Ukazujući na autoritarne ambicije Donalda Trampa, posmatrači su alarme aktivirali još mnogo pre nego što je 2016. prvi put izabran za predsednika. Otkako se vratio u Belu kuću, upozoravali su i na to da će republikanski članovi Kongresa i konzervativne sudije u Vrhovnom sudu nastaviti da mu sve više prepuštaju vlast. Pa ipak, kako u Sjedinjenim Državama tako i širom sveta, politički lideri nastavljaju da mu ugađaju i laskaju.
Druga Trampova administracija daje za pravo najcrnjim upozorenjima, targetirajući vladine agencije i institucije koje štite demokratiju kod kuće i projektuju meku moć u inostranstvu, uključujući Agenciju za međunarodni razvoj (USAID), Sekretarijat za obrazovanje i Službu socijalne zaštite. Iz izmišljenih razloga raspoređuje vojsku po američkim gradovima, vodi kampanju masovnih deportacija koju sprovodi malo ili nimalo poštujući procedure, i stalno iznova odbija da poštuje sudske odluke. A od leta naovamo u karipskim vodama bombarduje čamce kojima se navodno droga transportuje u SAD.
Kao da inspiraciju nalazi u stranicama koje je ispisao Džordž Orvel, Trampova administracija nastoji i da manipuliše realnošću. S vladinih sajtova izbrisala je istraživanja o klimatskim promenama i ekstremnoj desnici, odlaže objavljivanje podataka o zaposlenosti i stopi inflacije (istovremeno tvrdeći kako je ekonomska situacija sjajna), a svaku neugodnu realnost diskvalifikuje kao „prevaru“ u režiji demokrata. U međuvremenu, Tramp svoje ime kači gde god stigne, od novog sajta na kome se prodaju lekovi po sniženim cenama (TrumpRx) do Instituta za mir (koji se sada zove Institut za mir Donald Dž. Tramp).
Republikance ipak još nisu počeli da šalju u gulag; oni su ti – kao i mnogi strani lideri – koji biraju da kleknu pred Trampom
Neumorno radeći na samoveličanju – i tome da dobije Nobelovu nagradu za mir – Tramp tvrdi kako je okončao konflikte koji su još u toku ili nikad nisu ni započeti, ili je pak njegova uloga u njihovom okončanju krajnje upitna. Nobelov komitet nije pao na Trampovo lobiranje, ali drugi njegov krhki ego vide kao priliku da mu se umile. Ovo objašnjava i zašto je Svetska fudbalska organizacija (FIFA) smislila „nagradu za mir“ samo da bi je dobio Tramp – koji ju je, likujući i bez naznaka ironije, primio u Kenedijevom centru za izvođačke umetnosti (čijem nazivu je Tramp sada takođe dodao svoje ime).
Dok njegova administracija osuđuje „nagrade za učestvovanje“ i zabranjuje programe diverziteta, jednakosti i inkluzije jer se njima navodno ne uvažavaju istinske zasluge, na drugoj strani Tramp besramno zahteva priznanja koja ničim nije zaslužio – i nagrađuje one koji mu ugađaju. Predsednik FIFA Đani Infantino to zna. A zna i Azerbejdžan, jedan od onih koji su Trampa kandidovali za Nobelovu nagradu (i iz koga potiče skulptor po čijem nacrtu je FIFA nagrada izrađena) u pokušaju da od njega zauzvrat nešto dobiju. To je verovatno dobro ulaganje: od Katara i Pakistana pa sve do Švajcarske, vlade ostvaruju značajne benefite u zamenu za izraze obožavanja, raskošne poklone i lukrativne poslovne dilove.
Neki evropski lideri bili su „zgađeni“ načinom na koji se Švajcarci ophode prema Trampu. Ali ni sami nisu izbegli poniženje pokušavajući da ga pridobiju. Proteklog leta generalni sekretar NATO Mark Rute nazvao ga je „taticom“, valjda u nadi da će Trampovom egu ta šala prijati u dovoljnoj meri da ga ubedi da ne okreće leđa Evropi i izda Ukrajinu.
Nije pomoglo: Trampu se Ruteova opaska dopala, ali nova Strategija nacionalne bezbednosti Evropu ne opisuje kao Americi ravnu, već ekonomski stagnantnog iritanta koji ide ka tome da bude „izbrisan kao civilizacija“. S Rusijom, pak – koju smatra supersilom poput Amerike – Tramp bi da „obnovi stratešku stabilnost“.
