Beogradske muzičke svečanosti obeležile su gotovo čitav oktobar: pažljivo odabrani programi raspoređeni su u tri i po nedelje. U najavi festivala data je paralela s Olimpijskim igrama u smislu „iskonske potrebe čoveka za igrom“, te „simbolom ljudskog duha i postignuća“. Rečju, ako pretpostavimo da u biti svega stvaralačkog jesu aktivnosti koje sprovodi homo ludens (na koga se tako često pozivamo), onda je sasvim prikladno postaviti Bemus kao igre muzičkih velikana, kako je glasio slogan ovogodišnjeg festivala.
Otvaranje 56. Beogradskih muzičkih svečanosti, priređeno je u nedavno renoviranom Sava centru. Jonas Kaufman, po mnogima najveći tenor današnjice, muzicirao je uz Johena Ridera (dirigenta s kojim neguje intenzivnu višegodišnju saradnju) i Vojvođanski simfonijski orkestar. Kaufmanov program, možda ne sasvim po ukusu muzičkih profesionalaca, bio je koncipiran tako da privuče najširu publiku: u prvom delu nastupa bile su operske arije Ponkijelija, Bizea, Pučinija i Đordana, u drugom arije iz Leharovih i Kalmanovih opereta, potom i odabrani segmenti filmskih partitura Vilijamsa, Morikonea i Cimera. Fascinantna je lakoća Kaufmanovog kretanja kroz različite žanrove, prilagođavanje pojedinačnim kompozitorskim poetikama. Naročito onda kada treba ući u nešto manje formalan umetnički prostor kakav je filmska muzika, što ovaj umetnik čini na neuporediv, impresivan način.
Vojvođanski simfonijski orkestar imao je još jedan nastup na Bemusu, uz dirigenta Sergeja Smbatjana (umetničkog direktora i šefa dirigenta Simfonijskog orkestra Jermenije i glavnog dirigenta Filharmonije Malte). Reč je o sve produktivnijem ansamblu, što eksplicitno – spremno i posvećeno – demonstriraju u Šostakovičevoj Desetoj simfoniji, jednom od najsloženijih kompozitorovih komentara na staljinističku epohu. Iako se moglo desiti da njihova interpretacija ostane u senci Rahmanjinovljevog Koncerta za klavir br.3 i Eve Gevorgjan, ovacije su ravnopravno raspodeljene. Treba, naravno, podvući da mlada zvezda svetskog pijanizma zaista zaslužuje takvu kvalifikaciju. Gevorgjan zauzima samosvojnu poziciju, pomera se u odnosu na standardna čitanja Rahmanjinova. To nije fizička snaga koju kod tumačenja navedenog dela uobičajeno prezentuju izvođači suprotnog pola, svejedno, ona zna kako da zainteresuje slušaoca, kako da „progovori“ i da svoj iskaz učini unikatnim. Do perfekcije je izbrušen svaki detalj, partitura je tretirana – kao dramski tekst.
Beogradske muzičke svečanosti načinile su omaž Zoranu Eriću (1950-2024), voljenom i rado izvođenom kompozitoru, profesoru emeritusu FMU, rektoru Univerziteta umetnosti u Beogradu, jedno vreme i umetničkom direktoru Bemusa. Članovi ansambla Metamorfozis i njihov umetnički vođa Saša Mirković, uz učešće solista, kontrabasiste Gorana Kostića i čembalistkinje Lane Jelenković, osvetljavaju Erićev opus izborom partitura iz različitih stvaralačkih perioda: introspektivni pejzaž koji nalazimo u Helijumu u maloj kutiji; Off i Cartoon, amblematični naslovi autorovog delovanja; Sedam pogleda u nebo, kompozitorov pokušaj povezivanja univerzalnih pitanja, odnosno kontrapostiranih relacija (trajanje – efemernost, život – praznina, totalitet – segment…). I kao vrhunac večeri, List/Spisak br.1 za violu solo, Erićevo intimno sučeljavanje sa Bahom (i HijeronimusomBošom), posvećeno upravo Saši Mirkoviću. Povezanost s partiturom prisutna je u svakom tonu, Mirkovićeva predanost, strast koju neštedimice širi domaćom muzičkom scenom, upravo je ono što je umetnosti danas preko potrebno.
Maja Bogdanović i Petar Pejčić, dvoje srpskih violončelista čije se karijere uspešno odvijaju na svetskim muzičkim podijumima priredili su, zajedno sa svojim klavirskim saradnicima – u jednoj večeri, u Kolarčevoj zadužbini – resitale za pamćenje. Duo Petar Pejčić/Dmitro Semikras kompatibilan su tandem bujnog zvuka, biraju program koji adekvatno odražava njihove izvođačke principe, pri čemu je aspekt virtuoznosti naročito eksponiran (Martinu, Fore, Janaček, Ravel, Prokofjev). Pejčić poseduje stav rok zvezde i to mu pristaje, unosi živost u odnos sa slušaocem. Naročito u kompozicijama prezentovanim na bis, Rostropovičevoj Humoreski koja je varničila od siline Pejčićeve energije, potom i u džez standardu MistiErola Garnera, čisto da naslutimo koliko je bogat izražajni dijapazon mladog umetnika. Maja Bogdanović, uz pijanistkinju Nino Gvetadze, korača kroz odabrane partiture (Glijer, Debisi, Rahmanjinov) s prefinjenošću iskazuje sviračku zrelost, gust, raspevan, moćan ton, potrebu da delo koje tumači stavi u prvi plan (što nipošto ne isključuje jasan interpretativni stav), muzikalnost kakvoj retko svedočimo. Raduje prisustvo i oduševljenje mladih slušalaca te večeri.
