Nedaleko od vitkog staklenog nebodera, najvišeg u EU, bulevara u kojima su redovi automobila bez kraja, mnoštva zgrada iz socijalističkog perioda, nekoliko stanica metroa… na adresi Ulica Zlota 62, nalazi se jedan od jedanaest preostalih delova zida Varšavskog geta. Crvena cigla i na njoj plastična ploča s mapom prostora koji više ne postoji. Legenda za turističku i istoriografsku maštu.
Na drugom kraju prolaza, koji je sada dvorište stambene zgrade, stoji prozor sa čije je unutrašnje strane raširena zastava Palestine.
Od jeseni 1940, osamnaest kilometara zida uokviravalo je 3,5 kvadratnih kilometara površine. Оtprilike desetinu glavnog grada Poljske. U trenucima najveće popunjenosti, na prelazu iz 1941. u sledeću godinu, ovaj grad u gradu naseljavalo je 460.000 ljudi, što ga je činilo najvećim jevrejskim getom u okupiranom delu Evrope. Treba zamisliti stanovništvo jednog i po Novog Sada na prostoru tek nešto većem od beogradske opštine Vračar.
„Zbog njegovog obima i značaja, danas pobuđuje i stručno i kulturno, ali i šire interesovanje, budući da se u poslednjih petnaestak godina mnogo ljudi doselilo u Varšavu i znatiželjni su. Njegovim nastankom se nije promenila samo geografija grada, koji je po sebi bio pod teškom represijom, već i njegova društvenost“, kaže za Radar Katažina Person, istoričarka i direktorкa Muzeja Varšavskog geta.
Potkraj 1941, geto od 3,5 kvadratna kilometra je naseljavalo 460.000 ljudi. Treba zamisliti stanovništvo jednog i po Novog Sada na prostoru tek nešto većem od beogradske opštine Vračar
Oko 350.000 njegovih žitelja bili su predratni varšavski Jevreji – premda sam geto prethodno nije postojao, kao u mnogim drugim evropskim gradovima – a stotinu hiljada je u njega deportovano iz delova zemlje koji su, posle pakta Molotov-Ribentrop, završili na polovini pod nacističkom čizmom. Do 23. avgusta 1939, od oko 33 miliona građana Poljske, Jevreja je bilo 3,4 miliona, što ju je činilo državom s najvećim udelom jevrejskog stanovništva na svetu. Njihova ognjišta trajala su 800 godina.
Tokom tridesetih su učestvovali u životu društva čije je sećanje dosezalo dalje od kraja Prvog svetskog rata, kada je Poljska prvi put od 18. veka stekla nezavisnost. Bili su pisci, novinari, bili su industrijalci i bankari, bili su trgovci, zanatlije i zgubidani. Sve što i drugi žitelji Poljske, osim što su imali posebnu razdelnicu – treba li ostati u matici, gde je antisemitizam sve više uzimao maha, ili stvoriti novu, na teritoriji Palestine.
„Udari glavom šest puta“
Počeci života u getu bili su iscrpljujući. U stambenim jedinicama obitavalo je po nekoliko porodica. Poznati predratni pisac Vladislav Šlengel će iza zvona jednog stana pronaći skrivenu cedulju na kojoj piše da, traži li namernik Luri, treba da pozvoni jednom; želi li da vidi Rotštajna, dvaput, Rogozinskog triput, Kopleviča četiri puta… a ako znatiželjnik pripada nacističkoj soldateski ili potkupljenim pripadnicima jevrejske policije, valja mu da šest puta udari glavom o vrata. Možda mu neko i otvori.
