Svaki Trampov poduhvat treba posmatrati sa tačke gledišta prodaje, marketinga i trgovine. On se zaista zamišlja kao mešetar luksuznim nekretninama zarobljen u telu predsednika Sjedinjenih Američkih Država. Bitno je i razumeti razliku između mentalnog sklopa kapitaliste i prodavca. Kapitalista je primoran da razmišlja na duge staze. Njegov pogled jeste isključivo materijalistički – neprestani niz kalkulacija rizika i potencijalne dobiti. Međutim, on mora da isprati svoju investiciju, da je učini stabilnom i validnom, pre nego što razmišlja o prodaji i ulasku u novi poduhvat. Prodavac gleda samo kako da se oslobodi proizvoda ili usluge koja mu je na rukama. Njegov posao je da što brže zaključi povoljan dogovor i upusti se u novu transakciju. Između klijenata, korisno mu je da se samoreklamira, da svima pokaže svoju sposobnost da pod pritiskom dostigne željeni dil.
Tramp je oduvek bio samo prodavac, ne i kapitalista. Čak i u svetu materije, njegove sposobnosti se nisko kotiraju – i najniži kapitalista smešten je na skali materijalizma iznad najboljeg prodavca. To je sasvim logično, nije u pitanju samo razlika u vrednosti i prirodi poseda, suština je u različitosti razmišljanja – kapitalista je strateg, a prodavac uvek puki komercijalista. Tramp je svakako jedan od najboljih prodavaca na svetu, on je zvezda u umeću da preuveliča vrednost proizvoda koji drži u rukama i majstor u lažnom predstavljanju sopstvenog položaja. U predizbornoj kampanji, njegov proizvod je bio Amerika na prvom mestu – ideologija za one Amerikance koje je ponizio njihov surovi kapitalizam, koji iz meseca u mesec na znaju da li će uspeti da otplate sve dugove, dok se mole Bogu da se slučajno ne razbole jer ih to vodi u sigurno bankrotstvo.
Vrhunski prodavac
Amerika na prvom mestu je najpre socijalno-populistički pokret za Amerikance koji osećaju da ih velike korporacije pelješe, a da se njihova politička klasa za to vreme bavi upravljanjem svetom. Tramp jednostavno mora biti vrhunski prodavac jer je uspeo sebe, kao naslednog bogataša koji nikad ništa nije proizveo osim mešetarenja nekretninama, da proda kao narodnog tribuna ozlojeđenih masa provincijalne Amerike. Svakako su u tome odigrale ulogu i demokrate, koje nisu učinile ništa kako ih niži slojevi društva ne bi posmatrali kao partiju krupnog kapitala.
Amerika na prvom mestu je najpre socijalno-populistički pokret za Amerikance koji osećaju da ih velike korporacije pelješe, a da se njihova politička klasa za to vreme bavi upravljanjem svetom
Rasizam i verski fundamentalizam u jednačinu ulaze tek nakon ekonomskog momenta desperacije. Tramp, kao prodavac sopstvenog brenda populizma, od nepravedne raspodele bogatstva i kartelskih udruženja krupnih korporacija skreće pažnju na migrante, na ulogu Amerike u svetu, na nebelce, na muslimane, na transdžendere. Kao što je poniženim i osiromašenim Nemcima Hitler ukazao na Jevreje kao izvor njihovih navodnih problema, Tramp svojim ozlojeđenim mušterijama predstavlja čitavu paletu društvenih grupa pogodnih za mržnju.
Nakon što je uspešno sebe prodao kao spasioca nacije na kolenima, on vladavinom ukaza, kao pravi vođa jedne države i jednog naroda, nastoji da slomi sistem institucija koje je zatekao. Ukida američki koncept meke moći, koji su nastojale bezuspešno da kopiraju i Rusija i Kina, te se vraća konceptu selektivno primenljive tvrde moći. Tramp će intervenisati, ali ne zbog širenja demokratije i slobodne trgovine u globalizovanom svetu na čijem su čelu Sjedinjene Države, već, vođen principima realizma, tamo gde mu je zgodno, gde je rizik mali, a iz čega se može napraviti veliki šou. Tramp je, između ostalog, vrlo uspešan zabavljač. Bombardovanje praznih iranskih nuklearnih postrojenja stelt bombarderima je bio vrhunski šou, otmica Madura, dok u Venecueli i dalje vlada čavistički režim, takođe. Tramp se jeste malo zaigrao sa Grenlandom, Evropa je pokazala dugo skrivane zube, pa mu je taj šou objektivno podbacio, iako je na kraju virtuelno prošetao Arktikom ruku pod ruku sa antarktičkim pingvinom.
Nehotice je Tramp započeo i ozbiljnu spiralu nasilja u Minesoti. Mogućnost građanskog rata u Americi nije predstava koja bi obodrila mnoge građane te države. Međutim, za divljanje federalne jedinice za borbu protiv ilegalne imigracije – ICE, postoji racionalno objašnjenje. Migranti su glavna ciljna grupa mržnje za populističku desnicu. ICE je jedinica koja se bori protiv njih. Da bi šou bio nezaboravan prvo je bilo neophodno znatno uvećati budžet date oružane formacije, zatim za vrlo kratko vreme regrutovati veliki broj desničarskih muškaraca, koji su samo čekali da im se pištolj koji deli uličnu pravdu nađe u ruci. Nakon toga, sve što je trebalo da šou započne jeste slanje udarnih snaga ICE u neki demokratski, liberalni grad. Mineapolis, na primer, grad gde stoluje njegov konkurent na poslednjim izborima, guverner Tim Vols. Pilot-epizoda je bio Los Anđeles u plamenu, ali su vrhunac prve sezone ICE odredi smrti u Mineapolisu. Scena u kojoj razoružani muškarac, prikovan uz zemlju, biva smaknut posred pločnika podseća pre na scenu iz filma Nestali Kostasa Gavrasa, posvećenu uvodnom poglavlju diktature Pinočea u Čileu, nego na zemlju slobodnih i hrabrih.
