Nakon šest meseci drugog Trampovog mandata u Beloj kući, njegova administracija donela je odluku da započne izvoz američkog naoružanja u Ukrajinu. Tramp se 7. jula najpre složio sa ukrajinskom pozicijom po kojoj Rusija intenzivira raketne napade i napade dronovima, te da joj je hitno potrebna veća količina PVO sistema i odgovarajuće municije, a zatim 14. jula na sastanku sa generalnim sekretarom NATO, Markom Ruteom, predstavio i plan nabavke pomenutog naoružanja.
Naime, za razliku od Bajdenove administracije koja je uglavnom donirala Ukrajini svoje skladišteno naoružanje iz Hladnog rata, kako bi stimulisala nove nabavke za svoj vojnoindustrijski kompleks, Trampova administracija promenila je pristup, prebacivši sav trošak na evropske države. U principu, fondovi za vojnu pomoć SAD Ukrajini, usvojeni za vreme prethodne Bajdenove administracije, gotovo su sasvim potrošeni i poslednji programi biće završeni u avgustu tekuće godine.
Američka pomoć iz evropske kase
Pitanje sa kojim se suočila Trampova administracija kada je reč o rusko-ukrajinskom ratu bilo je dvojno – da li nastaviti naoružavanje Ukrajine ili postići dogovor sa Rusijom, a zatim, ukoliko je odgovor na dalje naoružavanje Ukrajine pozitivan, koju šemu za taj proces odabrati. Američka administracija je uradila sve što je u njenoj moći da pridobije Rusiju za kompromisno rešenje završetka rata u Ukrajini. Sa svoje strane, Kremlj je to protumačio kao slabost Vašingtona, te pojačao tempo osvajanja i bombardovanja ukrajinske teritorije.
Američka administracija je uradila sve da pridobije Rusiju za kompromisno rešenje završetka rata u Ukrajini. Kremlj je to protumačio kao slabost Vašingtona
Budući da je prošlo dovoljno vremena otkad Tramp nastoji da postigne džentlmenski dogovor sa Putinom, te da se fondovi vojne pomoći Ukrajini završavaju, Bela kuća je donela racionalnu odluku u skladu sa svojom izmenjenom strategijom prema NATO i Evropi – vojnoindustrijski kompleks SAD će snabdevati Ukrajinu neophodnim naoružanjem, ali će Evropa to finansirati iz svoje kase. Uglavnom će to ići preko nacionalnih država, a ne budžeta EU. Najaktivniji učesnici datog plana biće Nemačka, Velika Britanija, skandinavske zemlje, Holandija i Kanada.
Izostanak Italije i Španije je očekivan, što zbog njihovih budžetskih ograničenja, što zbog toga što se manje osećaju pod pritiskom ruske agresije. Francuske nema u spisku, ali to ne treba da iznenadi budući da je francuska vojna industrija jedna od najsamostalnijih u Evropi, to jest Francuska poseduje sopstveni vojnoindustrijski kompleks koji učestvuje u naoružavanju Ukrajine i neće finansirati američke konkurente.
Trampova strategija naoružanja Ukrajine može biti hladan tuš za one koji su verovali da će nova desno-populistička administracija u Vašingtonu u potpunosti napustiti Ukrajinu. Međutim, to što Tramp zadržava SAD u ukrajinskom taboru ne znači da je odustao od strategije privlačenja Rusije. Naprotiv, cilj naoružavanja Ukrajine jeste postizanje scenarija zamrznutog konflikta, što omogućuje dalji razvoj američko-ruskih odnosa. U interesu je Trampove administracije da zaustavi rat u Ukrajini kako bi mogla da se ustremi na ograničavanje Kine, a ne Rusije, koju smatra sekundarnom pretnjom, i to za Evropu.
Osim obećanog izvoza oružja, Trampova administracija nastavlja da preti sankcijama državama koje nabavljaju rusku naftu, ali su one, po Trampovim rečima, odložene na rok od 50 dana. Iz nekoliko ultimativnih rokova koje je Tramp već pružio Putinu jasno se ocrtava želja Vašingtona za kompromisom, koji je pak nemoguć dok Putin ne obustavi ratna dejstva. Rok od 50 dana usred jula izgleda kao pružanje prilike ruskoj armiji da zauzme što može više teritorije u Donbasu do kraja letnje ofanzive, što bi tehnički moglo da posluži kao osnova za proglašenje ruske pobede u Ukrajini i faktičkog zamrzavanja rata.
