Pevačica Džanel Mone i njen umetnički kolektiv Vondalend 2015. su objavili Hell You Talmbout, muzički rudimentarnu – melodije i nema, samo ritma – ali emocijama nabijenu protestnu pesmu čiji se tekst svodi na uzvikivanje imena afroameričkih muškaraca, žena i dece koji su izgubili život kao žrtve policijske brutalnosti ili rasističkog nasilja, i poziva da se njihova imena zapamte. Šest godina kasnije, Mone će snimiti novu, proširenu verziju pesme, dugu više od 17 minuta i ovog puta fokusiranu samo na Afroamerikanke kojima je presudila policijska ruka: toliko je trebalo za nabrajanje imena 61 crne žene – sa, podrazumeva se, nepotpunog spiska – smrtno stradale u takvim okolnostima.
Kao i prošli put, žrtva je osoba bele rase i neupitnog američkog državljanstva, što valjda na neki perverzan način pokazuje kako ICE nema imanentno rasističku agendu: pripadnici ove agencije ne prave pitanje oko toga u koga će da pucaju
Sada i bela Amerika prolazi kroz ubrzani kurs preživljavanja u zemlji u kojoj se ne znaju granice ovlašćenja pripadnika državnog represivnog aparata. S jednom kapitalnom razlikom. Ono čemu Amerikanci svedoče u Mineapolisu, najvećem gradu Minesote – gde su pripadnici Migracijske i carinske službe (ICE) pred mnoštvom očevidaca počinili i drugo neisprovocirano ubistvo civila od početka godine – nije rezultat urođene brutalnosti, rasnih predrasuda ili naprosto uspaničenosti pojedinačnih pripadnika policije, još manje nekog nesrećnog sticaja okolnosti. Nego posledica dirigovanog državnog nasilja iza koga direktno stoji Bela kuća, u prvom redu njen glavni ideolog, zamenik šefa predsedničke administracije i – ironično s obzirom na jevrejsko poreklo – militantni rasista Stiven Miler.
Kao i prošli put, žrtva maskiranih i na obaraču lakih državnih siledžija tokom lova na migrante jedna je 37-godišnja osoba bele rase i neupitnog američkog državljanstva, što valjda na neki perverzan način pokazuje kako ICE nema imanentno rasističku agendu: pripadnici ove agencije – u sve većem broju priučeni, jer su u agenciju primljeni tek nedavno, u talasu masovne regrutacije, i nisu prošli regularnu obuku – ne prave pitanje oko toga u koga će da pucaju.
Nakon pesnikinje Rene Gud, sada je pred kamerama izrešetan Aleks Preti, medicinski tehničar. Oboje su, kao i mnogi drugi žitelji Mineapolisa, bili na ulicama da bi dokumentovali aktivnosti ekipa ICE i, koliko su mogli, komšije branili od federalnih agenata. (ICE je pod nadležnošću Ministarstva za domovinsku bezbednost, koje vodi još jedna notorna figura, poput svog šefa Donalda Trampa amoralna Kristi Noem.) I oboje su ih, odmah nakon što su likvidirani, trampistički aparatčici krenuli da kaljaju, prikazujući ih kao „domaće teroriste“ koji su morali da budu zaustavljeni primenom letalne sile. Zašto? Pa, kako ne bi naudili agentima koji su, je li – kao što cinična fraza kaže – „opravdano strahovali za svoj život“.
Samo što su oba ubistva izvršena pred kamerama i snimljena iz više uglova, pa je gebelsovski spin Noemove i drugih zvaničnika, posebno u potonjem slučaju, naleteo na neprobojni zid istine. A istina je da je u pitanju flagrantno prekoračenje ovlašćenja i da je Preti – koji jeste imao pištolj za pojasom (za nošenje oružja je posedovao dozvolu), ali nijednog trena nije pokazivao nameru da za njim posegne – zapravo pogubljen. To je na osnovu snimaka toliko očigledno da su i pojedinci iz redova lobotomizovane Republikanske partije našli za shodno da istupe i zatraže sveobuhvatnu istragu o ovom slučaju; s istovetnim zahtevom oglasila se, uz druge srodne organizacije, čak i famozna NRA, najuticajnija među lobističkim grupama koje brane pravo na posedovanje i nošenje oružja.
Da je Aleks Preti zapravo pogubljen toliko je očigledno da su i pojedinci iz lobotomizovane Republikanske partije našli za shodno da zatraže sveobuhvatnu istragu
Odlazeći guverner Minesote Tim Vols, vidno zgranut bezočnim lažima Noemove, komandanta Granične patrole Grega Bovina i drugih predstavnika saveznih bezbednosnih službi, zatražio je od Trampa da državno nasilje okonča nalažući povlačenje pripadnika ICE iz ove savezne države, na koju se predsednik iz njemu znanih razloga posebno okomio. (Da je zaista reč primarno o sprovođenju drakonske antiimigrantske agende njegove administracije, fokus ICE i drugih agencija valjda bi bio usmeren na delove zemlje s najvećim prilivom ilegalnih migranata, na njenom južnom obodu, a ne tamo gde ih je daleko manje, na granici s Kanadom.) Začudo, Trampova prva reakcija nije bila uobičajeno izvrtanje činjenica ili prostačko vređanje živih i mrtvih, već najava da će okolnosti Pretijeve smrti biti „ispitane sa svih strana“; da bi potom usledio i telefonski razgovor s Volsom posle koga je najavljeno povlačenje jednog broja federalnih agenata iz Mineapolisa.
U međuvremenu, u gradu ogorčenje i gnev ne jenjavaju.
