Zemlja potčinjenih i dom preplašenih

Kauboji. Vojnici. Detektivi. Advokati odbrane. Sportski šampioni. Astronauti. Već duže od stoleća, popularna kultura – u prvom redu Holivud, za njim i svi ostali, po potrebi i uz sasluženje establišmenta – oblikovala je kolektivnu predstavu nebrojenih generacija širom sveta o tome šta Amerika jeste; ili, češće, o tome kakva bi želela da bude; ili, najčešće, o tome kako samu sebe doživljava, pa bi i druge da uveri u verodostojnost te verzije same sebe. Izgrađene na mitovima, od onog i u politički credo prerasli o vlastitoj izuzetnosti, pa do onog o nesalomljivom duhu individualnog (anti)junaka – odakle svi pobrojani i drugi američki arhetipovi – Sjedinjene Države su svoju meku moć koristile uspešnije nego bilo koja dominantna država ili imperija u istoriji ljudskog roda. Od pomoći je tu bio i sam Ustav u koji su ugrađene čuvene reči o pravu na potragu za srećom; kao što je poseban odjek imao i podjednako slavan refren američke himne, gde se peva o zemlji slobodnih i domu hrabrih.

A onda su na scenu stupili Donald Tramp i MAGA pokret, i na sve to izlili kompletan sadržaj svih kanalizacionih sistema u zemlji.

Daleko od toga, naravno, da Amerika i ranije nije periodično padala u bezdan. Sve i kad bi se nekako apstrahovali – a nipošto ne mogu – genocid nad starosedelačkim indijanskim stanovništvom i užasna istorija robovlasništva, čije reperkusije i danas nastavljaju da definišu rasne odnose u zemlji, ostalo bi više nego dovoljno za ispisivanje opsežne istorije američkog beščašća. Samo tokom četrdesetih i u prvoj polovini pedesetih godina prošlog veka SAD su prošle put od masovnog okupljanja Čarlsom Lindbergom predvođenih simpatizera nacista u njujorškom Medison skver gardenu (u oktobru 1941!), preko ratnih koncentracionih logora za građane japanskog porekla, do Džozefa Makartija i antikomunističkog lova na veštice pod okriljem zloglasnog Odbora za antiameričke delatnosti. Ali je svaki put, pre ili kasnije, Amerika uspevala i da se nekako vrati u normalu, ili makar ono što se tamo u ovom ili onom istorijskom periodu pod normalom podrazumevalo.

Nisu samo ostaci pokojne Republikanske partije, kukavički Kongres i konzervativnim sudijama popunjeni sudovi na različitim nivoima vlasti ti koji se danas klanjaju pred Najdražim vođom

Moglo bi se, onda, ponadati kako će se jednom okončati i tekući period (odlukom Ustavnog suda podržane) apsolutizacije predsedničkih moći, kojom se tradicionalni sistem podele vlasti praktično ukida, pa se Kongres gotovo više ni za šta i ne pita – osim kad se baš mora, kao kad je trebalo progurati nadolazeći budžetski debakl u formi „Velikog prelepog zakona“ – a sudovi su najvećim delom tu tek da obezbede pravno pokriće za Trampov mafijaški način upravljanja.

Ali sve i da tako bude – što je upitno imajući na umu razmere rušilaštva – koliko će vremena dotad proći, i kolika će nepovratna šteta u međuvremenu biti načinjena? I zašto antidemokratski, pa i otvoreno autoritarni potezi Trampove administracije gotovo da i ne nailaze na otpor dok se Amerika pretvara u koliko distopijsku, toliko i karikaturalnu verziju same sebe?

Nisu samo ostaci pokojne Republikanske partije, kukavički Kongres i još tokom prvog Trampovog mandata konzervativnim sudijama popunjeni sudovi na različitim nivoima vlasti, od Vrhovnog naniže, ti koji se danas klanjaju pred Najdražim vođom. Od razbijene i bezidejne Demokratske partije, u defanzivi još od fatalne greške s ponovnom predsedničkom kandidaturom Džoa Bajdena, ništa smisleno a kamoli politički probitačno se do daljeg valjda ne može ni očekivati: tamo znakove života pokazuje samo njeno manjinsko i zato na marginu osuđeno levo krilo. Kao što se ni od inače bezobalno moćnih i preko granica bezobzirnosti nehajnih Big Tech kompanija – a to važi i za krupan biznis uopšte – ne može očekivati da riziku izlažu svoje poslovne (i ne samo poslovne) interese odbijanjem da igraju po notama koje im ispisuje administracija; mnogi u tom svetu su, uostalom, odranije Trampove pristalice, i njegova divlja verzija kapitalizma im savršeno odgovara.