Cena ruske ekspanzije
Možda je ipak ovaj američki scenario odviše racionalan, te će biti potreban opipljiv pritisak da se ruska agresija zauzda. U skladu sa principom prvog Njutnovog zakona, po kome telo ostaje u stanju kretanja sve dok ga neka sila ne natera da to stanje promeni, ruska ekspanzija se ne može zaustaviti na nekoj imaginarnoj granici. Bilo da zamislimo da je ta arbitrarna granica ruskog ekspanzionizma Donbas, sve četiri anektirane oblasti, reka Dnjepar ili margine zapadne Ukrajine. Ruska ekspanzija će biti zaustavljena u onom trenutku kada trošak iste bude prevazilazio njeno nastavljanje, bez obzira na to u kom tačno delu Ukrajine bude prolazila linija fronta.
Putin ne planira da se zaustavi, što je zapadni pritisak slabiji, tempo njegovog napredovanja je jači
U tom pogledu, i vojni i ekonomski pritisak potrebni su kako bi cena ruske ekspanzije porasla. Orijentisati se na rokove koji omogućavaju završetak ruske letnje ofanzive i nadanje da će Donbas biti dovoljna nagrada za Putina da zaustavi agresiju znači ignorisati motive Rusije za dati rat i njene imperijalne apetite. Putin jednostavno ne planira da se zaustavi, a što je zapadni pritisak slabiji, tempo njegovog napredovanja je jači. Važno je napomenuti da Putinove ambicije nisu proizvod iracionalnosti. On će zaustaviti rat u onom trenutku kada vojni, ekonomski, politički i društveni pokazatelji budu ukazivali na činjenicu da nastavak rata nosi sa sobom povećani rizik.
Različite perspektive Rusije, Ukrajine, Evrope i Sjedinjenih Država na konflikt determinišu kako strategije u datom sukobu, tako i ratne ciljeve, pa i scenarije za završetak rusko-ukrajinskog rata. Četiri glavna scenarija za ishod rata su: dugotrajni rat do iscrpljenja (rat se trenutno nalazi u ovoj fazi), zamrznuti sukob duž linije fronta (de fakto scenario podele Ukrajine), pobeda Ukrajine uz pojačanu zapadnu podršku (nerealan ishod od dolaska Trampa na vlast) ili poraz Ukrajine prihvatanjem ruskih uslova za kapitulaciju (nerealan ishod usred nastavka naoružavanja Ukrajine od strane SAD). Četiri ključna faktora oblikuju svaki od pomenutih scenarija završetka borbenih dejstava: obim teritorije koju Ukrajina i Rusija kontrolišu, obim ekonomskih poteškoća za obe države, nivo gubitaka žive i materijalne sile u vezi sa političkom i ekonomskom stabilnošću, te stanje vojnih i ekonomskih partnerstava Ukrajine i Rusije.
Sfere interesa
Trampov izaslanik za Ukrajinu, general u penziji Kit Kelog, u aprilu je predložio scenario zamrzavanja konflikta uz podelu Ukrajine na bezbednosne zone, koje se poklapaju sa interesnim sferama Zapada i Rusije. Po Kelogovom planu, koji ne bi bio predstavljen medijima da nema podršku Trampa, rat treba zaustaviti duž linije fronta i tu stvoriti demilitarizovanu liniju širine 18 kilometara. Ruska zona bi predstavljala teritoriju Ukrajine koju Rusija kontroliše, dok bi isključivo ukrajinska zona bezbednosti bila teritorija koju Ukrajina kontroliše istočno od Dnjepra. To znači da ne bi bilo zapadnih trupa na granici sa Rusijom. Zona odgovornosti Britanaca i Francuza, zajedno sa Ukrajincima, bila bi teritorija Ukrajine zapadno od Dnjepra. Ovaj plan ne predstavlja de jure promenu ukrajinskih granica, ali priznaje de fakto stanje na terenu, uz kreiranje garantnih mehanizama da se rat neće dalje širiti. Tada je Kelogov plan izazvao šok u Ukrajini, ali je kako vreme prolazi sve realniji.
