Izraelska vlada odlučila je da proširi vojnu ofanzivu protiv Hamasa – operaciju koja bi, naglašeno je, mogla da uključuje i „osvajanje“ Gaze. Plan je brutalan, osmišljen uz punu svest o posledicama koje će njegovo sprovođenje imati, uključujući gubitak života preostalih izraelskih talaca zatočenih u Hamasovim podzemnim tunelima, produbljivanje humanitarne katastrofe s kojom se suočava dva miliona bespomoćnih palestinskih civila, te eliminisanje – umesto rešavanja – izraelsko-palestinskog konflikta. Ali ima nešto što premijer Benjamin Netanijahu nije mogao da predvidi: narušavanje odnosa s američkim predsednikom Donaldom Trampom.
Izabravši da iscrpljenu izraelsku naciju i vojsku uvuče u beskonačnu okupaciju Gaze, Netanijahu žrtvuje vitalne strateške interese zemlje, uključujući normalizaciju izraelsko-saudijskih odnosa, koja se do pre samo par godina činila vrlo verovatnom u sklopu opšte američke strategije za Bliski istok. Netanijahu s tim nema nikakav problem, jer mari samo za jedno: obezbeđivanje opstanka vlade na čijem je čelu.
Trampovi iskoraci prema Iranu i sporazumi o prodaji američkog naoružanja državama Persijskog zaliva dramatičan su zaokret u odnosu na status quo. Previše je novca u Zalivu da bi se Tramp smarao izraelskom unutrašnjepolitičkom situacijom
Netanijahu je dugo na Trampa gledao kao na američkog predsednika iz snova – nekog ko će ukloniti svaku distancu koja još između Izraela i Sjedinjenih Država postoji, i tako ojačati vlastitu poziciju na vlasti. Ali koliko god inače bio nepredvidiv, Tramp ostaje dosledan po pitanju ambicije da okonča eru američkog vojnog angažovanja na Bliskom istoku. A niko – pa ni neki blizak saveznik – Trampa ne može da natera da uradi nešto što ne želi.
Tramp neće učiniti ništa kako bi Izrael sprečio da nastavi večiti rat u Gazi, sve dok se time ne dovode u pitanje američki interesi. (Kao istinski prijatelj Izraela, bivši predsednik Džo Bajden je možda mogao da pokuša da ga spasi od samog sebe.) Ali isto tako Tramp neće dozvoliti ni da SAD budu uvučene u Netanijahuove planove.
Tramp se s Netanijahuom razišao i oko Irana. Netanijahu je 2018. Trampa ubedio da se povuče iz Zajedničkog sveobuhvatnog plana akcije (JCPOA), nuklearnog sporazuma s Iranom, koji su SAD i druge svetske sile s Teheranom sklopile tri godine ranije. Ali čim je Tramp povukao američki potpis sa JCPOA, Iran je ponovo počeo da radi na sticanju bombe, da bi po povratku u Belu kuću bio suočen sa situacijom u kojoj se zemlja sa statusom američkog neprijatelja bliži tome da stekne status nuklearne sile. Netanijahu je od Amerikanaca očekivao zeleno svetlo, računajući da će ga odmah dobiti, za napad na iranska nuklearna postrojenja; umesto toga, Tramp je inicirao pregovore s Islamskom Republikom.
Za Trampa je postizanje brzog dogovora o nečemu, što bi onda mogao da predstavi kao svoju veliku pobedu, oduvek bilo važnije od suštine postignutog sporazuma. Ali sigurno oseća pritisak da u konkretnom slučaju obezbedi bolje uslove od onih koje je 2015. osigurao njegov politički opozit, tadašnji predsednik Barak Obama. Iz tog razloga Trampu savršeno odgovara da u pregovorima izraelsku vojnu pretnju koristi kao element pritiska – mahanje mogućnošću američke vojne ofanzive na Iran bilo bi manje kredibilno – ali svoju političku sudbinu neće vezivati za svetonazor kakav dele Netanijahu i njegovi teokratsko-fašistički saveznici.
Kada je Trampova administracija iznenada proglasila sporazum o primirju s Hutima, na osnovu koga oni više neće napadati brodove u Crvenom moru, a SAD zauzvrat obustavljaju vazdušne udare na njihove položaje, to je izraelske zvaničnike „potpuno šokiralo“
Tu je onda i Trampov pristup Hutima, iranskim proksi snagama u Jemenu. Izrael jeste uspeo da oslabi obruč iranskih proksija koji ga okružuje, ali su se Huti pokazali kao tvrd orah, u više navrata ispaljujući balističke projektile na ciljeve na izraelskoj teritoriji. Početkom maja jedan takav projektil, nabavljen iz Irana, pogodio je glavni izraelski aerodrom, što je rezultiralo odlaganjem velikog broja međunarodnih letova.
