Piše: Ana Gerzić, profesorka engleskog jezika i književnosti na Radeford koledžu
U poznim noćnim satima kada su studenti iz svakog kutka Srbije pristizali u Kragujevac, na drugoj strani sveta, daleko da dalje biti ne može, već je osvanulo sretenjsko jutro. Na Aotea skver u srcu Oklanda, najvećeg novozelandskog grada, slila se mala srpska zajednica kako bi na Dan državnosti Srbije makar srcem i mislima bila sa studentima.
Većina ovih ljudi bila mi je nepoznata, te sam se radoznalo upustila u kratke razgovore sa nekima od njih ne bih li saznala ko su ti ljudi i šta ih je podstaklo da se odazovu pozivu na okupljanje.
Emigrantski veterani, koje su politički pritisci 90ih naterali na dalek put, čine veći deo ove zajednice. Po njihovim rečima, ovi studentski protesti, iako važni kao i svi koji su im prethodili, imaju mnogo veću podršku naroda i mogu dovesti do promene. Međutim, ono čega se moji sagovornici plaše je šta može biti ukoliko se protesti ugase jer “zlo je veliko”. “Nadam se da će ovi studentski protesti nešto promeniti…veoma se nadam… i da ljudi više neće odlaziti iz Srbije kao što smo mi morali da odemo.”
Pažnju mi je naročito privukla povelika grupa mlađih ljudi, sa mladim porodicama. To su “sveži” emigranti koji su na Novi Zeland stigli u prethodnih sedam do dvanaest godina. Biljana Obradović podržava proteste “jer su nam studenti zaista pokazali koliko smo bili uspavani. Poželim često da se vratim, Srbija je jedina zemlja gde želim da živim”.
Dokle god se ne iskoreni zlo i bahatost, studenti, profesori, nastavnici, učitelji, poljoprivrednici, građani, penzioneri, svi uniženi decenijama moraju napred zajedno
Moje dve sagovornice, mladu doktorku iz Sremskih Karlovaca i filozofkinju iz Beograda, na odlazak iz Srbije pre 7 i 12 godina nije nagnalo siromaštvo već korupcija i poniženja koja su morale da podnesu kao dve obrazovane žene i da se “povijaju pred ljudima koji nemaju čast, poštovanje ili bilo kakve etičke norme”.
Najzad, i kao pisac ovih redova, moram priznati da je moj nedavni pokušaj da se vratim u Srbiju nakon 28 godina života na Novom Zelandu, bio osujećen gubitkom nade da će mladi ljudi, suočeni sa alavošću vlasti, poltronstvom i sveopštom apatijom i strahom, ikada prestati da odlaze iz zemlje, kao i da će bahatost vlasnika na sumnjiv način privatizovanih institucija u kojima sam bila svedok načina na koji se odlivaju niska primanja čestitih i poslu posvećenih prosvetnih radnika, ikada naići na odgovarajući otpor.
Studenti su promenili sve. Pasivnost kao nasleđeni porok populacije u odnosu na svoje vladare polako se briše iz DNK zapisa srpskog naroda. Zato ovaj bunt ne sme da stane. Dokle god se ne iskoreni zlo i bahatost, studenti, profesori, nastavnici, učitelji, poljoprivrednici, građani, penzioneri, svi uniženi decenijama već moraju napred zajedno. Štitimo tu decu, podržavajmo svaki njihov korak i vraćajmo se polako kući.
Sretnimo se opet na Sretenje u slobodnoj Srbiji.
