Tokom februara, ređali su se događaji koji već sada nose istorijski pečat. Na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji sredinom meseca, potpredsednik SAD Džej Di Vens, blizak osobenoj američkoj ideologiji hrišćanskog nacionalizma, oštro je kritikovao evropske zemlje, optužujući ih ni manje ni više nego da su izneverile demokratske vrednosti, čime je izazvao strepnju donedavnih saveznika u Evropi da je era transatlantske Amerike završena.
Svega nekoliko dana kasnije, tačnije 18. februara, delegacije Rusije i SAD sastale su se u Rijadu, prestonici Saudijske Arabije, gde su se dogovorile ne samo o putu ka normalizaciji odnosa već i o pokretanju procesa za „rešavanje ukrajinskog pitanja“ – bez prisustva same Ukrajine, kao i predstavnika evropskih sila. Trenutni tok pregovora nalikuje na već svršen ishod igre, naročito ako imamo u vidu navode Rojtersa da su se Trampovi i Putinovi emisari tajno sastajali u Švajcarskoj mesecima unazad, čak i pre stupanja Trampa na dužnost.
Vreme vraćanja dugova
U isto vreme, predsednik Sjedinjenih Država Donald Tramp odbacio je pozive Kijeva da bude deo mirovnih pregovora s Rusijom u Rijadu, nazivajući ukrajinskog lidera Volodimira Zelenskog „diktatorom“ i „lošim pregovaračem“. Trampov nagli zaokret u odnosu prema Zelenskom posledica je istrajnosti ukrajinskog predsednika na pitanju dobijanja bezbednosnih garancija od SAD u slučaju nove agresije Rusije, a u vezi sa ugovorom o retkim metalima i mineralima koje Ukrajina poseduje, a američki vođa želi da osigura za američki kapital. Drukčije rečeno, Tramp je ljut na Zelenskog jer ovaj odbija da mirno prihvati dodeljenu mu ulogu Edvarda Beneša, čehoslovačkog predsednika koji je bez ispaljenog metka potpisao komadanje sopstvene države 1938. godine.
Mogući dogovor predvideo bi da Rusija zadrži teritorije koje Ukrajina više ne kontroliše, da SAD blokiraju ulazak Ukrajine u NATO i slanje trupa, te da podstaknu Zelenskog na izbore i prihvatanje moskovskih uslova
Tramp dati ugovor o ukrajinskim prirodnim resursima posmatra kao kompenzaciju ili bolje rečeno vraćanje duga, na šta je Ukrajina po njegovom mišljenju obavezna nakon oslanjanja na američku pomoć u naoružanju i finansijama poslednje tri godine. Prema podacima Instituta za svetsku ekonomiju u Kilu, Evropa je premašila Ameriku u pomoći Ukrajini sa 70 milijardi evra u finansijskoj i humanitarnoj pomoći i 62 milijarde evra u vojnoj podršci. Nasuprot tome, SAD su obezbedile 64 milijarde evra u vojnoj pomoći i 50 milijardi evra u finansijskoj i humanitarnoj pomoći. Međutim, u evropskim bankama leži oko 300 milijardi zamrznutih ruskih finansijskih rezervi koje Evropa može iskoristiti kao garanciju vraćanja ove pomoći, Sjedinjene Države nemaju sličnu sumu na koju bi se mogle osloniti.
S ukrajinske tačke gledišta, američki privatni kapital je dobrodošao da razvije eksploataciju njenih prirodnih resursa, uz uslov da SAD uzmu na sebe ulogu garanta mira između Rusije i Ukrajine. O okupiranoj ukrajinskoj teritoriji više se ni ne raspravlja. Njen status je de facto rešen, a de iure neće nikada biti, kao i mnogi drugi teritorijalni sporovi u svetu. Možda će u nekoj budućnosti doći do ponovnog ujedinjenja Ukrajine, kao što je došlo do ujedinjenja dve Nemačke, iako nam korejski primer služi kao podsetnik da ponekad i nema srećnog završetka. Suštinski, ono što Ukrajina želi su garancije da će kao država postojati, te da neće biti iznova izložena napadima Rusije. Trampova administracija na to ne pristaje i želi da osigura status quo – nezavisna Ukrajina, sa sačuvanima vezama sa Zapadom i snažnom armijom, ali bez ikakvih američkih garancija ili trupa.
