Prošlog petka, dok je odgovarao na upozorenja da bi napad na Grenland značio kraj NATO, predsednik Sjedinjenih Američkih Država Donald Tramp rekao je da NATO bez njega već ne bi postojao. Drugim rečima, čovek koji je na budućnost te atlantske organizacije nalepio znak pitanja, možda i najveći u njenoj istoriji, predstavio se kao zaslužan za to što ona uopšte živi. Treba priznati da postoji jedna perspektiva iz koje ta tvrdnja ima smisla, a to je perspektiva despota. Kao što despot može da tvrdi kako je zaslužan za život svakog podanika, jer bi mogao nekažnjeno i da ga ubije, tako i Tramp može da prigrabi zasluge za postojanje NATO jer ga je već mogao i ugasiti.
Tako je bilo prošlog petka, a ako trknemo do prošlog veka, konkretno do marta 1939, videćemo da je predsednik Čehoslovačke Emil Haha stigao u Berlin kako bi pokušao da od Adolfa Hitlera isprosi opstanak svoje zemlje osakaćene Minhenskim sporazumom. Čovek koji je na budućnost Čehoslovačke nalepio znak pitanja, sigurno najveći u njenoj dotadašnjoj istoriji, na sastanku u Kancelariji rekao je, naravno, da Čehoslovačka bez njega već ne bi postojala.
Dugi vašingtonski rat
Čehoslovačka nekoliko sati kasnije više nije postojala, NATO se još drži, ali prethodni pasus nije bio slavni reductio ad Hitlerum, nije bio pokušaj da Trampa prikažemo kao sledbenika nemačkog diktatora. Bila je to samo ilustracija nekih sličnosti u njihovom rezonovanju, sličnosti koje bi više trebalo da brinu žitelje SAD nego ostatak sveta. Jer ako ste, recimo, imali nesreću da se rodite u Latinskoj Americi, Vašington vam je svakako despot, stolovao u njemu Donald Tramp ili bilo ko drugi.
O doglednoj budućnosti Venecuele, koja je imala sumnjivu čast da političkim zemljotresom obeleži početak 2026, nema više šta zanimljivo da se kaže. Luis Gomes Romero, profesor prava na Univerzitetu u Vulongongu (Australija), primetio je u autorskom radu za međunarodnu medijsko-akademsku mrežu Konverzejšn da se „druga bolivarska revolucija“, koju je od 1999. predvodio harizmatični levičar Ugo Čaves, već pod njegovim naslednikom Nikolasom Madurom povlačila u prošlost. Kako bi rekao Romero, od 2013, pod Madurom, bilo je manje ideologije a više autoritarnosti, jer se režim borio za opstanak pod razornim američkim sankcijama.
Priprema se otvaranje američke ambasade, koja će u praksi biti kancelarija kolonijalnog upravljača. To nije demokratska tranzicija. To je ’čavizam’ u novom obliku – sila bez Čavesove antiimperijalističke retorike, bez obećanja i bez naroda – Luis Gomes Romero
Naposletku je, poentira Romero, Venecuelom upravljala militarizovana autoritarna mreža – baš onakva kakvu Vašington može da iskoristi. Samo joj treba promeniti ionako varljiv ideološki predznak i preusmeriti njenu diplomatiju. Zato Donald Tramp i može zadovoljno da izjavi kako privremena vlada u Karakasu, pod vođstvom dojučerašnje Madurove potpredsednice Delsi Rodriges, „daje Sjedinjenim Državama sve što im je potrebno“.
„Sada se u onome što mnogi kritičari nazivaju ’venecuelanskim protektoratom’, sprovode Trampova naređenja. Tramp kaže da će u SAD stići ’milijarde’ barela nafte. Biće potpisani ekskluzivni trgovinski sporazumi. Priprema se otvaranje američke ambasade, koja će u praksi biti kancelarija kolonijalnog upravljača. To nije demokratska tranzicija. To je ’čavizam’ u novom obliku – sila bez Čavesove antiimperijalističke retorike, bez obećanja i bez naroda“, zaključuje Romero.