SAD su bile odlučno na strani Izraela u njegovoj konfrontaciji sa Hutima, a i same su izvodile vazdušne udare na njihove lokacije u Jemenu, tako odgovarajući na nastojanja ove grupe da poremeti saobraćaj u Crvenom moru. A onda je Trampova administracija iznenada proglasila sporazum o primirju: Huti će prestati s napadima na brodove u Crvenom moru u zamenu za obustavljanje američkih vazdušnih udara. Izraelske zvaničnike ovo je, prema izveštajima, „potpuno šokiralo“.
Sredinom maja Tramp je krenuo na veliku turu po Bliskom istoku, ali se Izrael nije našao na spisku zemalja koje će posetiti. Putovanje je u fokusu imalo trgovinu i investicije – kao i, po običaju, sklapanje dilova koji će Trampu, njegovoj porodici i prijateljima, osigurati veliki novac. Potpisani sporazumi, čija ukupna vrednost, prema navodima iz Bele kuće, iznosi više od 2.000 milijardi dolara, garantuju ulaganja Saudijske Arabije, Katara i Ujedinjenih Arapskih Emirata u SAD i njihovu nabavku američkog naoružanja. Povrh toga, SAD bi mogle da pristanu da pomognu Saudijskoj Arabiji u razvoju komercijalnog nuklearnog programa, što ova zemlja odavno priželjkuje (i što bi moglo da posluži kao prvi korak ka razvoju vlastitog nuklearnog naoružanja).
Sve dosad, u odnosima Izraela sa prethodnim američkim administracijama podrazumevali su se pristup „bez iznenađenja“ po pitanjima od značaja za nacionalnu bezbednost, i neupitna američka posvećenost očuvanju izraelske vojne superiornosti u regionu. Trampovi iskoraci prema Iranu i sklopljeni sporazumi o prodaji američkog naoružanja državama Persijskog zaliva dramatičan su zaokret u odnosu na taj status quo. Izrael o ovome nije konsultovan, a nezamislivo je da će njegova vojna superiornost ostati očuvana ako tako veliki ugovori o nabavci naoružanja budu realizovani. Izrael je dugo predstavljao centralni stub američke spoljne politike na Bliskom istoku; sada je tu ulogu preuzeo saudijski krunski princ, Mohamed bin Salman. A sve „zasluge“ za ovaj istorijski zaokret pripadaju Netanijahuu.
Bliskoistočni lideri, uključujući novog predsednika Sirije Ahmeda al Šaru, s kojim se Tramp tokom bliskoistočne turneje takođe susreo, žele privredni razvoj, a ne konflikt. Ni oni nemaju strpljenja za Netanijahua, koji vidi samo pretnje tamo gde oni vide prilike
U vreme Bajdenove administracije takvi dilovi morali bi biti povezani s nekim velikim strateškim planom koji bi uključivao normalizaciju saudijsko-izraelskih odnosa i uspostavljanje nekakvog bliskoistočnog vojnog saveza, nalik NATO i utemeljenog na izraelskoj posvećenosti ideji uspostavljanja nekog oblika palestinske državnosti. Takav sporazum dobio bi široku podršku u američkom Kongresu i otvorio vrata za sklapanje odbrambenog savezništva sa Saudijskom Arabijom.
Tako zamašan dogovor bi, međutim, Netanijahua gotovo sigurno koštao podrške najekstremnijih delova njegove vladajuće koalicije. Budući da tako nešto za Netanijahua kao opcija ne postoji, Tramp gura svoje bez njega. Previše je novca u Zalivu da bi se Tramp smarao izraelskom unutrašnjepolitičkom situacijom.
Ni Tramp ni zalivski monarsi i emiri ne žele ratove, čak ni s Iranom. Bliskoistočni lideri – uključujući bivšeg pripadnika Al kaide a sada predsednika Sirije Ahmeda al Šaru, s kojim se Tramp tokom bliskoistočne turneje takođe susreo – žele privredni razvoj, a ne konflikt. Ni oni nemaju strpljenja za izraelskog premijera koji vidi samo pretnje tamo gde oni vide prilike.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