Ovogodišnji Bemus opravdao je svoj moto. Sretali smo se s velikanima, sadašnjim i budućim. Završetak festivala je vrhunac emocija razmenjenih između izvođača i auditorijuma
Veče muzike četvorice srpskih akademika među stožernim je tačkama festivala. Orkestar Opere i teatra Madlenianum, dirigent Dejan Savić i solisti Jasmina Janković i Dušan Zdravković, prezentovali su muziku Stevana Hristića, Dušana Radića, Svetislava Božića i Ivana Jevtića. Orkestar je odlično pripremljen i vođen, umetnici iskazuju entuzijazam za dela nacionalnog usmerenja. Najpre, Hristićeva Rapsodija za klavir i orkestar (nastala tokom Drugog svetskog rata i premijerno izvedena 1945. na Radio Beogradu): Jasmina Janković, poslednje dve decenije usredsređena na proučavanje srpske muzičke baštine, interpretator je od autoriteta. Potom, Varijacije na narodnu temu iz kruga Radićevih dela izraslih iz zavičajnog tla (ovde, konkretno, iz folklornog napeva „Cveće cafnalo“), i Božićeva Krunisanja u Žiči, nadahnut niz kontrastnih zvučnih prizora – patriotski prizvuk dela odraz je kompozitorovih viđenja značajnih momenata istorije sopstvenog naroda vezanih za ovu svetinju. Paraćinski koncert za kontrabas i gudački orkestar Ivana Jevtića imao je svetsku premijeru. Kompozitor, po običaju, iskazuje mnogo duha i svežih ideja – istovremeno dajući važan doprinos nevelikoj (koncertantnoj) literaturi za kontrabas. Delo je posvećeno prvom solisti Paraćinskog koncerta, Dušanu Zdravkoviću, a rođeno je kao rezultat zajedničkog eksperimenta, te istraživanja mogućnosti ovog instrumenta.
Violinista Kiril Trusov i njegova sestra, pijanistkinja Aleksandra Trusova, muziciraju zajedno od detinjstva i čine jedan od malobrojnih porodičnih dua sa pozicijom u vrhu svetskog kamernog izvođaštva. Već prvi taktovi ukazuju na suštinsko muzičko partnerstvo, elegantan, dinamičan dijalog, usklađenost misli, prirodno sliven zvuk. Njihova namera, mogli bismo da tvrdimo, nije samo očaravanje uha. Oni podstiču publiku da otkrije, ali i da razume vezu između dela ponuđenih programom – odnos Bramsa sa Betovenovim stvaralaštvom, recimo – što konstruktivno razmatraju upravo na polju violinskih sonata. Takođe, pažljivom slušaocu ne može promaći koliko su insistirali na lepom detalju/paraleli iz opusa Johanesa Bramsa. Naime, s posebnim žarom pristupaju finalnom stavu Sonate br.3 (1886-1888), oživljavanju jednog od kompozitorovih poslednjih Sturmund Drang ambijenata, gde je autor, reklo bi se, referirao na kutke svoje mladosti, možda upravo na Skerco c-mol WoO2 (1853), kojim su Trusovi otvorili nastup. Tumačenja Sarasateovih Ciganskih melodija i (na bis) Montijevog Čardaša, doveli su atmosferu u Kolarčevoj zadužbini do uzavrelosti. Nažalost, skroman broj slušalaca svedočio je ovom vanserijskom nastupu.
Opet, u doba duhovnog posrtanja civilizacije (a našeg društva svakako), ukidanja teritorija namenjenih kulturi i umetnosti, naročito muzičkoj, ovogodišnji Bemus opravdao je svoj moto. Sretali smo se s velikanima, sadašnjim, ali i budućim… Završetak festivala jeste vrhunac emocija razmenjenih između izvođača i auditorijuma. Simon Trpčeski, omiljeni gost srpske prestonice, otkrio nam je da prvi put svira na Beogradskim muzičkim svečanostima. I prionuo je na zahtevan zadatak, dva klavirska koncerta (Bramsov Koncert za klavir i orkestarbr. 2 i Betovenov Koncert za klavir i orkestar br. 5). Sjajnu podršku daju mu Bojan Suđić i orkestar Virtuozi, ansambl osnovan pre nekoliko godina upravo za potrebe Bemusa i za kratko vreme stasao u važnog aktera domaće umetničke scene. Suđić izvanredno balansira ukupni zvuk, artikuliše tumačenja tako da otvori prostor za solistu. Trpčeski uživa u svakoj frazi i oduševljenje prenosi na slušaoca. U njegovim interpretativnim vizijama nema mistifikacija, to je spontan muzički gest, apsolutno razoružavajući.
