Američko zarobljavanje venecuelanskog predsednika Nikolasa Madura označava vododelnicu za međunarodno pravo i globalni poredak. Naravno, nije ovo prvi put da se Sjedinjene Države upliću u unutrašnje stvari drugih zemalja. Tokom Hladnog rata takvi potezi nisu bili retkost. Čak i kada se ta era primakla kraju, Amerikanci su decembra 1989. svrgli faktičkog lidera Paname, Manuela Norijegu, takođe optuženog za šverc droge.
Ali u svim tim prethodnim slučajevima postojala je kritično važna razlika u odnosu na hvatanje Madura. Prethodne američke akcije, i onda kada su bile cinične i pokretane ničim drugim do realpolitikom, imale su drugačiju fasadu. Koliko god nesavršene, američka demokratija i američke institucije su tokom Hladnog rata smatrane poželjnijim od sovjetske represije. Pre Donalda Trampa, američki predsednici mogli su da s izvesnom uverljivošću tvrde kako brane demokratiju i podržavaju „na pravilima zasnovani poredak“, dok su same SAD imale funkcionalne institucije koje su kontrolisale izvršnu vlast i davale saglasnost za intervencije u inostranstvu.
Otmica Madura predstavlja nešto novo delom zato što su američke institucije postale daleko slabije i manje demokratske, ali i zato jer je fasada legitimnosti skinuta. Sve što ostaje jeste sebični, usko definisani interes
Istina je da je ta fasada oduvek bila tanka. U brojnim slučajevima – rušenja Patrisa Lumumbe u Demokratskoj Republici Kongo 1960, državnog udara kojim je 1953. u Iranu s vlasti svrgnut premijer Mohamed Mosadek, te podrške brutalnim diktaturama diljem Latinske Amerike (od Somosinog režima u Nikaragvi do vladavine generala Augusta Pinočea u Čileu), odbrana demokratije jedva da je bila išta više od eufemizma.
U svim tim slučajevima, međutim, nezakonite aktivnosti Centralne obaveštajne agencije na kraju je istraživao Senat, kao u čuvenom slučaju svedočenja pred Čerčovom komisijom 1975. Zbog toga što su američke institucije i političke norme tada bile mnogo robustnije nego što su danas, nadzor koji je sprovodio Kongres nije mogao da bude stopiran ili oslabljen. CIA je ponovo stavljena pod kontrolu, makar na neko vreme.
Otmica Madura predstavlja nešto novo delom zato što su američke institucije postale daleko slabije i manje demokratske, ali i zato jer je fasada legitimnosti skinuta. Sve što ostaje jeste sebični, usko definisani interes.
Da budemo načisto, Maduro je bio brutalni diktator koji je sprovodio represiju nad stanovništvom, uništio ekonomiju zemlje, pokrao izbore, utamničio ili ubijao političke oponente. Hjuman rajts voč – koji svakako nije glasnogovornik američke vlade – i Ujedinjene nacije su, svako za sebe, dokumentovali veliki broj slučajeva vansudskih likvidacija koje je odobrio Maduro. Gotovo osam miliona ljudi pobeglo je iz Venecuele kako bi izmakli njegovoj vladavini terora i ekonomskoj nekompetentnosti.
Ipak, tek ostaje da se vidi kakve će dokaze Trampova administracija predočiti kako bi poduprela svoju tvrdnju da je Maduro bio i narko-bos. Trampovi učestali istupi u kojima govori o venecuelanskoj nafti i novcu koji će američke kompanije navodno zaraditi svima šalju signal da ovde nije reč o pomaganju običnim Venecuelancima ili podsticanju demokratije. U pitanju je ogoljeno delovanje u prilog SAD i američkih korporativnih interesa. Činjenica da je administracija provizorno podržala Madurovu zamenicu, Delsi Rodriges, a ne opozicione političare koji su na poslednjim izborima pridobili najveću podršku građana, dodatno podržava ovakvu interpretaciju.
