Ruski patriotski blogeri i ratni izveštači, grupa koja najsnažnije podržava „specijalnu vojnu operaciju“ u Ukrajini, besni su. Administracija predsednika Donalda Trampa poslala je specijalce u napad na ruskog saveznika, Venecuelu, kidnapovala njenog predsednika Nikolasa Madura i zaplenila joj tanker koji je plovio pod ruskom zastavom. Rusija bi trebalo da potapa američke brodove, galame oni, ili čak neprijatelje gađa nuklearnim projektilima. Ali predsednik Vladimir Putin nije tim povodom objavio ni zvanično saopštenje.
Naravno, rusko ministarstvo spoljnih poslova je – bez ikakvih naznaka ironije – osudilo američku „oružanu agresiju“ na Venecuelu i „neprihvatljivo kršenje suvereniteta jedne nezavisne države“. Pride, Putin retko odmah reaguje na značajne događaje i radije se opredeljuje za to da posmatra kako se razvijaju i u skladu s tim kalibrira svoj odgovor. Ovakav pristup ponekad se pokaže promoćurnim i pouzdanim, mada u ovom slučaju možda odaje osećaj slabosti ili, u najmanju ruku, duboke neizvesnosti.
Pre napada na Venecuelu, Putin je delovao prilično samouvereno po pitanju ruskih pozicija u Ukrajini. Tramp je promovisao „mirovni plan“, očigledno pristrasan u korist Rusije, a predsednika Volodimira Zelenskog snažno pritiskao da ukrajinske snage povuče s teritorija koje i dalje kontrolišu. Dodaju li se tome ruski učestali napadi na ukrajinsku energetsku infrastrukturu, usled čega su u sred zime učestali nestanci struje, Putin je bio uveren da će Ukrajina uskoro biti spremna da prihvati ruske uslove za sklapanje mira.
Siledžijski mentalitet aktuelne administracije uvećava izglede da SAD pređu liniju onoga što će Putin smatrati neprihvatljivim. Ali Moskva na raspolaganju ima relativno malobrojne opcije za odmazdu nad SAD
Poslednje akcije Trampove administracije, međutim, bacaju senku na Putinovu procenu. Sjedinjene Države i dalje govore da uspostavljanje mira u Ukrajini ostaje prioritet, a nedavno obećanje bezbednosnih garancija za Kijev ne podrazumeva prisustvo američkih vojnika na terenu – čemu bi se Rusija snažno usprotivila. I mada se presretanje ruskog tankera može interpretirati kao pokušaj da se Putin ponizi, administracija tvrdi da je zapravo reč o venecuelanskom brodu koji je plovio pod ruskom zastavom da bi izbegao plenidbu, a SAD su oslobodile dvojicu ruskih članova njegove posade.
Pa ipak, nema sumnje da je administracija nezadovoljna zbog odbijanja Rusije da u potpunosti prihvati plan s kojim su Amerikanci istupili u novembru. Tramp je, prema izveštajima, dao zeleno svetlo za usvajanje dugo odlaganog zakona kojim se Rusiji nameću nove sankcije, a zemljama koje kupuju rusku naftu ili uranijum uvode carine koje idu i do 500 odsto.
Mada Putin svakako ne želi da ostavi utisak kako je oslabljen, isto tako ne želi ni da rizikuje povećanje napetosti u odnosima sa SAD; otud i njegova ćutnja. Ali njegova spremnost da otrpi ima granice. Pitanje je hoće li se pokazati kako je Trampova administracija dovoljno agresivna da ustanovi dokle te granice sežu.
Mnogi zapadni posmatrači veruju da je sada trenutak za pojačanje pritiska na Rusiju, ne samo pooštravanjem sankcija, nego i snabdevanjem Ukrajine dodatnim naoružanjem i targetiranjem ruske „flote iz senke“ – mreže tankera koji se koriste obmanama kako bi izbegli zapadne sankcije. Zelenski je čak otišao toliko daleko da Trampa implicitno podstiče da svoju venecuelansku šemu primeni ne samo na Rusiju, nego i na Čečeniju.
Koliko god da je ideja da bi Tramp američke specijalce mogao da pošalje u Rusiju pusti san, uspeh operacije u Venecueli jeste ohrabrio spoljnopolitičke jastrebove u njegovom najužem okruženju. „Mi smo supersila, i ponašaćemo se kao supersila“, izjavio je nedavno Stiven Miler, zamenik šefa predsedničke administracije.
Ovaj siledžijski mentalitet uvećava izglede da SAD pređu liniju onoga što će Putin smatrati neprihvatljivim – na primer, targetiranjem velikog broja ruskih brodova koji transportuju naftu, nametanjem po Rusiju drastično nepovoljnih uslova mirovnog sporazuma, ili podsticanjem nemira, kao što to sada čini u slučaju Irana.
Zelenski bi trebalo da ima oči i na leđima. Možda Putin ne želi konfrontaciju s Trampom, ali bi nakon zarobljavanja Madura mogao da zaključi da je potrebno demonstrirati kako je i Rusija u stanju da učini isto
Putin na raspolaganju ima relativno malobrojne opcije za odmazdu nad SAD. Ako američka ratna mornarica poželi da zapleni neki naftni tanker, prisustvo naoružanog ruskog obezbeđenja na brodu, pa čak ni raspoređivanje ruskih ratnih brodova u blizini to neće zaustaviti. Jedina istinska poluga uticaja Rusije jeste njen nuklearni arsenal. I mada Putin Trampu uvek može da postavi nuklearni ultimatum, moguće je da taj ultimatum ne bi bio uzet za ozbiljno. Ruske pretnje bi više težine imale ukoliko bi bile izrečene u koordinaciji s vojnom silom kakva je Kina, ali Kina ima mnoštvo drugih poluga uticaja – uključujući kontrolu koju ima nad globalnim snabdevanjem retkim zemnim elementima – koje može da iskoristi protiv SAD.
Bez obzira na sve ovo, Putin je već pribegavao zveckanju nuklearnom sabljom. Ako bude pritistnut do tačke na kojoj će proceniti da mu je jedina opcija lansiranje nuklearnog napada, SAD će nesumnjivo odgovoriti ravnom merom. Sve dok se rat u Ukrajini nastavlja, rizik ostvarenja apokaliptičnog scenarija ostaće povišen.
Zelenskog pak što se tiče, trebalo bi da ima oči i na leđima. Možda Putin ne želi konfrontaciju s Trampom, ali bi nakon zarobljavanja Madura mogao da zaključi da je potrebno demonstrirati kako je i Rusija u stanju da učini isto kad su njeni neprijatelji u pitanju; posebno nakon navodnog napada dronovima na Putinovu rezidenciju u novgorodskom regionu, na severu zemlje. Mada je Ukrajina negirala bilo kakvu umešanost u napad i optužila Rusiju za pokušaj da preuveličavanjem ovog slučaja pokušava da skrene s koloseka mirovne pregovore, Rusija se zavetovala da će se osvetiti. U svakom slučaju, ruski napadi na ukrajinsku energetsku infrastrukturu će se nastaviti – kao što će se nastaviti i Putinovo ćutanje o Venecueli.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