Predratni pisac Vladislav Šlengel će iza zvona jednog stana pronaći skrivenu cedulju. Traži li namernik Luri, piše na njoj, neka zvoni jednom; Rotštajna, dvaput, Rogozinskog triput, Kopleviča četiri puta… a ako je nacista, neka šest puta udari glavom o vrata
Adam Černjakov, inženjer i dugogodišnji predratni član Senata – gornjeg doma poljskog parlamentarizma – imenovan je za čelnika Judenrata, veća koje je trebalo da sprovodi nacistička naređenja u novonastaloj zajednici. „Često se setim jednog filma – brod tone, svi će poginuti, a šef orkestra sviračima naređuje poslednji performans. Sebe pomalo vidim kao njega“, zapisao je u dnevniku tokom okupacije. „Noću mnogo čitam i stalno zavidim junacima iz romana jer su živeli u drugačija vremena“, zabeležiće drugom prilikom.
Prvi period funkcionisanja geta – kakva strašna sintagma! – obeležilo je i iznurivanje. U avgustu 1941, istoričar Emanuel Ringelblum će zapisati da je „pored gladi, tifus postao najvažnije pitanje koje guta celu jevrejsku populaciju“. U prvih godinu i po dana je preminulo sto hiljada ljudi.
Zahvaljujući Ringelblumu i njegovoj mreži saradnika, javnost danas zna pojedinosti iz enklave. Na pragu svojih četrdesetih, prikupljao je i čuvao zabeleške, postere, pesme, eseje, viceve, crteže… oko 25.000 dokumenata, danas poznatih kao Ringelblumova arhiva,sakrio je u metalne kutije i tri velike kante za mleko. Smestio ih je u skrivenije kutke geta. Pronađene su dve kante. Treća je, pretpostavlja se, ispod današnje kineske ambasade.
Često se setim jednog filma – brod tone, svi će poginuti, a šef orkestra sviračima naređuje poslednji performans. Sebe pomalo vidim kao njega… Noću mnogo čitam i stalno zavidim junacima iz romana jer su živeli u drugačija vremena
Adam Černjakov
Naša sagovornica je kao negdašnja čelnica istraživačkog odeljenja Jevrejskog istorijskog instituta u Varšavi rukovodila njihovim priređivanjem i objavljivanjem.
„Iz perspektive zajednice, Arhiva je korisna jer nam pruža uvid u život i smrt unutar geta, onoliko potpuno koliko je to moguće. Iz perspektive muzeja, korisna je jer je svesno stvarana s interesom najtiših glasova u vidu – glasova žena, dece, deportovanih iz manjih zajednica“, predočava Person.
Pisati je značilo pamtiti, a pamćenje je dehumanizaciji davalo makar privid smisla. „Toliko je glupo, na korak sam od smrti, a brinem se zbog svog dnevnika… hoću da ga neko, pa makar bio i Nemac, nađe i pročita… Ali, zaista – umrem li, šta se to mene tiče“, pisala je Mirijam Haščevacka.
Oko 25.000 crteža, dnevničkih beležaka, eseja, pesama… nastalih u getu, Ringelblum jesakrio u metalne kutije i tri kante za mleko, od čega su pronađene dve. Zahvaljujući njima, znamo šta se sve dešavalo
Ringelblum je u decembru 1940. zapisao: „Bio juče u jevrejskom pozorištu. Izvedba – osrednja, ali na dva sata, čovek zaboravi na žalosni svet što ga okružuje.“
Ničeg uzvišenog nema u smrti
U leto 1942, nacisti su otpočeli s prvom fazom likvidacije preostalih 350.000 žitelja geta.
„Naređenjem nemačkih vlasti, svi Jevreji koji žive u Varšavi, nezavisno od starosne dobi i pola ima da se presele na istok“, glasila je objava. Dana 22. jula, pojavili su se posteri s istim naredbama. Dan kasnije, Černjakov se ubio. U pismu supruzi, napisao je: „Od mene zahtevaju da ubijem decu svog naroda sopstvenim rukama. Jedino što mi je preostalo je da umrem.“ Neki su njegovu odluku videli kao herojstvo, neki kao kukavičluk. Rečima Ringelbluma, borbenog socijaliste: „Samoubistvo Černjakova – prekasno, znak slabosti – trebalo je da pozove na otpor – slab čovek…“
Iz geta je za kratko vreme u smrt odvedeno 300.000 njegovih žitelja. Vinovnici zločina su genocid predstavljali kao preseljenje, znajući da žrtve u laž ne veruju, ali i da nemaju izbora do da se ponašaju kao da u nju veruju.