Rusija kao saveznik Amerike
Ovaj zaokret ka Rusiji može se objasniti strateškim okvirom koji podseća na koncept „ofšornog balansiranja“ hladnoratovskog realiste Džona Miršajmera, iznete još 2016. godine u koautorstvu sa Stivenom Voltom, još jednim realistom istog tipa. Pomenuti pristup izdvaja tri ključna područja interesa SAD – Evropu, Persijski zaliv i Azijsko-pacifički region – gde upuštanje u vojne sukobe za SAD nije poželjno, ali se uspon novih hegemonističkih sila podjednako mora sprečiti. Pozivajući se na britansku strategiju pre Prvog svetskog rata, koja je održavala ravnotežu među evropskim velesilama, Miršajmer i Volt vide Kinu kao trenutnu silu koja zahteva protivtežu, pri čemu Rusija ima ključnu ulogu zbog svoje duge kopnene granice s Kinom. Ova „kontinentalna ravnoteža“ čini sukob s Rusijom zbog Ukrajine ili njenih težnji ka NATO nepoželjnim sa tačke gledišta SAD. Uz to, Evropa danas ima dovoljno snage da samostalno balansira Rusiju – za razliku od 1945. godine, kada je američka intervencija bila presudna – što ukazuje da se SAD mogu povući, ostavljajući trojni odnos gde Evropa drži Rusiju pod kontrolom, a Rusija pomaže u obuzdavanju Kine. Trampovi koraci prate ovu logiku, hladeći veze s Evropom dok podižu temperaturu odnosa s Moskvom.
O okupiranoj ukrajinskoj teritoriji više se ni ne raspravlja. Njen status je de facto rešen. Možda će u budućnosti doći do ponovnog ujedinjenja, kao u slučaju dve Nemačke, iako je korejski primer podsetnik da ponekad i nema srećnog završetka
Ipak, možda je prerano govoriti o potpunom zaokretu, jer se promena za sada očitava uglavnom u retorici. Dnevni red pregovora u Rijadu pokazuje zajedničku volju za dijalogom, obuhvatajući pitanje Ukrajine i šire teme, uz najavu povratka osoblja u ambasade. Ruska strana, kroz umeren ton Jurija Ušakova, Putinovog pomoćnika u pitanjima diplomatije, pokazuje oprez, dok Putin već beleži reputacioni dobitak, izlazeći iz izolacije. Tramp, ravnodušan prema demokratskim ili liberalnim vrednostima, stavlja naglasak na finansijski aspekt pregovora, odbacujući politike prethodnika poput Bajdena, Obame i Buša kao zabludu. Evropa za njega nije prioritet, a Ukrajinu doživljava kao daleku zemlju bez potrebe za direktnim učešćem SAD – što potvrđuje odbijanjem slanja trupa, uz obrazloženje da je „predaleko“. Njegov glavni cilj je da iz spoljne politike izvuče što veću finansijsku korist za domaće potrebe, dok Kina ostaje u fokusu kao jedina sila koja može ugroziti ekonomsku i tehnološku nadmoć SAD. Pozicioniranje Rusije kao nesuparnika, ili još bolje, njeno odvajanje od Kine, uklapa se u ovu viziju.