Od Katara i Pakistana pa sve do Švajcarske, vlade ostvaruju značajne benefite u zamenu za izraze obožavanja, raskošne poklone i lukrativne poslovne dilove
Možda ipak niko Trampu ne laska više od njega samog. Kad je preuzeo ulogu voditelja ceremonije na dodeli priznanja Kenedi centra, tvrdio je kako je svečanost dobila „fenomenalne kritike“ pre nego što je uopšte završena. „Ovo je najsjajnije veče u istoriji Kenedi centra“, obznanio je; „nema smisla čak ni praviti poređenja“. Čoveku dođe da se upita da li je izgubio svaku sposobnost da govori a da se ne razmeće.
Ali ne zaostaju mnogo ni članovi Kongresa i drugi zvaničnici. Sastanci kabineta postali su groteskno ulagivački: njegovi članovi smenjuju se u veličanju Trampa (dok za to vreme on malo-malo pa zadrema). Kristi Noem, sekretar za domovinsku bezbednost, nedavno je otišla toliko daleko da mu je zahvalila što je tokom sezone oluja „uragane zadržao podalje“.
Svakome ko je odrastao u Sovjetskom Savezu sve ovo isuviše je dobro poznato. Svi vidovi prirodnih fenomena – to što se godišnja doba smenjuju, reke teku, sunce sija – pripisivani su velikim kremaljskim vođama koji su, i dalje nezadovoljni uprkos svoj moći kojom su raspolagali, takođe skupljali nagrade i priznanja.
Moj pradeda Nikita Hruščov 1963. je svom anti-imperijalističkom savezniku, egipatskom predsedniku Gamalu Abdelu Naseru, dodelio najviše priznanje SSSR-a, Orden heroja. Taj potez je bio strateški – i Naser je njega odlikovao egipatskim ekvivalentom, Ordenom Nila – ali je izazvao nezadovoljstvo i Hruščovljevih pristalica i njegovih kritičara. Orden heroja je obično dodeljivan za izuzetna dostignuća; nije uručivan slatkorečivim stranim autokratama. Čak se i u SSSR-u moglo desiti da vam se laskanje dikatorima obije o glavu.
Kristi Noem, sekretar za domovinsku bezbednost, Trampu je zahvalila što je tokom sezone oluja „uragane zadržao podalje“. Svakome ko je odrastao u SSSR-u ovo je isuviše dobro poznato
Posmatrajući Trampa, stalno se vraćam u vlastito detinjstvo, sedamdesetih godina prošlog veka. Za mnoge u Rusiji ceremonija dodele nagrade FIFA prizvala je sećanje na Leonida Brežnjeva, kome je dodeljeno 114 sovjetskih i stranih medalja (od kojih je jedna kasnije bila oduzeta). Poput Staljina, i on je, uz ostalo, bio proglašen i za „maršala“, najviši čin u sovjetskoj vojsci.
Ali mi u SSSR-u s prezirom smo se odnosili prema Brežnjevljevoj sujeti, njegovoj nezasitoj potrebi da ga veličaju i servilnosti njegove pratnje. Kada se danas pogleda ponašanje Trampa i onih koji mu povlađuju, Brežnjevljevo glupiranje izgleda mi kao bezazlena ekscentričnost jednog starca. Samo su Staljin i severnokorejska dinastija Kim dostigli ovakav nivo apsurdnosti.
Trampovo ponašanje nikoga ne bi trebalo da začudi: istorija je prepuna narcisoidnih autokrata. Ali u državi koja samoj sebi laska kao zemlji slobode i hrabrosti, ovakvo uvlakačko, kukavičko reagovanje na Trampovo siledžijstvo, korupciju i koncentraciju moći itekako pada u oči. Uprkos tome što Tramp radi na tome da se osveti percepiranim neprijateljima, republikance ipak još nisu počeli da šalju u gulag; oni su ti – kao i mnogi strani lideri – koji biraju da kleknu pred njim. Ako je demokratiju tako lako demontirati u SAD, ko će poslužiti kao model onima koji se suprostavljaju duboko utvrđenim autoritarnim režimima poput onih u Rusiji i Kini?
Copyright: Project Syndicate, 2025.
