U svom prvom beogradskom izdanju, Balkanski festival filmske režije (BFFR) predstavio je širok dijapazon filmova, podeljenih u tri programska bloka, vešto usmerenih što na pregled aktuelne produkcije, što na novine u autorskim izražajima. Glavni program Buđenje Balkana predstavio je filmove u fokusu upravo iz zemalja regije, pokazujući zbog čega su tematski i produkciono oni komplementarni, odnosno koji su glavni razlozi njihovog većinskog izostanka sa svetskih festivala visokih kategorija poslednjih godina. Druga dva programa prešla su granice Balkana, i prikazala neke formalne eksperimente u izrazu u programu Misterije filma, osobnom omažu velikom Dušanu Makavejevu, odnosno odstupanja od žanrovskih obrazaca u klasičnom smislu u programu Povratak žanru. I sa takvim konceptom, BFFR, održan minule nedelje u MTS dvorani i Domu omladine, pokazao se vrlo intrigantnim i sadržajnim. Pitanje termina održavanja ostaje otvoreno, ako i pozicioniranje festivala na novoj kalendarskoj mapi naše prestonice, na kojoj je i dalje nejasno kada će i da li će biti Festa, kome bi dobar deo filmova sa festivala režije neumitno pripadao, odnosno da li su velike dvorane prigodne za festivale sa programom arthaus filmova, jer je izostanak publike na nekim projekcijama bio gotovo poguban. A to se posebno odnosi na one projekcije za koje su se organizotori festivala dobrano potrudili da dovedu i goste, kojih je bio impresivan broj! Uz sve pohvale za toliki trud oko dovođenja relevantnih predstavika filmskih ekipa, precizniji program pratećih dešavanja ubuduće bi takođe učvrstio festivalsku šemu i učinio je relevatnijom. No zasad, nema sumnje da se koncept novoformiranog BFFR pokazao kao dobra polazna tačka za budući razvoj i rad. Posebno ako dođe do potpunog sloma onih festivala koji su u rukama državnih institucija i zavisni od budžeta za kulturu, a koji neumitno tonu…
Dva naslova privukla su pažnju inventivnošću u pripovedanju, ali i autorskom hrabrošću suočavanja s ličnim traumama, prevedenim u svekolika pitanja o opstanku i beznađu pojedinca u savremenom svetu. I oba filma vezana su za Bliski istok, što tematski, što geografski. Najpre, film U nepoznatu zemlju, ispričan je očigledno iz sasvim lične vizure palestinskog reditelja Mahdija Fleifela, koji je i sam proveo deo života u izbegličkom kampu. U svom prvom dugometražnom filmu, Fleifel tretira kamp kao of prostor, za koji pretpostavljamo da je ishodište barem jednog od likova te potresne drame, dok je čitavo okruženje današnje Atine, u kome se nalaze glavni likovi, naravno izbeglice iz Palestine, jedna osobena metafora za zatvor, na koji su sami sebe uputili. Šatila i Redi, glavni protagonisti, sitni su kriminalci koji se dovijaju na različite načine da isplate nelegalne pasoše, kako bi sebi obezbedili nastavak života u Nemačkoj. I sasvim očekivano, očaj stvoren iz nemogućnosti da do toga lako i dođu, kao i Redijeva zavisnost od narkotika, usmeriće put kreiranju naizgled savršenog plana za izlazak iz sopstvenog kazamata, koji će, očekivano, krenuti po zlu u svim smerovima. Umesto ulaska u žanrovske kanone krimića ili akcionog filma, Fleifel se pre svega fokusira na likove, dajući im autentičnost, čemu dodatno doprinosi sirova i nimalo stilizovana gluma glavnih aktera, što čini čitav film kao direktan prenos beznađa i očaja, jedne male grupe ljudi u nimalo glamuroznom okruženju grčke prestonice.
Drugi film dolazi iz Turske i ne samo da mu je pripala čast da zatvori festival, nego je u samom finalu i odneo glavnu nagradu koja nosi ime našeg proslavljenog reditelja Živojina Žike Pavlovića. Film Stvari zbog kojih ubijaš, reditelja Alireze Katamija, nastao u tursko-kanadskoj koprodukciji, već je nagrađen za najbolju režiju na ovogodišnjem festivalu u Sandensu. I zaista, retki su filmovi u kojima je prisustvo reditelja toliko vidljivo, gotovo u svakom kadru, i to ne samo u vođenju likova već i u dizajniranju prostora, radu s kamerom, filmskom mizanscenu. Alireza Katami traži budnog i angažovanog gledaoca, koji će u gotovo svakoj sceni tumačiti slojeve njegovog glavnog lika, iz čije perspektive vodi naizgled jednostavnu priču o porodičnoj drami koja se postepeno razvija u triler o opsesivnoj osveti. Povratak glavnog lika filma Alija iz Amerike u Tursku više je nego bolan, jer se suočava što s porodičnim traumama, što s nimalo perspektivnom budućnošću. S jedne strane bolesna majka i vrlo nasilan otac, kao i otuđene sestre čine balast prošlosti zbog kojih je i pobegao na zapad, s druge pokušaj formiranja porodice s mladom ženom vodi ka potpunom kolapsu, usled njegove neplodnosti, dok dodatnu presiju stvara i mogućnost ostanka bez posla profesora književnosti.
Vrtlog njegove lične nesnađenosti dodatno će da zavrti sumnjiva smrt majke, za šta postepeno počinje da okrivljuje oca, s kojim ne uspeva da uspostavi ni bazični kontakt. Nespreman da se suoči s novonastalim situacijama, Ali pomoć traži od robusnog vrtlara Reze, s kojim osmišljava u najmanju ruku vrlo čudan plan osvete prema ocu i sistemu u kome živi… Tu dramaturšku osovinu, reditelj koristi da istraži ne samo pitanja muškosti u jednom rigidnom patrijarhalnom okruženju u kome je teško i gotovo nedopustivo javno priznati sopstvene slabosti, već i granice filmskog žanra, poigravajući se vešto sa psihom glavnog junaka u potrazi za priznanjem sopstvene krivice. Film izvanrednih dijaloga, krajnje neočekivanih obrta i visoke stilizacije vodi nas direktno u podsvest glavnog lika, smeštajući ga vešto u prostore modernog stana u kome živi, trošne i nefunkcionalne stare porodične kuće i suve neplodne zemlje širokog vrta, koje skupa govore o njemu samom koliko i o samom društvu koje ga pritiska i tišti. Film Stvari zbog kojih ubijaš je sasvim sigurno jedan od najuzbudljivijih filmova u prvom delu godine, dok se Alireza Katami predstavlja kao Dejvid Finčer sa Bliskog istoka, dajući ovoj, njemu očigledno bliskoj i važnoj priči toliko slojevitosti, a koju pritom ostavlja gledaocu na sopstveno tumačenje i presložnjavanje događaja. I sasvim je jasno zašto je nagrađen baš za režiju. Odnosno zašto je trijumfovao na festivalu posvećenom umetnosti i umešnosti reditelja.