Društvo za Bliski istok
I dok svet s nevericom prati Trampov unutaramerički šou, koji prvi put od 1960-ih čini mogućnost građanskog rata barem teorijski ostvarljivom, prodavac Tramp paralelno razvija svoju novu marketinšku kampanju pod ne baš upečatljivim nazivom Odbor za mir. Istini za volju, teško da šta može zaseniti tekuću seriju SA ICE, Mineapolis, ali se ne može reći da se Tramp na spoljnom planu nije potrudio. Sabrao je neočekivanu grupu, mahom diktatora i populista razbacanih po svetu, i postavio cenu ulaznice na milijardu dolara. Fer dil – platiš milijardu dolara iz državne kase i najednom si stalni član blistavog i ganc novog Odbora za mir. Nisu pozvani: afrički crnci i Kanada. Crnci jer ih Tramp i njegovi hiperborejski savetnici sumnjivog etničkog porekla ne smatraju dostojnim da budu u prisustvu američkog vođe, čak i ako su afrički diktatori duhovno bliski Trampu, a Kanada jer je američke pretnje aneksijom i carinskim ratom shvatila isuviše ozbiljno, pa zaključila povoljan trgovinski sporazum sa Kinom, sa kojom je Tramp prethodno sklopio dil. Što je dozvoljeno Jupiteru, nije dozvoljeno volu.
Iako svetski mediji pišu da je Odbor za mir Trampova zamena za Ujedinjene nacije to je, kao i narativ o Grenlandu kao odbrambenom bastionu protiv Kine i Rusije, jednostavno Trampov marketing. Ukoliko želimo da pripišemo Odboru za mir maksimalni značaj, a da pritom ostanemo u granicama realnosti, to telo predstavlja mogućnost da SAD ostanu relevantne za region Bliskog istoka, gde se odnosi dosadašnje lojalnosti, kao i odnosi moći, ubrzano menjaju. Pošto je iranska koalicija efektivno poražena i spoljna pretnja Irana znatno smanjena, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati prekidaju savezništvo iz potrebe i svrstavaju se u različite tabore. Jednu partnersku koaliciju čine Saudijci, Turska i Egipat, dok su nasuprot njima Izrael i Emirati. SAD se prilagođavaju novoj realnosti u bliskoistočnom regionu i Odbor za mir je mesto gde upravo Vašington okuplja obe osovine Bliskog istoka kao medijator.
Ukoliko želimo da pripišemo Odboru za mir maksimalni značaj, a da pritom ostanemo u granicama realnosti, to telo predstavlja mogućnost da SAD ostanu relevantne na Bliskom istoku, gde se odnosi dosadašnje lojalnosti ubrzano menjaju
Drugi glavni beneficijar Odbora za mir je Izrael, koji, bez obzira na američki pragmatizam u regionu, ostaje najbliži saveznik SAD. Tramp pruža Izraelu platformu da opravda nastavak okupacije Palestine, time što prikazuje islamistički Hamas kao jedinu radikalnu političku opciju u konfliktu, dok vladajući izraelski nacionalizam nije doveden u pitanje. Pod okolnostima gde u Gazi stoluje Hamas, a u Tel Avivu Netanijahu, nije moguće napraviti funkcionalan kompromis, niti stabilan mir. Uopšte ne čudi da je većina onih koji su se odazvali iz islamskog sveta, budući da Tramp nastoji da obezbedi maksimalnu podršku upravo država sa tim predznakom, dok njegov zet Kušner pravi prezentacije Gaza rivijere za zainteresovane strane. Ovo je drugi, niži po obimu, aspekt Odbora za mir.
Korupcija i kupovina uticaja
Na trećoj, finalnoj poziciji nalazi se Trampova samopromocija. On oko sebe okuplja određeni broj autoritarnih lidera koji su spremni da prođu ritual srama i uđu u telo čiji je on večiti predsednik, koji ujedno ubira članarine i koji sam sebe pred čitavim svetom predstavlja kao gazdu onih koji su mu se na poziv odazvali – jedino on ima pravo veta.
Odbor Izraelu daje platformu da opravda nastavak okupacije Palestine, time što prikazuje islamistički Hamas kao jedinu radikalnu političku opciju, dok vladajući izraelski nacionalizam nije doveden u pitanje
Ne čudi stoga da je jedina evropska država u tom odboru Orbanova Mađarska, a potom i Kosovo čiji je status do kraja nedefinisan. Bugarska je specifičan slučaj, budući da se trenutno nalazi u prelaznom periodu do izbora, bez dejstvujućeg predsednika i vlade. Bugarska tehnička vlada nije imala mandat da potpiše pristupanje Odboru za mir, u kome se nalazi i izraelski lobista Nikolaj Mladenov, bivši ministar odbrane i spoljnih poslova Bugarske. Tu su posredi loše skrivena korupcija i kupovina uticaja.
Poput ostalih Trampovih poduhvata, teško je očekivati da će ga Odbor za mir politički nadživeti, iako neke njegove funkcije jesu neophodne SAD u bliskoistočnom regionu. Ipak, Tramp je uspeo da Odbor za mir proda publici kao veliki korak ka izgradnji infrastrukture novog svetskog poretka, što je još jedan u nizu njegovih uspeha kao maestralnog prodavca magle.