Vlatka Med se prisećala scene koja se odvijala od Ulice Sijene, preko Trga Gžibovki i sklepanog drvenog mosta u Ulici Hlodni – jedinog s kojeg su Jevreji mogli da vide varšavsku svakodnevicu, makar nakratko – do stecišta odakle se nastavljalo za logor Treblinku: „Siročad su koračala tiho, noseći ćebad, ruku pod ruku… predvodio ih je doktor Korčak, pogrbljeni čovek u godinama.“ Istog dana, deca i osoblje iz drugih sirotišta i internata takođe su bila deportovana.
„Tragedija je bila previše opšta, obuhvatila je svakoga… nije bilo ničeg velikog ili potresnog ili izuzetnog u tom iskustvu smrti. Neko bi prosto prozborio: ‚Uzeše mi dete‘, i nije više imalo šta da se kaže“, pisala je Aleksandra Solovjejčuk-Guter u memoarima. Simhe Binem Motil obasjao je situaciju iz drugog, jednako groznog svetla. „Potraga za zaboravom bila je opšti simptom – ljudi su trošili vreme na kockanje i kartanje, neretko u pijankama, itd. Neke grupe su dosegle tačku ekstremne demoralizacije, jer su se, nakon gubitka najbližih, prepuštali brzim odnosima i lažnim porodicama, u nastojanju da prigrabe makar malo života, ili, bolje reći, iluzije života. Jer svi su znali da će se i to uskoro završiti“, pisao je on u dnevniku.
Struganje u noći
U prvih nekoliko meseci 1943, kada je u getu ostalo oko 60.000 ljudi, raspoloženje se promenilo. S jedne strane, nemački naseljenici su otvarali radnje u getu, a nacisti su predstavili Kancelariju za evidentiranje vrednosti, čiji su zaposleni prikupljali, razvrstavali i na razna mesta slali imetak deportovanih. Njen čelnik, austrijski oficir po imenu Franc Konrad, dobio je nadimak „Kralj geta“.
Nije bilo ničeg velikog ili potresnog ili izuzetnog u tom iskustvu smrti. Neko bi prosto prozborio: „Uzeše mi dete“, i nije više imalo šta da se kaže
Aleksandra Solovjejčuk-Guter
S druge strane, već u januaru, nemačko prisustvo uzrokovalo je sporadičan revolt. Preživeli su probijali potkrovlja napuštenih zgrada i povezivali ih, uspostavljali su osmatračnice i gradili bunkere. Jedan anonimni autor zabeležiće da su se „noću mogli čuti zvuci testera, čekića, pijuka; Jevreji su pravili još jedan geto, onaj podzemni“. Mnoga skrivališta imala su i po nekoliko izlaza i potrepštine za nekoliko meseci. Tajne mreže s „arijevskom Varšavom“, kako se nazivao spoljašnji svet, nastajale su i širile se, a u geto su preko crnog tržišta dopremani sastojci za Molotovljeve koktele i delovi rashodovanog vatrenog oružja. Poljska „vojska u otadžbini“ je stanovnicima geta udelila nekoliko desetina pištolja.
„Mnogi preostali stanovnici geta već su prošli kroz nekoliko deportacija i znali su da će sledeća značiti smrt. Više od sedam stotina Jevreja, mahom mladih i bez porodica, organizovali su se u dve grupe, Jevrejsku vojnu uniju i Jevrejsku borbenu organizaciju. Bili su spremni na sve kako bi svoju sudbinu promenili ili kako bi makar sami izabrali način na koji će umreti. Uz to je postojala i žeđ za osvetom nacistima“, kaže Person.
Same borbe otpočele su uoči Pashe, 19. aprila 1943, i trajale su 27 dana. Velikodušno bi bilo nazvati ih uspešnim, osim činjenice da su se, uprkos svim šansama, odvile. Danas se to pripisuje nepripremljenosti nacista, kao i dojmu da je zavojevačima bilo logistički teško ratovati u i dalje gusto naseljenoj sredini. Procene jevrejskih pobunjenika brojale su do 300 usmrćenih Nemaca; nacističke, do 17 ubijenih i oko stotinu ranjenih.
