Pre pet godina napisao sam komentar povodom 75. godišnjice osnivanja Ujedinjenih nacija. Naslovu „Nesrećan rođendan UN“ nisu trebala dodatna objašnjenja. Sada su UN napunile 80 godina, a moja tadašnja kritika i danas podjednako važi. Klizanje svetske organizacije u irelevantnost nastavlja se bez zastoja.
Nedavno redovno godišnje okupljanje u Njujorku manje je važno zbog onoga što UN rade (kad je reč o sprečavanju ili okončanju ratova – malo toga), a više zbog prilike koju dolazak u njihovo sedište pruža za sve vrste bilateralnih i multilateralnih sastanaka na visokom nivou. Moglo bi se na UN gledati kao na Davos za diplomate.
Tramp nije pogrešio kada je u UN rekao kako one „sve što rade jeste da posegnu za istinski snažno intoniranim rečima, a onda te reči nikad ne pretoče u delo“
Same UN su, pak, žrtva hronične boljke izazvane prvenstveno povratkom rivaliteta velikih sila. Stanje današnjih međunarodnih odnosa veoma je daleko od onoga 1990. kada se, nakon iračke invazije i okupacije Kuvajta, čitav svet našao okupljen oko zajedničkog cilja.
U to vreme su Sovjetski Savez i Kina sarađivali sa Sjedinjenim Državama; danas Rusija i Kina sprečavaju UN da igraju važnu ulogu u okončanju rata u Ukrajini, u kome je Rusija istovremeno i protagonista i uzročnik sukoba. Duboke podele unutar Saveta bezbednosti sprečavaju svetsku organizaciju da se konstruktivno posveti rešavanju ključnih pitanja, od stalno rastućeg nuklearnog arsenala Severne Koreje i iranskih nuklearnih ambicija, do rata u Gazi i drugih međunarodnih konflikata.
Problem s UN je u tome što vremenom nisu evoluirale. Sumnjam da bi Savet bezbednosti, najvažniji organ UN, iko osmislio tako da nalikuje aktuelnoj iteraciji. Da, mnogi bi se složili da Kina i SAD treba da zadrže stalna mesta u ovom telu, uz pripadajuće pravo veta. Ali bi neko isto tako mogao da postavi pitanje zašto stalno mesto i dalje zaslužuje Rusija, čija je ekonomija mnogo manja od brazilske ili kanadske, i čije je postupanje po mnogo čemu u suprotnosti s Poveljom UN.
Mnogi bi takođe doveli u pitanje i argumente za produženje statusa stalnih članica Saveta bezbednosti u slučaju Velike Britanije i Francuske. A tu su i oni koji smatraju da takav status zaslužuju Japan, Nemačka (ili Evropska unija), Indija, te još nekoliko zemalja. Mada bi se, istini za volju, svakoj promeni te vrste usprotivila najmanje jedna od pet stalnih članica, što i jeste razlog zbog koga je malo verovatno da će bilo kakva smislena promena ikada postati moguća.
I kad se pogled baci dalje od Saveta bezbednosti, UN retko kad rade u vlastitu korist. Predstavnici zemalja u kojima se krše ljudska prava imenuju se u tela koja bi ta prava trebalo da štite. UN se nisu konfrontirale s Pekingom kada su kineske vlasti odbile saradnju i sprovođenje ozbiljne istrage o uzrocima pandemije kovida. Njihova birokratija prečesto funkcioniše na temelju globalne podele plena, umesto na osnovu zasluga. Retko kad se snosi ikakva odgovornost.
Predstavnici zemalja u kojima se krše ljudska prava imenuju se u tela koja bi ta prava trebalo da štite. Birokratija UN funkcioniše na temelju podele plena, umesto na osnovu zasluga
A sad se još i Amerika, pokretačka snaga u vreme njihovog osnivanja, njihovo sedište i tokom čitavog postojanja njihov najveći finansijer, distancira od UN. SAD pod predsednikom Donaldom Trampom više ne podržavaju multilateralna nastojanja za suočavanje s problemima u rasponu od globalnog zdravlja i trgovine do klimatskih promena i ljudskih prava; štaviše, Amerika u pitanje dovodi vrednosti istog onog međunarodnog poretka čijoj izgradnji je sama toliko doprinela.
Nedostaci UN posebno su uočljivi na slučaju Bliskog istoka. Pristrasnost na štetu Izraela u njima je bila prisutna još mnogo pre izraelskih akcija u Gazi, što limitira sposobnost UN da igraju centralnu ulogu u naporima da se bliskoistočni konflikt reši. U tom kontekstu od pomoći nije ni to što je jedan broj zemalja – uključujući Francusku, Britaniju, Kanadu i Australiju – ovogodišnje zasedanje UN iskoristio kao trenutak u kome će priznati palestinsku državu.
Iza te odluke stoji duboka i razumljiva frustracija izazvana onim što Izrael radi u Gazi i na Zapadnoj obali; vlastitom nesposobnošću da se utiče na izraelske postupke; te onim što se doživljava kao američka pasivnost i nevoljnost da se Izraelu postave granice. Otud je priznanje Palestine – veruju vlade pomenutih zemalja – najbolje (ili najmanje) što u takvim okolnostima mogu da učine.
Ali ono što je razumljivo nije nužno i mudro. Jedan problem sastoji se u tome što je odluka o priznanju palestinske države čisto retorička promena; takvom merom se ni na koji način ne doprinosi izgledima za okončanje rata u Gazi, pa ni samo kreiranje održive palestinske države.
Još veći je problem, međutim, to što se tim priznanjima rizikuje da se već loša situacija učini još gorom, jer jača uverenje Palestinaca da pravo na formiranje države ne treba zaslužiti konstruktivnim ponašanjem i istom takvom retorikom – o potrebi da se pregovara s Izraelom da se i ne govori. Povrh toga, dodatna priznanja palestinske državnosti izraelsku vladu će verovatno navesti da reaguje na načine koji će izglede za dugoročni mir definitivno umanjiti.
Komentar od pre pet godina završio sam ovako: „Argument u prilog multilateralizma i globalnog upravljanja snažniji je nego ikad. Ali – na dobro ili na zlo – o tome će se najvećim delom odlučivati izvan okvira UN“. Na nesreću, ne vidim razlog da taj zaključak revidiram
Trampov nepovezani istup pred Generalnom skupštinom nije dobro primljen, između ostalog i zbog napada na evropske zemlje zbog njihovog odnosa prema imigraciji, te negiranja klimatskih promena. Ali neke od kritika koje je izneo na račun UN bile su dobro utemeljene. Nije pogrešio kada je rekao kako organizacija „ima izvanredan potencijal, ali nije ni blizu tome da taj potencijal ostvari. Najvećim delom, zasad barem, reklo bi se kako sve što radi jeste da posegne za istinski snažno intoniranim rečima, a onda te reči nikad ne pretoči u delo“.
Sve dok UN ne budu spremne da učine više, biće i dalje potiskivane na marginu, a jaz između globalnih izazova i kapaciteta svetske organizacije da se s tim izazovima nosi verovatno će nastaviti da se širi. Onaj komentar od pre pet godina završio sam ovako: „Argument u prilog multilateralizma i globalnog upravljanja snažniji je nego ikad. Ali – na dobro ili na zlo – o tome će se najvećim delom odlučivati izvan okvira UN“. Na nesreću, ne vidim nijedan razlog da tadašnji zaključak revidiram.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