Zašto oni koji žive od reputacije pred Trampom ničice padaju i onda kada je belodano da su zahtevi koji im se iz Bele kuće ispostavljaju zapravo klasične iznude? Iz straha, očigledno; zbog para, nesumnjivo

Čak je i jedna Koka-kola, uostalom, koji dan nakon što je Tramp od nje zatražio da u svoj najpopularniji napitak i na američkom tržištu počne da stavlja šećer od trske umesto kukuruznog sirupa, najavila da će tako i uraditi. I gde se to još u demokratiji šef države meša u nazive sportskih klubova, kao što to čini Tramp kad preti blokadom izgradnje novog stadiona Komandersa, NFL tima iz Vašingtona, ukoliko ne bude vraćeno staro ime franšize, Redskins – svojevremeno promenjeno zbog rasnih konotacija?

Šta je tek s elitnim (i prebogatim) univerzitetima? Nekad renomiranim medijskim kućama? Velikim advokatskim firmama? Zašto oni koji takoreći žive od vlastite reputacije pred Trampom ničice padaju i onda kada je belodano da su zahtevi koji im se iz Bele kuće ispostavljaju zapravo iznude – i da bi na sudu, kad bi pokazali samo malo spremnosti da se bore, procese protiv administracije skoro izvesno dobili? Iz straha, očigledno; zbog para, nesumnjivo. S časnim izuzetkom Univerziteta Harvard, koji se suprotstavio Trampovim ucenama i na odluku o uskraćivanju isplate federalnih sredstava uzvratio podnošenjem nekoliko tužbi, drugi ne samo da podvijaju repove, nego su spremni i da šene pred novim gospodarom.

Univerzitet Kolumbija, koji se među prvima našao na Trampovoj meti – targetiran formalno zbog navodnog neadekvatnog reagovanja na antisemitske ispade jednog broja svojih studenata, ali zapravo i iz dubljih ideoloških razloga – ranije ovog meseca je s administracijom postigao dogovor na osnovu koga će mu biti omogućen pristup saveznim sredstvima od 1,3 milijarde dolara, ali će zauzvrat državi u naredne tri godine morati da plati ukupno 200 miliona dolara kao kaznu za pomenuta ogrešenja (iako bez formalnog priznanja krivice, zbog čega sad i uprava univerziteta dogovor predstavlja kao pobedu), te još 21 milion za pokrivanje troškova zasebne istrage o navodnoj diskriminaciji po verskom osnovu.

Gde se to još u demokratiji šef države meša u nazive sportskih klubova, kao što to čini Tramp kad preti blokadom izgradnje novog stadiona Komandersa, NFL tima iz Vašingtona, ukoliko ne bude vraćeno staro ime franšize, Redskins

Još drastičniji je slučaj Paramaunta, multimedijskog konglomerata kome je Savezna komisija za komunikacije (FCC), koju vodi Trampov aparatčik Brendan Kar, upravo odobrila spajanje sa Skajdensom, medijskom kompanijom na čijem čelu je Dejvid Elison, sin Larija Elisona, koosnivača Orakla i Trampovog finansijera. Saglasnost za sklapanje ovog 8,4 milijarde dolara vrednog posla data je kratko nakon što se, posle Diznijevog Ej-Bi-Sija (ABC), još jedna od nekadašnje velike trojke američkih televizijskih mreža, Si-Bi-Es (CBS) – u vlasništvu Paramaunta – vansudskim putem nagodila s Trampom. U ovom slučaju, da za potrebe njegove buduće predsedničke biblioteke izdvoji 16 miliona dolara, a zbog tobože tendenciozno montiranog intervjua s predsedničkom kandidatkinjom demokrata, Kamalom Haris, čijim emitovanjem u takvom obliku je njenom tadašnjem republikanskom rivalu, jelte, naneta šteta.