Prema američkom planu rat treba zaustaviti duž linije fronta i tu stvoriti demilitarizovanu liniju širine 18 kilometara. Ruska zona bi predstavljala teritoriju Ukrajine koju Rusija kontroliše, dok bi Kijevu pripala teritorija koju Ukrajina kontroliše istočno od Dnjepra
Uski krug ruske rukovodeće elite, koju ne treba mešati sa mlađim, tehnokratskim krugovima koji upravljaju ali ne donose odluke, rat protiv Ukrajine posmatra kao povratak geopolitičkog uticaja koji je Rusija izgubila raspadom Sovjetskog Saveza. Iako se iz Kremlja, po potrebi, rat predstavlja kao egzistencijalna odbrana od Zapada, sa SAD na čelu, što je svojevrsni ruski mamac za zapadne realiste, aktuelni ruski rat je mešavina imperijalizma, revanšizma i revizionizma. Rusija kao bivša globalna imperijalna sila nije mogla da se pomiri sa statusom regionalne države, a nuklearni arsenal iz imperijalne ere omogućio joj je da započne agresiju bez straha od direktne vojne odmazde Zapada.
Evropski štit
Za Kremlj, Ukrajina je instrument povratka nekadašnje slave i moći na globalnoj sceni, ne cilj sam za sebe. Ratujući protiv Ukrajine, Rusija zamišlja da ratuje protiv Zapada. Rat je takođe preobrazio Rusiju iznutra – ekonomski i politički, tranzitirajući u pun obim državnog vojnog kapitalizma i totalitarnog političkog ustrojstva. Otuda Putin ima malo podsticaja da zaustavi rat – niti je ostvario perestrojku evropske bezbednosne strukture u kojoj Rusija dominira, niti sa datim ekonomskim i političkim modelom može lako da izađe iz konflikta. Putin ne bi da deli Ukrajinu sa SAD, on bi da deli Evropu sa Trampom, vazalni položaj Ukrajine se podrazumeva.
Putin ne bi da deli Ukrajinu sa SAD, on bi da deli Evropu sa Trampom, vazalni položaj Kijeva se podrazumeva
Nasuprot tome, Ukrajina vidi sukob kao borbu za opstanak. Ni njene lidere više zaista ne zanima teritorija, mada će se kao srpska politička elita sa Kosovom večito zaklinjati u svoj teritorijalni integritet. Ukrajinsko rukovodstvo je zainteresovano isključivo za izlazak iz rata pod povoljnim uslovima. To podrazumeva odricanja od kontrole izgubljene teritorije, ali uz zahtev da Evropa i SAD razrade garantni mehanizam koji će sprečiti izbijanje novog rata nakon nekoliko godina.
Evropa doživljava Ukrajinu kao živi štit u periodu dok se bude naoružavala kako bi bila dovoljno moćna da samostalno odvrati dalju rusku agresiju. Nemačka neće biti spremna makar do 2030. godine, iako ubrzava tempo povećanja vojnih i industrijskih kapaciteta. Evropa mora da podržava Ukrajinu ili da se suoči sa Rusijom koja joj diktira uslove. Ipak, to ne govori dovoljno o scenariju za završetak rata, evropska podrška onemogućava pobedu Rusije, ali ne određuje da li će se ostvariti scenario dugoročnog rata ili njegovog zamrzavanja.
Sjedinjene Američke Države su te koje raspolažu sa dovoljno vojnih resursa i ekonomskog uticaja da odrede konačni ishod rusko-ukrajinskog rata, sve tri preostale strane – Rusija, Ukrajina i Evropa, prate poteze Vašingtona. Otuda i dinamična igra udvaranja Trampu i opozitni strah od njegovog besa za sve tri pomenute strane. Nerazumevanje ruske perspektive, usled ideološke zaslepljenosti, zaustavlja Trampovu administraciju od odlučnih mera koje bi zapravo dovele do poželjnog ishoda, a to je zamrzavanje konflikta. Trenutna strategija SAD – udvaranje Rusiji uz održavanje ukrajinskog otpora, pogoduje scenariju dugogodišnjeg sukoba.
Nadu uliva saznanje da SAD nisu napustile Ukrajinu, iako im je partnerstvo sa Rusijom na dugom štapu bitnije od interesa Kijeva. Zaključak je da će SAD kroz 50 ili više dana morati da se pomire sa činjenicom da Putin nema nameru da zaustavi rat kako bi odabrao saradnju sa Sjedinjenim Državama. Scenario zamrznutog rata moguć je uz veću odlučnost SAD, naročito na polju ekonomskog pritiska na Rusiju, što bi znatno povećalo rizike od produžetka rata na duže staze.
