
Zvuk sirene upozorava na nuklearnu katastrofu, a deo je rada posvećenog ruskom zauzimanju ukrajinske nuklearke Zaporožje, istovremeno opominjući na ovdašnja alarmantna dešavanja. Snimci morske obale bili bi umirujući, da i njih ne remete softverski bagovi koji ukazuju da je autorka „optimista bez nade“. Oksimoron se može preimenovati i u „pesimistu sa nadom“, budući da se svakim od izloženih artefakata opire opštoj i sveprisutnoj destrukciji.
Baveći se zaštićenim zdanjem Sajma, Todorovićeva je posegla za arhivskim fotografijama, pomislivši da svedoči „civilizacijskom sumraku“. Sferna hala zaličila joj je na svemirski brod kojim su se, negde iz dubine kosmosa, dovezle neke superiorne arhitekte, s idejom o trajanju. Kako ih je aktuelna situacija omela, nema im druge no da napuste uspostavljeno, i prepuste ga hordama varvara.
Promenama je izloženo i značenje zlata, ponegde nanetog da predstavi večite vrednosti, dok u drugim iskazima ono ima lažni sjaj, koji promoviše „novokomponovana elita“. Tom „kremu“ je namenjen recimo King’s Circle, što će nići na ruševinama komada trga Slavija, namenjen javnom interesu, kao i svi trgovi.
Dvosmislenost zlata
Poliptih na ovu temu obiluje prizorima razaranja, sa sve buldožerima i stratištima zanatskih radnji, obećavajući dobrobit bogatih predstojećom izgradnjom luksuznog rezidencijalnog kompleksa.
U zlato je uramljen i Stari savski most, zlatom ispunjen svemir odakle su stigli modernistički graditelji Sajma, na isti način su apostrofirani delovi ruina Generalštaba… Negde je i nebo zlatno, držeći posmatrača u ambivalenciji između nade i potonuća. Katkad je dovoljno da se stranica dnevnika ispiše rečju „užas“, da bismo se setili poginulih pod nadstrešnicom novosadske železničke stanice. Šta sve spada u diskontinuitet, viđen očima Todorovićeve, publika je u prilici da vidi do 12. aprila.
Fotograf Dušan Đorđević svojom izložbom U tišini, u beogradskoj galeriji Rima, govori o neprekidnom krugu života i smrti, čiji smo svi sastavni deo. Pa ipak, ti svetovi dodiruju se samo u ritualima, u koje se svrstavaju i posete „večnim kućama“. Kult smrti posebno se gaji u Istočnoj Srbiji, čiji žitelji veruju da je ona naličje života, te da čovek ima iste potrebe i kad kroči u metafizičke prostore.
Na ovaj antropološko-etnološki fenomen ukazuju tamošnje grobnice, uvek nalik domaćem ambijentu, sa neizbežnim astalom kao punktom okupljanja. Na stolu je uvek vaza sa cvećem, da atmosferu učini prijatnijom, a možda i da ublaži tugu onih koji su svoje najmilije ispratili.
Vazna sa plastičnim cvećem
Baš ti kadrovi zanimaju Đorđevića, koji ih godinama hvata na potezu od Požarevca do Bora. I uvek čeka da dan malo umine, kako bi i svetlost bila blaža, a mizanscen zagasitiji. „Tišina tada prosto ‘zuji’, mir zaposeda svaki kutak nekropola“, najjači je utisak umetnika.
Postavka obuhvata tri segmenta, počinjući od „ustaljenog načina viđenja predmetnog sveta“. Na tom nivou, svileni paspartui asociraju na pokrov kovčega. Da posmatrač ne zna o čemu se radi u slici, mogao bi da pomisli da je u pitanju sasvim obična mrtva priroda, samo predstavljena na prefinjeniji način od uobičajenog.
Idući dalje, u „podzemlje“ galerije, dolazi do suočavanja sa prolaznošću: repetativni kadar je u lajt-boksu i ogleda se o glatku površinu vode, čiji mir narušava tek poneka kap, pala „s neba“. Završnica je samoreflektujuća: u površini (materijala hipsa), i posmatrač se ogleda, a ne samo fotografija, da bi se procesija (saznajna) okončala instalacijom sa pravim ogledalima. Tu se vidi večnost, kakvu je smrtan čovek zamišlja, što publika može da iskuša do 30. marta.
Umetnost je mesto susreta
„Umetnost je impuls za životom, mesto gde se sreću svetovi umetnosti i umetnika, postajući jedno“, veruje Nataša Teofilović, čija je izložba autobiografija/tišina u galeriji Haos u toku do 21. marta. Umetnost je i proces, put nastanka dela koji nije linearan ni jednosmeran, a tokom kojeg se i rad i autor transformišu.
Od same metodologije nastanka rada čija je krajnja forma digitalna, u ovom slučaju bitnija je poetika, ovde usmerena ka ispitivanju granica, pa i onih između digitalnog i analognog, koje su propusne. Stoga njeni radovi u digitalnoj štampi veoma liče na klasične grafičke tehnike ili crteže.
Teofilovićeva uglavnom polazi od analognog materijala (svog doma, tela, pesme ptica iz njene bašte), da bi ih obradila kroz algoritme. Rezultat nije „hladna“ umetnost, kakvim se smatra digitalni izraz, već je posmatrač prijatno uzbuđen hibridnim prizorima u okviru postavke. Prisustvo ljudskog isijava čak i iz prikaza njenog avatara, koji neminovno sadrži njene pokrete, jer ih je ona i animirala. Avatar je tako autoportret autorke, u mogućnosti (zahvaljujući novim tehnologijama) da premosti jaz između monitora, pozicioniranih u ravni očiju posetilaca galerije.
Šta sve mogu avatarke
„Od mojih šest avatarki, svaka pokretima prikazuju drugačije emotivno stanje, ali i svoju prirodu, drugačiju od ljudske. One mogu šta žele, pa i da prođu kroz svoju virtuelnu opnu i da budu androgine, odnosno ’she’ i ’he’ istovremeno“, objašnjava Teofilović.
Istražujući prostore čulnog (i ženskog), ova arhitektkinja i digitalna umetnica, profesorka na Fakultetu za medije i komunikaciju, kao jedan od motiva obrađuje svoju porodičnu kuću, čije je renoviranje započela pre sedam godina. Izbacivanjem starog, ona „čisti memoriju“, praveći mesta za nove sadržaje.
U tom smislu, Teofilovićeva odmotava kadrove prostorija, šireći ih na 360 stepeni i smeštajući ih u neku vrstu mreže, nastale rekonstrukcijom kroz animaciju fotografija. Pojedini otvori ispunjeni su zelenilom iz bašte, pa nastaje krajnje začudan ambijent, koji posmatraču prirasta za srce. Zakrivljena površ uvlači ga u zagrljaj, te je rad vizuelno interaktivan, baš kao što sarađuju i mediji u kojima se Teofilovićeva ispoljava.