Putin već beleži reputacioni dobitak, izlazeći iz izolacije. Tramp, ravnodušan prema demokratskim ili liberalnim vrednostima, stavlja naglasak na finansijskii aspekt pregovora
Još jedan važan aspekt odnosi se na Trampovu težnju da pokrene konzervativnu revoluciju u samim Sjedinjenim Državama, uz podršku Ilona Maska i čitave plejade desničarskih medijskih aktera. Njegovo uplitanje u kulturne ratove, poput pitanja prava transrodnih osoba, odjekuje među onim biračima koji žele završetak spoljnopolitičkih avantura i obračun s progresivnim agendama – retorički približavajući američkog predsednika Putinovim pogledima na svet. Međutim, zajednički pogledi na društvena pitanja nisu dovoljni za čvrst savez. Rusija bi mogla ponuditi ustupke – poput preispitivanja odnosa s Kinom ili Iranom – u zamenu za popuštanje oko Ukrajine, ali detalji i obim tih ustupaka ostaju nejasni, te služe kao mogući mamac za saradnju sa SAD, bez nuđenja ičega konkretnog unapred.
Evropa kao jedini garant
Ovaj pristup podseća na uprošćenu Niksonovu strategiju: suočene s dvostrukim izazovom Rusije i Kine, SAD biraju približavanje manje opasnom protivniku. Kao što je Niksonov dijalog s Kinom razbio sovjetsko-kinesku osovinu, Trampova administracija vidi Kinu kao veću pretnju, pa se okreće Rusiji. Dugogodišnji pozivi SAD da Evropa preuzme odgovornost za sopstvenu bezbednost dalje podupiru ovu liniju. Konzervativni Amerikanci sukob u Ukrajini vide kao daleki evropski problem, smanjujući njegovu važnost u odnosu na sukob s Kinom. Trampov bilateralni dijalog na ravnoj nozi, sa demonstrativnim isključivanjem Evropljana, daje Putinu dugo željeni osećaj ravnopravnosti sa SAD.
Obnova odnosa između SAD i Rusije trenutno deluje ostvarivo čak i bez održivog sporazuma o Ukrajini. Mogući dogovor predvideo bi da Rusija zadrži teritorije koje Ukrajina više ne kontroliše, da SAD blokiraju ulazak Ukrajine u NATO i slanje trupa, te da podstaknu Zelenskog na izbore i prihvatanje moskovskih uslova. Ako Kijev ili Evropa to odbiju, formalni dogovor između SAD i Rusije ipak bi mogao omogućiti ukidanje sankcija ili pregovore o Arktiku, podstičući obnovu odnosa. Mnoge nepoznanice – hoće li Tramp prihvatiti Putinove uslove, šta će zahtevati zauzvrat i kako će reagovati Kina ili Iran – otežavaju racionalne prognoze.
EU mora značajno povećati ulaganja u odbranu ili će postati nebitna u novom svetu imperija, suočavajući se s militarizovanom Rusijom
Pravi pregovori, jer sve je dosad bio samo uvod, mogli bi početi susretom Putina i Trampa uz ozbiljan dijalog, ali i zapeti na pitanjima poput zahteva SAD za prekid vatre, koji Rusija može da odbije. Lični nesporazum sa Putinom mogao bi podstaći Trampa da se vrati na pretnje iz kampanje o naoružavanju Ukrajine, sankcijama ili manipulaciji cenama nafte, iako ovo poslednje izgleda malo verovatno. Trampov prvi mandat, gde su očekivanja o velikim dogovorima s Rusijom zamenjena s preko četrdeset paketa sankcija, pokazuje koliko on može biti nepredvidiv.
Vodeće evropske sile – Francuska, Nemačka, Britanija, Italija, Poljska i Španija moraju napraviti ujedinjenu strategiju pomoći Ukrajini, kako vojno, tako i diplomatski. Tramp neće moći da ignoriše upliv Evrope ako takva odlučnost na Starom kontinentu postoji. EU mora značajno povećati ulaganja u odbranu ili će postati nebitna u novom svetu imperija, suočavajući se s militarizovanom Rusijom. Za Evropu je Ukrajina sada vojna krajina na isti način na koji je to austrijska granica bila sa Osmanskom imperijom. U slučaju da se odnosi Trampa i Putina ne sruše, Evropa će biti jedini garant statusa kvo između Ukrajine i Rusije, a samim tim i mira na svom kontinentu.
