„U pobedi: velikodušnost.”
Vinston Čerčil
Brojne su knjige napisane o postkomunističkoj Rusiji, uglavnom posvećene geopolitici i pogubnoj dinamici odnosa Zapada i Rusije – svojevrsnom strateškom zagrevanju za rusko-ukrajinski rat, koji u trenutku pisanja ovog osvrta već traje duže nego što je za SSSR trajao Drugi svetski rat. Za razliku od tih publikacija, Tane Gustafson Rusiji pristupa bitno drugačije. U svojoj nedavno objavljenoj knjizi Savršena oluja: Neuspelo ekonomsko otvaranje Rusije, uragan rata i sankcija i neizvesna budućnost (Thane Gustafson. Perfect Storm: Russia’s Failed Economic Opening, the Hurricane of War and Sanctions, and the Uncertain Future. Oxford: Oxford University Press, 2025) on se usredsređuje na manjkavo otvaranje Rusije prema Zapadu, na njegove ekonomske, tehnološke i društvene dimenzije, kao i na uzroke njegovog konačnog neuspeha. Odnosi Rusije i Zapada danas su na izuzetno niskom nivou, blizu najnižih iz doba Hladnog rata.
Uzroke manjkavosti tog otvaranja Gustafson traži u fundamentalno različitoj percepciji kraja Hladnog rata. Zapad je sebe video kao nespornog pobednika, a Rusiju kao poraženu stranu, što su mnogi zapadnjaci shvatili kao empirijsku potvrdu zablude da su oni uvek u pravu. Zaboravili su na Čerčilov amanet.
Rusi su sebe sagledavali pre kao ponižene nego kao poražene – nije bilo odlučujuće bitke koju su izgubili – ali svakako kao gubitnike, koji stoga moraju da prihvate nova pravila igre. Ta razlika u poimanju stvarnosti, praćena oprečnim verovanjima i očekivanjima, a začinjena dubokim nepoverenjem zapadnjaka, s jedne strane, i lakomislenim optimizmom mnogih Rusa, s druge, bila je polazna osnova ruskog otvaranja i uvođenja kapitalizma u negdašnju zemlju sovjeta.
Preobražaj Rusije
Početak nije bio sjajan, ali je, navodi Gustafson, ipak doveo do trajnog preobražaja Rusije u kapitalističku privredu i u moderno društvo zasnovano na informacionim tehnologijama. U pojedinim delatnostima, prodor stranog kapitala i uspeh preobražaja bio je zapanjujući. Pre svega u onima u kojima je u sovjetsko doba bilo malo čega, ako je ičega uopšte i bilo: maloprodaja, poslovne usluge, bankarstvo i ostale finansijske usluge i, naročito, telekomunikacije. Današnje rusko društvo je u velikoj meri zasnovano na elektronskoj komunikaciji.
Zapad je sebe video kao nespornog pobednika Hladnog rata, a Rusiju kao poraženu stranu, što su mnogi zapadnjaci shvatili kao empirijsku potvrdu zablude da su oni uvek u pravu. Rusi su sebe sagledavali pre kao ponižene nego poražene
Stvari su bile ponešto različite u teškoj industriji, toj miljenici petogodišnjih planova, u kojoj su domaći novonastali privatni preduzetnici bili i ostali snažni, pa je nesporan napredak – u automobilskoj industriji, na primer – ostvaren saradnjom domaćeg i stranog kapitala. Najveća razočaranja bila su, ništa čudno, u energetici. I jedna i druga strana imale su i znanje i iskustvo, ali i bitno različitu filozofiju poslovanja u toj delatnosti. Jedini uspešan zajednički poslovni poduhvat u energetici bila je izgradnja postrojenja za tečni prirodni gas na Jamalu – u takvim poslovima Rusija nije imala ni tehnologiju niti iskustva. A političke podrške nije nedostajalo.
Upravo je taj poslovni poduhvat, navodi Gustafson, jasno pokazao jednu od posledica ruskog otvaranja – zavisnost od zapadne tehnologije. Gotovo ništa od onoga što je ugrađeno u to postrojenje nije bilo proizvedeno u Rusiji. Čitalac sebi postavlja pitanje: da li je moglo da bude drugačije? Malo verovatno. Kada zemlja izađe iz autarkije, u kakvoj je bio SSSR, kada se uključi u međunarodnu podelu rada, onda se neminovno teži ekonomskoj efikasnosti, a ona nalaže da se zemlja udene u globalne lance snabdevanja i da koristi ekonomski superiorna rešenja, koja su najčešće zasnovana na zapadnoj tehnologiji. Nije slučajno to što je gotovo celokupna flota ruskih avio-prevoznika zapadnog porekla – samo tako mogu biti konkurentni.