U neobično oštrom i pesimističnom uvodniku – dakle neobično dobrom – britanski Gardijan je perom spoljnopolitičkog urednika Patrika Vintura takođe pisao o venecuelanskim naftnim rezervama, koje su otprilike petina svetskih. Vintur nije zaboravio da je Pentagon prošle godine tvrdio kako su venecuelanski mornari legitimna meta i dok tonu, jer su „neprijateljski borci“ i „pretnja po američku bezbednost“ čak i kada su napola udavljeni. Nije zaboravio ni da je potpredsednik SAD Džejms Dejvid Vens doslovno rekao da ga „zabole“ za to što neko takva ubistva smatra ratnim zločinima.
Tramp i Vens su, međutim, imali prethodnike. Ni njih dvojica ni ostatak vašingtonskog dvora nisu nikakva tragična zla novotarija, već samo ekstremni izdanak srži američke politike – baš kao i režim Benjamina Netanijahua u Izraelu. Zato je Oliver Dod, profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu Džon Murs u Liverpulu, u njujorškom magazinu Jakobinac sažeto ilustrovao da je kidnapovanje Nikolasa Madura samo kulminacija dugog vašingtonskog rata protiv režima u Karakasu. I da je Venecuela proglašena „pretnjom po nacionalnu bezbednost SAD“ još 2015, tokom administracije Baraka Obame. Kada je već tako, čoveku ostaje da se zabrine – ako već nije – nad budućnošću Kube, čija je perspektiva postala posebno mračna onog trenutka kada je za državnog sekretara SAD postavljen Marko Rubio, sin kubanskih emigranata. I nad budućnošću Kolumbije, čiji je predsednik Gustavo Petro Bi-Bi-Siju prethodne sedmice izjavio da je nad njegovom zemljom „stvarna pretnja“, jer je jedan drugi predsednik rekao da vojna operacija u Kolumbiji „dobro zvuči“.
Pripreme za Grenland
Istina je da je aktuelni stanar Bele kuće u domenu retorike otišao dalje no što su se njegovi prethodnici usuđivali. Samo u poslednjih nekoliko dana stigao je da kaže kako će „dobiti Grenland ovako ili onako“; da mu „nije potrebno međunarodno pravo“; da „njegovu moć ograničava samo njegov sopstveni moral“. Istina je, najzad, i da pretnja članici NATO invazijom ne spada u uobičajeni delokrug poslova predsednika Sjedinjenih Američkih Država. Bilo je to dovoljno da se svet – ili barem zapadni svet, na koji obično pod „svetom“ mislimo – zaljulja kao što se zaljuljao nije od ruske agresije na Ukrajinu 2022. O raspadu zapadnog sistema bezbednosti, o „svetskom haosu“, priča se i u samim SAD. Ugledni senator iz redova demokrata Kris Marfi u nedelju je takođe zvučao kao da ne veruje šta mora da kaže.
„To bi bio kraj NATO, zar ne? NATO bi imao obavezu da brani Grenland. Jasno je da bismo bili u ratu sa Evropom, sa Engleskom, sa Francuskom“, rekao je Marfi za En-Bi-Si.
Kada je reč o stanju na terenu, engleski Dejli mejl je u nedeljnom izdanju tvrdio da je Tramp naredio vojsci da mu sastavi plan invazije i da se visoki oficiri tome opiru. Gardijan uzgred podseća na prošlogodišnje ankete koje su pokazale da svega sedam odsto Amerikanaca podržava takvu avanturu i da 85 odsto žitelja Grenlanda nije nimalo oduševljeno idejom da mlatara zastavom sa zvezdicama i prugama. Vlada Grenlanda je u utorak ponovila da američku kontrolu „ne može da prihvati ni pod kakvim uslovima“.
Andrijus Kubilijus, komesar Evropske unije za odbranu, kaže „da mnogo zavisi od toga kako će Danska reagovati“. Ako skinemo diplomatsku pozlatu, rekao je da ni Evropa neće biti luda da stane na put Trampu ako Danska sama to ne bude smela.