Naravno, i borba protiv komunizma tokom Hladnog rata bila je u američkom interesu, kao što je to bilo i kultivisanje klijentilističkih režima poput onih u DR Kongu (pod Mobutuom Sese Sekom) i Čileu (pod Pinočeovom vojnom upravom). Ali jednačina se menja onda kada se argumenti o poboljšanju života ljudi neke zemlje u potpunosti odbace, a sve što ostane jesu finansijski motivi.
Povrh toga, sve ovo se dešava u vreme kad se SAD suočavaju s krizom vlastite demokratije. Trampovo uništavanje institucija za posledicu ima da je još teže zamisliti da bi oni i njegovi pomagači ikada mogli da odgovaraju za bezakonje kome pribegavaju. A opet, kada je neka zemlja sposobna da unilateralno i po vlastitom nahođenju ruši lidere stranih država, jedino postojeće ograničenje mora biti ono samonametnuto.
Toliko, onda, o „na pravilima zasnovanom poretku“. Implikacija koju je taj termin nosio bila je da pravila postavljaju i u najvećoj meri nameću SAD, koje su igrale svoju prirodnu ulogu svetskog hegemona. Ali današnje SAD nisu hegemon. Američka meka moć je u poslednjih nekoliko decenija značajno opala, posebno otkako je Tramp stupio na scenu, a Kina izrasla u kredibilnog ekonomskog, vojnog i tehnološkog rivala. To znači da novi pristup mora biti osnova svake vizije nekog na pravilima zasnovanog poretka.
Filozof Majkl Volzer ponudio je jednu mogućnost. Još pre više od 45 godina on je zagovarao stanovište po kome u međunarodnim odnosima treba krenuti od pretpostavke da su vladari u svakoj pojedinačnoj državi „legitimni“. Sama činjenica da ljudi tolerišu vlastite vlasti, i da su te vlasti proizašle iz istorijskih i kulturoloških okolnosti u svakoj od zemalja, sve ostale bi trebalo da navede na zaključak kako „postoji izvestan stepen saglasnosti između te zajednice i njene vlasti“.
Kada je neka zemlja sposobna da unilateralno i po vlastitom nahođenju ruši lidere stranih država, jedino postojeće ograničenje mora biti ono samonametnuto. Toliko, onda, o „na pravilima zasnovanom poretku“
Naravno, biće slučajeva kada će se ta pretpostavka pokazati neodrživom, kao onda kad neka vlada sprovodi genocid nad vlastitim narodom. Ali poenta je u tome da bi letvica trebalo da bude visoko postavljena za slučajeve odbacivanja ove „difolt“ pozicije. Osim toga, proces utvrđivanja da li je neka vlada izgubila legitimitet trebalo bi da bude multilateralan, a poželjno bi bilo da ga sprovodi neka visokospecijalizovana supranacionalna institucionalna struktura. O nečemu takvom ne bi trebalo da unilateralno odlučuje samo jedna zemlja. A sama procena trebalo bi da bude nezavisna od svake odluke (vojne ili neke druge prirode) koja će iz nje proisteći, tako da nijedna institucija ne može da se pojavi istovremeno i kao tužilac, i kao sudija i kao dželat.
Generalna skupština ili Savet bezbednosti UN jesu ili nisu dorasli tom zadatku. Ako nisu, onda nam je potrebna neka nova međunarodna institucija. U svakoj varijanti, ekvilibrijum koji je postojao pre Trampa bio je neodrživ jer je Americi dozvoljavao da unilateralno presuđuje o legitimnosti vlasti neke druge zemlje i preduzima korake protiv nje. Tramp je tu masku skinuo i ovu realnost doveo do limita. Ako, ili kada, dočekamo posttrampovski svet, trebalo bi da se setimo ovih pouka i težimo stvaranju globalnog poretka koji bi počivao na čvrstim filozofskim osnovama i poštenijim institucijama.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
