U proteklih par meseci investitori su nabasali na novu trgovinsku strategiju, utemeljenu na jednostavnom pravilu: TACO – Trump Always Chickens Out (Tramp se uvek utrtari, prim.). Američki predsednik zapreti uvođenjem visokih carina kako prijateljima tako i neprijateljima, ili da će smeniti predsedavajućeg Federalnih rezervi, da bi onda popustio kad tržište zamahne bičem i krene da zavodi beskompromisnu disciplinu. Potom Tramp iznova kreće da preti uvođenjem carina, da bi onda iznova i popustio.
Ovo je obrazac uočljiv i izvan ekonomskog domena. Zapravo, to je ključna odlika ponašanja Donalda Trampa na predsedničkoj funkciji. Ali Tramp nije je samo „trtaroš“. On je i slabašni čvrstorukaš, što protivnici Amerike verovatno razumeju bolje nego većina Amerikanaca.
Mnogi Amerikanci se Trampa boje, pa veruju kako je to i s drugima slučaj. Ali niko izvan Amerike ne plaši se Trampa samog po sebi. Prijatelji Amerike plaše se palikuće – nekoga ko bi mogao da uništiti ono što su stvorili. A neprijatelji Amerike pozdravljaju destrukciju u izvedbi Trampa i Odeljenja za efikasnost vlade (DOGE) Ilona Maska. Kada je Mask nedavno završio angažman u administraciji, glavni ideolog Kremlja, Aleksandar Dugin, izrazio je žaljenje zbog toga: „DOGE je ukidanjem USAID, ministarstva zdravlja i ministarstva prosvete učinio veliku uslugu svetu“, konstatovao je.
Prilično je očigledno, ali to svejedno treba jasno reći: niko u Moskvi ne misli da je Tramp snažan. I da hoće, Tramp ne može kredibilno da preti Rusiji kad iza te pretnje ne stoje funkcionalne instucije i kompententna državna administracija
Tramp je snažan u relativnom smislu; nakon što uništi institucije, ono što iza njih ostaje jeste on sam. Ali je istovremeno i slab, jer uništavajući delove državnog aparata zadužene za nadzor nad novcem, naoružanjem i obaveštajnim podacima Sjedinjene Države ostavlja bez alatki potrebnih za interakciju s ostatkom sveta. Na televiziji izigrava čvrstorukaša, i talentovan je izvođač. Ali njegova snaga počiva isključivo u submisivnosti njegove publike. Njegovo izvođenje je takvo da podstiče pasivnost: Tramp će to srediti.
Svakako da Trampova harizma predstavlja neku vrstu snage. Ali harizmom se ne može rešiti nijedan problem, a irelevantna je izvan američkih granica. Trampove pristalice možda veruju kako Americi nisu potrebni prijatelji pošto neprijateljima može da preti i bez njihove pomoći. Ali već znamo da Tramp ni Kanadu ili Meksiko – o Kini, Iranu ili Rusiji da se i ne govori – ne može da natera da rade ono što on želi.
To pali samo kod kuće. Tramp skupove pristalica i oglašavanja na društvenim mrežama godinama koristi za podsticanje na nasumično nasilje protiv oponenata na domaćem terenu. To je rezultiralo svojevoljnom čistkom unutar Republikanske partije, a njene kadrove u Kongresu pretvorilo u poslušničku kohortu. Oni koji se klanjaju pred Trampom percipiraju ga kao čvrstorukaša, ali ono s čim se zapravo suočavaju jeste njihova vlastita slabost. A ta slabost se nikakvom magijom ne može pretvoriti u snagu u svetu koji se proteže izvan Amerike.
Postovi na društvenim mrežama ispisani velikim slovima i s mnogo uzvičnika kojima se Tramp poslednjih meseci direktno obraćao Vladimiru Putinu, zahtevajući od njega da zaustavi rat u Ukrajini, nemaju uticaja ni na raspoloženje ruskog predsednika, kamoli na rusku politiku. Kao što ni njegovo podsticanje na nasumično nasilje ne deluje kad su u pitanju strani lideri. Niko u Irkutsku neće zapretiti ili nauditi Putinu zbog toga što je Tramp nešto postovao na internetu.
