Fotografija na kojoj se predsednik Donald Tramp vidi kako u Beloj kući evropskim liderima koji su se tu na brzinu okupili zarad pregovora o Ukrajini ponosno predstavlja svoju kolekciju MAGA kačketa iznova nameće pitanje šta istinski pokreće ovog neobičnog čoveka. Nasuprot posterima iz izborne kampanje i zvaničnom portretu koji ga prikazuje kao odlučnog, čerčilovski namrštenog, ova fotografija sugeriše drugačiji i vrlo američki stereotip: onaj razmetljivog biznismena koji se razmeće bogatstvom i nepoznatim ljudima pokazuje slike svoje dece.
Trampovi kritičari često ukazuju kako je on otelotvorenje najgorih aspekata američke kulture: vulgarne pretencioznosti, sklonosti nasilju, nadobudne ignorancije, praznog puvakanja – najbolji, najveći, NAJLEPŠI ŠOU NA SVETU!!!
Gledati na Trampa kao na fašistu podrazumevalo bi postojanje političke koherentnosti kakve u njegovom slučaju naprosto nema. Po nekim aspektima, njegova administracija pre podseća na mafijašku operaciju
Ima nečeg u ovakvom tumačenju. Ali iza Trampovog šoumenskog nastupa vrebaju mračnije sile.
Trampa ne pokreće neka ideologija. Uprkos predrasudama koje gaji, nisu čvrsta politička uverenja ono što ga pokreće. Ideali i uverenja su način za sticanje moći i mogu se odbaciti onda kad više ne služe svrsi. Gledati na Trampa kao na fašistu podrazumevalo bi postojanje političke koherentnosti kakve u njegovom slučaju naprosto nema.
Po nekim aspektima, Trampova administracija podseća na mafijašku operaciju. Primoravanje elitnih advokatskih firmi i univerziteta na višemilionske isplate kako bi izbegli probleme s vlastima klasična je iznuda. Ali za razliku od Trampa, većina mafijaških donova obično ostaje iza scene i izbegava da skreće pažnju na sebe. Njihov biznis se sastoji u tome da eksploatišu i korumpiraju postojeće institucije, ne da ih ruše.
Američki stereotip na koji Tramp najviše liči jeste onaj muljatora, vašarskog telala, šoumena u drečavom odelu koji zna kako da manipuliše ljudima i opelješi naivčine. Izraženo rečima koje se obično pripisuju Pi Ti Barnumu, biznismenu, političaru i prevarantu iz 19. veka najpoznatijem po osnivanju čuvenog cirkusa Barnum i Bejli, „Svakog minuta se rodi jedna naivčina“.
Američki stereotip na koji Tramp najviše liči jeste onaj muljatora, vašarskog telala, šoumena u drečavom odelu koji zna kako da manipuliše ljudima i opelješi naivčine
Posmatrano iz te perspektive, svet je pun naivnih gubitnika više nego voljnih da budu prevareni obećanjem brze zarade, instant slave ili prelepe budućnosti. Ništa muljatora ne plaši više od mogućnosti da i sam bude tretiran za naivčinu. To je jedna od dominantnih tema Trampove karijere: ideja da se druge zemlje grebu o Sjedinjene Države, da se stranci smeju Amerikancima. On ostavlja utisak nekog ko vlastite anksioznosti projektuje na zemlju koju vodi.
Postoji veza između ovakvog stava i Američkog sna. To što uspeh, slava i bogastvo ostaju nedostižni većini Amerikanaca mogućnost da ih steknu ne čini ništa manje moćnim pokretačem. Obećanje da u Americi svakome može poći za rukom da uspe u životu generiše mnogo pozitivne – kao i negativne – energije. S tim povezano uverenje da ukoliko imate dovoljno novca možete da rešite svaki problem hrani američki optimizam, podjednako kao i duboki cinizam: svako ima svoju cenu.
„To što uspeh, slava i bogastvo ostaju nedostižni većini Amerikanaca mogućnost da ih steknu ne čini ništa manje moćnim pokretačem“: Trampove pristalice Foto: EPA-EFE/JEFFREY PHELPS
Ovakav duh ne dopušta osećaj za tragediju, još manje za ironiju. Fatalizam je za potrošene zemlje koje njihovi stanovnici napuštaju ne bi li svoju sreću potražili u SAD.
Ali cinizam, posebno muljatorovo uverenje da materijalistička pohlepa pokreće sve ljude, ima i svoju lošu stranu: opasnu naivnost. Neke ljude nije moguće zavarati obećanjem slave i bogatstva. Takvim iskušenjima moguće je opirati se iz najviših moralnih razloga, ali i iz onih najgorih. Na kraju krajeva, ljudi koji čine zlo često to čine iz dubokog ubeđenja, pokretani verskim ili političkim zilotizmom.
Ruskom predsedniku Vladimiru Putinu možda je godilo Trampovo laskanje tokom samita na Aljasci, od prostrtog crvenog tepiha i vožnje predsedničkom limuzinom do toplih osmeha i obećanja „sjajnog dogovora“. Ali to gotovo sigurno nema nikakvog uticaja na čoveka čije bogatstvo daleko prevazilazi Trampovo, i naspram čijeg cilja ponovnog stvaranja imperijalne Rusije nije moguće istupiti s ponudom nekakvog kompromisa.
Uverenje da ukoliko imate dovoljno novca možete da rešite svaki problem hrani američki optimizam, podjednako kao i duboki cinizam: svako ima svoju cenu
Za razliku od Trampa, Putin je vrlo svestan istorije. On želi da u nju bude upisan kao veliki ruski lider koji je kročio stopama Petra Velikog i Josifa Staljina. Putinova ideja obnove ruske grandioznosti nije samo slogan ispisan na kačketu, već konkretan plan za proširenje teritorija i povećanje njenog uticaja, bez obzira na cenu u ljudskim životima koju je za to potrebno platiti.
Trampova greška sastoji se u tome što pretpostavlja da su on i Putin srodne duše, čak i prijatelji. Nije u stanju da uvidi da Putin nije muljator. Tokom sastanka koji je, posle samita na Aljasci, u Beloj kući imao s evropskim liderima, moglo se čuti kako Tramp, misleći da su mikrofoni isključeni, francuskom predsedniku Emanuelu Makronu kaže kako Putin „želi da se nagodi sa mnom, shvataš? Koliko god to ludo zvučalo“. Ovo pokazuje da je Tramp taj koji je istinska naivčina. On je muljator koji veruje vlastitom hajpu, poput onog hvalisavca koji se diči svojim MAGA kačketima. To njega čini naivčinom – a Putin ga je, svestan toga, tako i tretirao.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
