Niko nije opisao rad tajnih službi sarkastično kao Borislav Pekić u Besnilu. U tom trileru aerodromom Hitrou bazaju ljudi koji javno delaju za jednu stranu, u potaji za drugu, dok poznavaoci imaju obaveštenja da rade za treću ali znaju da je u takvim slučajevima uvek reč o nekoj četvrtoj. A kada se sve sabere, ti superšpijuni nijednoj zemlji nisu ni od kakve koristi. Ni gnevna duhovitost jednog Pekića, međutim, nije se vinula do ideje da bi neka inostrana tajna služba mogla da potpiše nešto što je napisao Aleksandar Vulin, ali stvarnost rutinski nadmašuje i najbolju maštu. Zato su i sagovornici Radara sigurni da je saopštenje ruske Spoljne obaveštajne službe (SVR) o tome da Zapad sprema „srpski Majdan“ zapravo napisano u Beogradu. Šta je Rusija time htela da postigne, malo je komplikovanije pitanje, ali odgovor je svakako suviše banalan da bi poslužio kao scenario za novu priču o Džejmsu Bondu.
„Svetske tajne službe ne komuniciraju saopštenjima, ne hvale se time što rade. Ovde pritom SVR govori suprotno od sopstvenog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova, doajena svetske diplomatije. Lavrov je pre samo dva meseca rekao da su u Srbiji na delu unutrašnja politička trvenja i da Moskva ima bojazan da bi neka od NATO zemalja mogla da ih iskoristi za sprovođenje ‘obojene revolucije’. To je suštinski drugačije – čovek nije tvrdio da se nešto dešava nego da bi se nešto moglo desiti“, podseća politikolog Cvijetin Milivojević.
Na stranu to što saopštenje SVR zvuči tako da bi se bez redakcijske obrade moglo smestiti na strane Informera, na stranu i to što smo sličan slučaj imali pre šest meseci, kada je Federalna služba bezbednosti (FSB) objavila da na demonstrante u Beogradu nije pucano zvučnim topom, ista SVR je nedavno žestoko kritikovala Aleksandra Vučića zbog izvoza naoružanja i municije u Ukrajinu.
„Imam utisak da ozbiljne poruke Rusa eventualno možemo čitati iz usta Sergeja Lavrova. A kada Rusi hoće da se igraju sa nama, onda čitamo izmišljene rukopise nekakvih službi ili eventualno Zaharova izvergla šta treba“, smatra Milivojević.
Vulin nema funkciju, ali i dalje radi poslove koje režim smatra bitnim za opstanak. Verovatno mu je Vučić dao zadatak da od Moskve izvuče ovakvo saopštenje. I dobio ga je zbog prethodnih zasluga – Cvijetin Milivojević
Politički analitičar Dragomir Anđelković saglasan je da je saopštenje SVR samo jedna stavka na spisku kupoprodajnih transakcija Moskve i Beograda, i takođe pominje naizmenične pohvale i kritike koje srpski režim dobija od SVR i od Marije Zaharove, portparolke ruskog ministarstva spoljnih poslova. Da ne bi ispalo kako smo Vulina džabe pominjali, dodajmo da Milivojeviću i novo saopštenje SVR i staro saopštenje FSB liče na njegov rukopis.
„Ovaj režim je prilagodljiv. Ako mu pripreti neko iz Vašingtona ili Berlina, veoma je spreman da iz prve postave povuče ljude koji Zapadu smetaju. Vulin je jedan od tih, ali je to – da tako kažemo – bio sporazumni raskid ugovora. Vulin nema funkciju, ali i dalje radi poslove koje režim smatra bitnim za opstanak. Verovatno mu je Vučić dao domaći zadatak da od Moskve izvuče ovakvo saopštenje. I dobio ga je zbog prethodnih zasluga“, rezonuje Milivojević.
Anđelković dodaje da Vulin u Srbiji nema nikakav uticaj, ali da ga Vučić i u domaćem i u spoljnom marketingu plasira kao rusofila.
„Onda se preko Vulina sarađuje sa Rusima da ne bi ispalo da je Vučić sam to radio, jer bi se time zamerio Zapadu. Svojoj publici pak stvara predstavu da u svom krugu drži ekstremnog rusofila, a da sa Zapadom kombinuje samo zato da bi Srbija opstala. Reč je o banalnoj prevari. Vulin je samo maska navučena na Vučićevu ruku.“
Jasno je da srpski režim ne žonglira zbog srpskog već zbog sopstvenog opstanka, ali malo je mutnije zašto Kremlj pristaje na igru „volimo ga – ne volimo ga“. Pre priče o tome, međutim, treba reći ponešto o stvarnom uticaju ruskih službi na srpska zbivanja. Kada se pomene magijski termin „tajna služba“, pažnja ostane usmerena na njega, a sagovornici Radara tvrde da ovde za to nema razloga. Dragomir Anđelković kaže da je uticaj Rusije kao celine, a ne samo njenih službi, u Srbiji svakog dana sve manji.
„Rusija nikada ovde nije imala dominaciju ni u obaveštajnoj sferi, ni u medijskoj, ni u ekonomskoj, osim u energetici. Rusija ima dominantan položaj samo kada je reč o stavu javnosti“, smatra Anđelković.