Neuporedivo nadmoćniji, na koncu su primenili taktiku spržene zemlje – rušili su zgradu po zgradu, spaljivali ulicu po ulicu.
„Svake noći, naše jedinice ubiju po trideset do pedeset Jevreja… Tokom operacije smo ustanovili da je rušenje zgrade dugotrajan proces koji zahteva ogromne količine eksploziva. Najbolji i jedini metod za uništenje Jevreja otuda preostaje paljenje“, pisao je general Jirgen Štrup u dopisu Hajnrihu Himleru, ministru unutrašnjih poslova Trećeg rajha. Njegov nadimak bio je „Kasapin geta“.
Ustanici su se povukli u podzemlje, među civilno stanovništvo. Bez vode i bez hrane, počeli su da ostaju i bez vazduha, što zbog loše cirkulacije, što zbog širenja dima.
Tokom operacije (rušenja geta) ustanovili smo da je rušenje zgrade dugotrajan proces koji zahteva ogromne količine eksploziva. Najbolji i jedini metod za uništenje Jevreja otuda preostaje paljenje
Jirgen Štrup, nacistički general
„Nas je vatra pobedila. Ne Nemci“, reći će posle rata jedan od vođa ustanka Marek Edelman, socijalista i anticionista. „Borili smo se tek da Nemcima ne bismo dozvolili da nam biraju mesto i vreme smrti. Smrt u Treblinki bila je mnogo više herojska. Mi nismo znali kad ćemo popiti metak. Oni su sa smrću morali da se pomire, goli u gasnim komorama, ili postrojeni, na korak od masovne grobnice.“
Ringelblum, njegova supruga i njihov četrnaestogodišnji sin krili su se nakon rušenja geta u jednom stanu s „arijevske strane“, na adresi Grojecka 81, s još 27 ljudi, na 28 metara kvadratnih. Vlasnici nekretnine, porodica Marčak, verovali su da je „dužnost svakog Poljaka da zaštiti svakog Jevrejina“. Nakon što ih je neko potkazao, nacisti su sve odveli u zatvor Pavjak gde su ubijeni.
Oko pet kilometara južno, u zatvoru Mokotov, zajedno su 6. marta 1952. godine obešeni Konrad i Štrup, kralj i mesar, bednici.
Kako pamtiti ono što ne postoji
Naša sagovornica smatra da je priča o nekoliko stotina mladih koji se bore uprkos izvesnoj smrti romantična, herojska, ali napominje i da se nešto slično dešavalo i ranije i drugde, a da se dešava i danas.
„Ono što jeste jedinstveno je to što su drugi stanovnici geta, zapravo ogromna većina njih, pružali svoj vid otpora nacistima. Godinama je prva asocijacija na ustanak bila oružana borba, a sad nastojimo da obasjamo i drugu stranu priče“, kaže Person.
Borili smo se tek da Nemcima ne bismo dozvolili da nam biraju mesto i vreme smrti. Smrt u Treblinki bila je mnogo više herojska. Mi nismo znali kad ćemo popiti metak. Oni su sa smrću morali da se pomire, goli u gasnim komorama, ili postrojeni, na korak od masovne grobnice – Marek Edelman, vođa ustanka
Prema njenim rečima, glavni muzeološki izazov je odgovoriti na pitanja da li je i kako moguće obeležiti nešto za čim nije ostao gotovo nikakav materijalni trag.
„Kako se sećati najsiromašnijih, koji su najviše stradali od gladi i bolesti i čije deportacije često nisu bile valjano dokumentovane? Mi danas znamo samo da su ti ljudi postojali i da su umrli. Ne znamo ni njihova imena, a reč je o desetinama i stotinama hiljada ljudi“, zaključuje ona.