Mir u Ukrajini nije ostvariv dok je Putin na vlasti. A njega će, predviđa se u knjizi, sa vlasti ukloniti odlazak sa ovog sveta. Stoga treba započeti razmišljanje o ponovnom, postputinovskom otvaranju Rusije prema Zapadu
No, time se otvara pitanje komparativnih prednosti zemlje duboko uključene u međunarodnu podelu rada. Eksploatacija prirodnih bogatstava – pre svega, ali ne samo nafte i gasa – osnova je i ruskog izvoza i deviznog priliva. Da li je tako moralo da bude? Knjiga nudi dovoljno argumenata u prilog tezi da jeste – uz takvu političku ekonomiju sa Putinom na čelu, drugačije nije ni moglo. Eksploatacija prirodnih bogatstava uvek stvara značajne (ekonomske) rente, pa je stoga neizbežna borba za njeno prisvajanje, što vladara stavlja u centralni položaj. Stoga car nema nikakav podsticaj da bilo šta menja. Upravo zbog toga je savremena Rusija duboko integrisana u međunarodnu podelu rada kao proizvođač sirovina (mala dodatna vrednost, komentarisali bi ekonomisti), privreda nije diverzifikovana, inovacija gotovo da nema, i veoma je malo novoformiranih preduzeća. A sve to u zemlji izuzetno visokog nivoa ljudskog kapitala, koji se, doduše, svakodnevno umanjuje egzodusom visokoobrazovanih Rusa. To je Putinovo nasleđe.
Putinovo nasleđe je (bilo) još nešto. Rusija je, barem do početka rata u Ukrajini, bila makroekonomski veoma dobro vođena zemlja, nezavisno od stanja njenog realnog sektora. Putin je to omogućio postavljanjem kompetentnih ljudi (finansisti) na ključna mesta i dajući im odrešene ruke za vođenje zdrave monetarne i konzervativne fiskalne politike, kao i za rigoroznu i nemilosrdnu regulaciju finansijskog sektora. Ostaje misterija zbog čega je Putin izabrao to rešenje. Možda je haos finansijske krize 1998. godine, koju je on nemoćno posmatrao kao tadašnji direktor FSB-a, ostavio duboke traume na njega.
Sankcije kao tempirana bomba
Nezavisno od svega toga, ma koliko otvaranje Rusije bilo manjkavo, ono je temeljito i nepovratno preobrazilo zemlju. To je danas – što mnogi zanemaruju – kapitalistička privreda, duboko integrisana u globalnu, i društvo koje nije ideologizovano, sa popriličnom srednjom klasom, naviklom da brine isključivo o sopstvenom interesu. Sve suprotno od SSSR-a, koga se sećaju samo oni stariji, poneki sa nostalgijom. Na Istoku je, ipak, nastalo nešto novo.
Takvoj su zemlji uvedene sankcije. Gustafson jasno stavlja do znanja da su te sankcije zamena za vojno angažovanje – Zapad jednostavno nije želeo da uđe u rat protiv Rusije. Budući da su sankcije bile iznuđene ruskom invazijom, ne može se ni očekivati da imaju jasan cilj, već su i uvedene na talasu zahteva na se „učini nešto“. Takođe je nesporno da su sankcije veoma komplikovane, uz mnoge nedoslednosti i brojna lutanja. To je, smatra Gustafson, posledica toga što su uvedene na brzinu, emotivno i uz improvizaciju. To objašnjenje nije uverljivo – mesecima unapred Zapad je znao da ruska invazija predstoji. Pre će biti da su oni koji su odlučivali želeli da se izbegnu znatni globalni poremećaji snabdevanja energentima i sirovinama koje bi neminovno prouzrokovala potpuna trgovinska blokada, poput one uvedene SR Jugoslaviji 1992. godine.
Da li su sankcije delotvorne? Zasad je ruska privreda pokazala popriličnu otpornost. No, Gustafson smatra da će, ukoliko se nastavi sa striktnom primenom sankcija, one dugoročno potkopati tu privredu. Rečima negdašnje viceguvernerke Ruske centralne banke, sankcije nisu probile bedem ruske ekonomske tvrđave, nego su postavile tempiranu bombu u njene temelje. Vreme će pokazati da li je ta procena tačna.
Primirje umesto mira
Da li će sankcije dovesti do mira? Gustafson nema iluzija o tome. Smatra da mir u Ukrajini nije ostvariv dok je Putin na vlasti. A njega će, predviđa se u knjizi, sa vlasti ukloniti odlazak sa ovog sveta. Stoga, treba započeti razmišljanje o ponovnom, postputinovskom otvaranju Rusije prema Zapadu, koje bi moglo da bude zasnovano na drukčijoj osnovi, bez velikih reči, bez preteranih nadanja, bez iluzija, uz gorak ukus brojnih eksproprijacija imovine kompanija koje su investirale u Rusiju. To otvaranje bi bilo svojevrstan „brak iz računa“. Možda je i to bolje od velikih očekivanja.
Bojazan autora ovog osvrta je, međutim, da se rat u Ukrajini neće završiti mirom, nego primirjem, poput onog korejskog, koje traje već 72 godine. Ukoliko se to dogodi, nema dileme ko bi bio na severu. To bi, onda, bilo najznačajnije Putinovo nasleđe.
Zapisano na marginama prikaza knjige objavljenog u Analima Pravnog fakulteta u Beogradu.