Cvijetin Milivojević iz drugačijeg ugla osvetljava sličan zaključak o ruskim službama. Po njemu, Rusima nije ni potrebno da mnogo ulažu u kopanje podzemnih kanala u Srbiji, jer već imaju otvorena vrata.
Rusija ima srpsko javno mnjenje, iz kog bi mogla da se izrodi meka moć, ali ruska vlast sve posmatra sa imperijalnog stanovišta, igra sa vlašću a ne sa javnim mnjenjem, pa tako igra i sa Vučićem
Dragomir Anđelković
„Neka istraživanja javnog mnjenja kažu da čak 80 odsto građana Srbije ima simpatije za Rusiju. Najjednostavniji odgovor je činjenica da Rusija zaista nikad nije ratovala protiv Srbije. To je Rusima dovoljno da imaju slobodan prolaz, dok zapadne službe moraju malo više da se potrude.“
Ako Rusija ima mnogo simpatija ali ne i mnogo stvarne moći u Srbiji, šta su joj ciljevi? Dragomir Anđelković kaže da Rusi ovde zapravo nemaju svoju političku „ekipu“, jer u takvo nešto nisu ni investirali.
„Mi nismo u zoni u kojoj Rusija ozbiljno ulaže, a pride je bitku za ‘meku moć’ Moskva izgubila čak i u Ukrajini, u koju je do 2014. ulagala ogromna sredstva. Rusija ima srpsko javno mnjenje, iz kog bi nešto moglo da se izrodi, ali ruska vlast sve posmatra sa imperijalnog stanovišta, igra sa vlašću a ne sa javnim mnjenjem, pa tako igra i sa Vučićem. Moguće je da Moskva shvata da ne može da održi uticaj u Srbiji i da sada pokušava da izvuče maksimum, to jest da se sa Vučićem dogovori da prekine isporuke vojne opreme Ukrajini, da dogovori neki aranžman sa NIS-om koji bi joj bio povoljan. Mislim da je kod njih račun veoma banalan – da izvuku sve što mogu u kraćem roku, a posle će već videti.“
Moglo bi se argumentovati da Vučićev režim Rusiji nije dao mnogo osim ispraznih izjava nacionalne ljubavi, a jeste počinio veoma konkretne grehe naoružavanja Ukrajine i kupovine borbenih aviona od Francuske, ali Anđelković misli da ni simbolična ljubav nije baš beznačajna.
„Rusija je izolovana od Evrope, a ruska urbana populacija je veoma proevropski nastrojena. Jedno je geopolitika, a drugo životni stil. Zato Moskvi za propagandu u tom delu javnosti mnogo znači da Rusija u Evropi ima neke prijatelje. Srbija i Mađarska se i te kako propagandno koriste, jer se urbanim Rusima srednje klase diže kosa na glavi od pomisli da su im ključni partneri Kina i Severna Koreja. Drugo – ne bi me čudilo da je Vučićev režim pomogao ruskoj eliti oko pranja novca pogođenog sankcijama ili kupovao opremu za Gasprom preko NIS-a. Verujem da je činio Rusima određene usluge, i Rusi su to su prihvatali kao dovoljno, jer su u veoma teškom položaju.“
Istraživanje Evrobarometra u maju je pokazalo da samo 33 odsto građana Srbije trenutno želi članstvo u Evropskoj uniji, što bi Rusiji trebalo da bude dobra odskočna daska. Trenutni ruski pristup Rusiji, međutim, razočarava i rusofile, primećuje Milivojević
Cvijetin Milivojević takođe smatra da je Kremlju trenutno bitno da i kod kuće i na strani šalje poruku da postoji bar neka Srbija koja Rusiji nije uvela sankcije.
„Ne bi ih zabolelo ni da ih uvedemo, ali u simboličkom smislu to Rusiji verovatno znači. Vučić nije smeo da ode na samit BRIKS zbog straha od svojih NATO saveznika, ali je Rusija i to otrpela.“
Milivojević i kod ljudi koji su „apsolutni rusofili“ primećuje da su razočarani takvim ruskim pristupom Srbiji. Pominje istraživanje Evrobarometra, koje je u maju pokazalo da samo 33 odsto građana Srbije trenutno želi članstvo u Evropskoj uniji, što bi Rusiji trebalo da bude dobra odskočna daska, ali je Kremlj uporno promašuje.
„Rusi kratkoročno dobijaju nešto od Vučića, a dugoročno seku granu na kojoj sede, to jest rusofiliju velikog dela nacionalno orijentisanih građana Srbije. Sad ti nacionalno orijentisani građani Srbije misle ovako – ako Rusija podržava Vučića, koji je izdao Kosovo, onda je i Rusiji do srpskih interesa taman stalo koliko i zapadnim silama koje su na nas izvršile agresiju. Rusi su uspeli da za svoj rejting urade ono što NATO propaganda nije uspela decenijama“, zaključuje Anđelković.
Da se naposletku vratimo tajnim službama, nema u ovoj priči ni traga ni glasa od Pekićevog živopisnog pukovnika Rasimova. Besnila, međutim, ima napretek.