Mnogi Amerikanci se Trampa boje, pa veruju kako je to i s drugima slučaj. Ali niko izvan Amerike ne plaši se Trampa samog po sebi. Prijatelji Amerike plaše se palikuće – nekoga ko bi mogao da uništiti ono što su stvorili. A neprijatelji Amerike pozdravljaju destrukciju
Ako bismo bili velikodušni, Trampove postove u kojima preti uvođenjem sankcija mogli bismo da posmatramo kao političke poteze. Ali reči imaju značenje samo kad iza njih stoji i neka politika, ili makar mogućnost da će ta politika biti formulisana. Ali da bi politike bilo, neophodne su institucije u kojima mesta popunjavaju kompetentne osobe. A jedan od prvih Trampovih poteza bio je da otpusti one kompetentne da politike osmišljavaju i sprovode. Mnogi od onih koji su nešto znali o Ukrajini i Rusiji, na primer, jednostavno više nisu na platnom spisku administracije. Njih su zamenili Trampovi mlaki pokušaji da na svoju ruku Rusiji ponudi ustupke po pitanju ukrajinskog suvereniteta – ništa ne pitajući ni Ukrajinu, ni saveznike. Njegova pozicija je toliko slaba da je Putin prirodno zaključio kako bi mogao da dobije još više, te je promptno eskalirao agresiju. Tramp je ovca u vučjoj koži, a vukovi su u stanju da uoče razliku.
Prilično je očigledno, ali to svejedno treba jasno reći: niko u Moskvi ne misli da je Tramp snažan. Sve i da hoće, Tramp ne može kredibilno da preti Rusiji kad iza te pretnje ne stoje funkcionalne instucije i kompententna državna administracija. Recimo, da bi sankcije imale efekta bilo bi nužno da se na tome angažuje više ljudi, ne manje. Kao što bi bilo nužno i da strane sile poveruju kako je američko ministarstvo finansija nešto više od igračke jednog milijardera. Ali na Trampovu žalost, obaveštajne službe drugih zemalja čitaju novine.
Amerikanci mogu da izaberu ignorisanje činjenice da je njihova država ostala bez kapaciteta da se nosi s rivalima i(li) da je ono što je od tih kapaciteta ostalo prepušteno u ruke ljudima čija je jedina kvalifikacija za funkcije koje obavljaju apsolutna lojalnost Trampu. Ali uništavanje institucija američke moći kreira vrlo jednostavnu strukturu podsticaja za američke neprijatelje. Rusi su se nadali Trampovom povratku u Belu kuću upravo zato što su verovali da će to oslabiti SAD. Sada, dok posmatraju kako demontira CIA i FBI, a na čelna mesta u obaveštajnim strukturama i pravosudnom sistemu postavlja likove poput Tulsi Gabard, Kaša Patela i Pem Bondi, sve što mogu da zaključe jeste kako je vreme na njihovoj strani.
Pre Trampa, Kini vreme nije baš išlo na ruku. Ali s Trampom rešenim da uništi kapacitete američke države, Kina samo treba da jednostavno pokupi ono što se svojevremeno onoliko mučila da stekne
To je i razlog što Putin ignoriše Trampove zahteve za uspostavljanje primirja u Ukrajini, i što će Rusija svako primirje do koga bi moglo doći iskoristiti da se pripremi za narednu fazu invazije. Putin je s pravom uveren da SAD, koje je Tramp neutralisao, neće biti u stanju da uzvrate; da će Evropljanima pažnja biti usmerena na neku drugu stranu; i da će Ukrajinci, nakon tolikih godina ratovanja, imati muke da se ponovo mobilišu za odbranu zemlje.
Ono što važi za Rusiju odnosi se i na Kinu. Slabašni čvrstorukaš je od pomoći Narodnoj Republici. Pre Trampa, Kini vreme nije baš išlo na ruku. Mada je čitav jedan naraštaj Amerikanaca razvio strah od toga da bi Kina mogla da ekonomski i vojno prestigne SAD, poslednjih godina je kretanje trendova nagoveštavalo da takav razvoj događaja više nije toliko izgledan, ili čak da je u toku reverzibilan proces. Ali sada, s Trampom rešenim da uništi kapacitete američke države, Kina može da prosto uzme ono što bi svojevremeno imala muke da stekne.
Volstrit će možda na kratak rok profitirati na TACO trgovini, ali slabašni čvrstorukaš moće da donese samo gubitke. Trampove pristalice će možda biti u iskušenju da poveruju u to da je od Amerike načinio titana u poređenju s drugim zemljama, ali će suprotno biti istina. Kao čvrstorukaš, Tramp uništava norme, zakone i savezništva – sve ono što je mogućnost izbijanja rata činilo manjom. Kao slabić, on rat priziva.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