Što se tiče saveznika koji bi Grenland i Dansku u teoriji trebalo da brane, oni impresivno hodaju po žici pokušavajući da istovremeno zvuče državnički i pomirljivo. Nemački vicekancelar Robert Habek misli da bi mogao da odvrati Amerikance od ludosti time što bi Grenlandu ponudio članstvo u Evropskoj uniji (jer je Grenland 1985. istupio iz tadašnje Evropske zajednice). Generalni sekretar NATO Mark Rute, onaj isti koji je Trampa prošle godine nazvao „taticom koji nekad mora da podvikne“, opet pokušava da bude dobar sinčić i podseća taticu da zna koliko je Arktik bitan, da zna da će nevaljali Rusi i Kinezi tamo vršljati, te da nema razloga za grdnju i batine. Druge diplomate NATO pokušavaju da podmite Trampa obećavajući nove vojne misije, novu opremu, nove vežbe u tom regionu. A ako neko misli da postoji mogućnost da se Evropa Trampu ozbiljno suprotstavi, razuveriće ga Andrijus Kubilijus, komesar Evropske unije za odbranu. Litvanac je u ponedeljak za Rojters uredno podsetio na klauzule evropskih sporazuma koje države EU obavezuju na međusobnu pomoć, ali i dodao „da mnogo zavisi od toga kako će Danska reagovati“. Ili je, da skinemo diplomatsku pozlatu, rekao da ni Evropa neće biti luda da stane na put „tatici“ ako Danska sama to ne bude smela.
Doba nekažnjivosti
Međutim, bio ili ne bio Tramp ozbiljan u nameri da na Grenland stupi ne samo psećim sankama, već i „psima rata“ – što, budimo iskreni, ne zna niko – za kraj se moramo vratiti Patriku Vinturu. Kada čitate tekst Gardijanovog urednika, čoveka sa decenijama političkih veza i iskustava, imate dojam da ga je pisao neko kome se stvarnost ruši pred očima. Tu je i čuveni citat Antonija Gramšija o starom svetu koji umire dok se novi rađa u mukama i stvara čudovišta. A opet, obavešten kakav jeste, Vintur sam daje argumente da nije trebalo da bude iznenađen. Gardijan je sada kroz njegov tekst dao mesta ljudima koje je možda trebalo slušati mnogo ranije – recimo Madžedu el Ansariju, spoljnopolitičkom savetniku katarskog premijera.
„Živimo u dobu odvratne nekažnjivosti, koje nas survava stotinama godina u prošlost. Sveli smo se na to da dajemo ustupak za ustupkom, ne zato da bismo zaustavili agresiju, već da bismo odgovorne namolili da ubijaju manje ljudi i uništavaju manje gradskih četvrti. Ne tražimo im čak ni da poštuju međunarodno pravo, već da mu se približe jedan korak nakon što su se već sto milja od njega udaljili“, citirao je Vintur El Ansarija.
Madžed el Ansari je naravno govorio o Izraelu. No da li se Izrael od juče tako ponaša? Da li Izrael nije ubijao Palestince pre nego što je napadnut 7. oktobra 2023? Da li ga Vašington u tome nije svesrdno podržavao? I da li Vašington nije silom smenjivao i postavljao latinoameričke režime pre 3. januara 2026? Ansari, istina, i sam vidi „nešto novo“:
„Ne mislim da se krećemo ka multipolarnom sistemu. Ne mislim čak ni da se krećemo ka međunarodnom poretku zasnovanom na moći. Ne mislim da se krećemo ka bilo kakvom sistemu. Krećemo se tamo gde će svako moći da radi šta hoće, bio veliki ili mali. Dok god imate sposobnosti da napravite džumbus, moći ćete to da činite, jer vas niko neće smatrati odgovornim.“
Ni u iskustvo Madžeda el Ansarija ne može se sumnjati, ali zaista – da li je neodgovornost nov koncept u međunarodnim odnosima? I još jedan citat za kraj, Trampov naravno. Upitan za sporazum sa Rusijom o kontroli oružja koji ističe u februaru, predsednik SAD je hladnokrvno rekao „Ako istekne – istekne“. U četvrtom nastavku čuvenog Rokija bokser Ivan Drago, dok stoji u ringu iznad umirućeg Apola Krida, hladnokrvno izgovara „Ako umre – umre“. Kada je reč o takozvanom međunarodnom pravu, pitanje je samo da li je ikada postojalo išta što bi moglo da umre.