Podela na „arijevsku Varšavu“ i onu koja je potpala pod geto nadživela je Drugi svetski rat. I dalje je vidljiva – ne samo u vidu jedanaest preostalih delova zida, već i zahvaljujući žutoj liniji koju nepažljivo oko pešaka može da previdi, a koja prati konture danas nepostojeće ograde. U međuvremenu je na zemnim ostacima oko 150.000 ljudi počeo da niče novi grad, jedna nova Varšava. Geto i dalje postoji, samo je nevidljiv. Ili, bolje reći, vidljiv postane kada građevinske mašine udare o neki od davnašnjih podruma. Što je maltene svaki put kad počnu da kopaju.
Najvažniji bunker do sada, na adresi Ulica Mila 18, nazvan je po jednom od vođa ustanka, Mordehaju Anjeleviču. Služio je kao štab JBO i imao je nekoliko spratova i vezu s kanalizacijom. Nakon rata, u njegovoj neposrednoj blizini, napravljen je brežuljak od šuta uništenih kuća i zgrada.
Kada su ga 18. maja 1943. nacisti otkrili, u njemu se krilo oko 120 ljudi. Deo njih se otrovao cijanidom, deo se ugušio od suzavca, a njih tridesetak je uspelo da pobegne kroz neblokirani podzemni tunel koji ih je odveo na „arijevsku stranu“ grada.
Slučajne paralele
I pre napada Hamasa 7. oktobra 2023. na Izrael, terorističkog čina koji se, s obzirom na višedecenijsku okupaciju palestinskih teritorija prepoznatu u UN, može tumačiti kao očajnički, Pojas Gaze bio je jedno od najgušće naseljenih područja na svetu. Osim Palestinaca koji su tu živeli pre talasa kolonizacija, u njega su dospeli i mnogobrojni proterani Arapi. Kretanje je od 1967. do 2005. bilo otežano zbog punktova Izraelskih odbrambenih snaga, što se u još gorim okolnostima nastavilo 2023. godine. Napuštanje Gaze bilo je praktično nemoguće.
Krajem oktobra 2023, izraelski ministar odbrane Joav Galant je odluku da se „Gaza stavi pod potpunu opsadu… bez struje, hrane i goriva“ obrazložio rečima: „Borimo se protiv ljudskih životinja i moramo da se ponašamo u skladu s tim.“ Predsednik Izraela Isak Hercog je otprilike u isto vreme saopštio da je „cela (palestinska) nacija odgovorna“ za napad Hamasa i da „retorika prema kojoj civili nisu bili svesni i uključeni nije tačna“.
Još od 1989, kada je aktuelni premijer Izraela Benjamin Netanijahu izrazio žaljenje što njegova država nije iskoristila pažnju izazvanu protestima na Trgu Tjananmen i „sprovela masovno proterivanje Arapa s (okupiranih) teritorija“, tamošnji političari zagovaraju etničko čišćenje, ili, eufemistički, „preseljenje“.
U maju 2025, u jeku širenja gladi i bolesti u Pojasu Gaze, izraelski ministar za nacionalnu bezbednost Itamar Ben-Gvir saopštio je da „humanitarna pomoć treba da uđe u Gazu samo ako će služiti svojevoljnoj migraciji“. Te reči kao da je izgovorio Amihaj Elijahu, ministar za nasleđe, koji je u isto vreme rekao da „bombardovanje zaliha hrane ne bi trebalo da predstavlja problem“.
Napadi na palestinsko stanovništvo nastavili su se uprkos potpisanom primirju. Pronaći zemne ostatke gotovo 69.000 ubijenih ljudi, prema statistikama Palestinskog ministarstva zdravlja, gotovo je nemoguće, jer je prema procenama UN 83 odsto građevina u Gazi uništeno ili oštećeno u meri da nisu za život.
Na mestu Gaze će se, po svoj prilici, u nekom trenutku naći Gaza Rivijera, luksuzno naselje čiji nastanak potpisuju američki predsednik Donald Tramp i Netanijahu. Neće biti crvene cigle i, na njoj, ploče s mapom prostora koji više ne postoji.