Mimo trampističkih krugova malo je ko spreman da tu nagodbu protumači kao bilo šta drugo do blatantan slučaj kupovine predsednikove dobre volje. Ili preciznije – kako je to u uvodnom monologu prvom narednom prilikom u Si-Bi-Esovom kasnovečernjem humorističkom tok-šou programu Late Night formulisao njegov domaćin Stiven Kolber – „veliki, debeli mito“. (Na tih 16, tvrdi sad Tramp, treba dodati još 20 miliona u formi oglasnog prostora, javnih objava i drugih sadržaja po izboru administracije, za čije troškove će kompanija takođe morati da se isprsi.)

Tri dana kasnije je Kolber – čija je emisija godinama najgledanija u okviru ovog inače izumirućeg televizijskog žanra, i u kojoj se Tramp redovno izvrgava podsmehu – publici imao da saopšti veliku novost: odlukom šefova Si-Bi-Esa, u maju naredne godine njegova emisija biće ukinuta. Iz isključivo finansijskih razloga, glasi zvanično obrazloženje menadžmenta – što možda i nije sasvim netačno, jer su emisije ovog tipa skupa zabava (nezvanično se priča da kuća na ovom programu godišnje gubi 40 miliona dolara); ali ako se emisija zauvek gasi (jer je Kolber „nezamenljiv“, kaže uprava) tek idućeg proleća, zašto je onda odluku o tome bilo nužno objaviti dok se još iščekivala odluka FCC, do koje je Paramauntu toliko bilo stalo?

Trej Parker i Mat Stoun, autorski tim koji stoji iza serije South Park, prvo je obezbedio 1,5 milijardi vredan ugovor s Paramauntom, pa odmah krenuo da udara po kompaniji i Trampu

S razlogom sumnjajući u zvaničnu verziju, ni Kolber ni njegov nekadašnji mentor Džon Stjuart u emisiji Daily Show na kanalu Comedy Central, takođe u vlasništvu Paramaunta, nisu se ujedali za jezik. I jedan i drugi su Trampu, koji naravno likuje zbog gašenja Kolberovog šoua, osim humorom uzvratili i tako što su ga, srpski rečeno, oterali u majčinu – u Stjuartovom slučaju, uz muzičku pratnju malog gospel hora. „Rukavice su skinute“, poručio je Kolber; ali dodatno se naoštrio i Tramp, koji sada preti preispitivanjem, pa i mogućim oduzimanjem licenci pomenutoj trojci velikih TV mreža, u kojoj je još i En-Bi-Si (NBC). Zašto? Zato što su, po njemu, pod kontrolom demokrata.

A onda je usledila monumentalna subverzija u režiji Treja Parkera i Mata Stouna, autorskog tima iza dugovečne animirane serije South Park. Dve njihove kompanije su najpre upravo sa (treba li reći) Paramauntom sklopile 1,5 milijardi dolara vredan ugovor o emitovanju 50 novih epizoda u narednih pet godina na globalnom nivou, te davanju prava na emitovanje kompletnog kataloga serije na teritoriji SAD; da bi već narednog dana bila prikazana prva epizoda nove, 27. sezone serije u kojoj udaraju po istom tom Paramauntu zbog njuškanja s Trampom, a animiranu verziju predsednika – s njegovom glavom umesto uobičajenog crteža – prikazuju nagu u krevetu sa Satanom, jednim od stalnih epizodnih likova u serijalu. Uz dodatak u vidu korišćenjem veštačke inteligencije nastalog video-klipa u kome Tramp tumara po pustinji i, raspamećen od vrućine, sa sebe skida svu odeću. Sve to uz neprestano aludiranje na minijaturne dimenzije izvesnih delova predsednikove anatomije. Kako sad da Tramp i dvojac Parker/Stoun tuži za neobjektivno prikazivanje?

I tako, u vapijućem odsustvu ljudi s kičmom na većini drugih mesta u današnjoj Americi – karaktera koji bi makar zaličili na šerifa Vila Kejna iz vesterna Tačno u podne, u nezaboravnoj interpretaciji Garija Kupera – ispada da poslednju liniju odbrane pred naletima razobručene sile izvršne vlasti i sveopšte korupcije drže još samo humoristi i satiričari. Možda bi i bilo smešno da nije toliko žalosno.