Rastko Močnik je Slovenac rođenjem i levičar opredeljenjem. Više od četiri decenije jedan je od najznačajnijih sociologa na jugoslovenskom prostoru. Bio je profesor Ljubljanskog univerziteta, počasni je na plovdivskom univerzitetu Paisij Hilendarski, a poslednjih desetak godina na beogradskom Fakultetu za medije i komunikacije sa kolegom profesorom Radom Pantićem drži master kurseve.
Protivnik je članstva Slovenije u NATO-u, angažovao se u pokretu za podršku Palestini i protiv militarističke politike Evropske unije i slovenačke vlade. Veruje da je budućnost u povezivanju naroda svetskog juga, kao i naroda na Balkanu. Tema kojom se sagovornik Radara posebno bavi u poslednje vreme, i najavljuje za iduću godinu naučni skup tim povodom, jeste bezbednost u Evropi i svetski mir. Polazi se od premise da se čini kako politika bezbednosti EU potkopava šanse za mir.
Smatrate da ubrzano naoružavanje država članica EU i NATO, najavljeni cilj Unije da do 2030. bude u stanju da se vojno suoči sa Rusijom, podsticanje evropskog stanovništva da se pripremi za rat, ugrožavaju budućnost ne samo Evrope, već i celog sveta. Reklo bi se da je za vas Unija problem?
Evropska unija je do sada bila problem za nas koji smo joj se pridružili. EU je neokolonijalna tvorevina kojom bivše kolonijalne sile kompenzuju gubitak kolonija i pad svoje moći. Razmera između najviše prosečne plate u EU (Švedska) i najniže (Bugarska) je 5:1. EU nije ni formalno demokratska, a deluje kao institucionalizovana zavera zapadnoevropskih imperijalista i njima podređenih lokalnih vladara. Sada kada podstiče rat u Ukrajini, podržava genocid u Gazi i priprema se za rat protiv Rusije, postala je globalni problem. Dok su SAD indirektno ratovale sa Rusijom, EU se postavila u vazalni odnos sa SAD, odrekla se ruskih energetskih i drugih izvora i počela da kupuje mnogo skuplji američki gas, da finansira ukrajinsku vojsku i državu, šalje oružje, tajno i vojne stručnjake. Time je zamalo uništila svoju industriju i ugrozila standard stanovništva. Kada su SAD prisvojile ono što su želele od Ukrajine i pokrenule mirovne inicijative, EU ih je sabotirala i najavila masovno naoružavanje u narednim godinama. Zemlje EU planiraju da povećaju izdatke za naoružanje na pet odsto BDP-a do 2030. godine. Čini se da značajne grupe u EU i Ujedinjenom Kraljevstvu planiraju još jedan rat „Evrope“ protiv Rusije.
EU nije ni formalno demokratska, a deluje kao institucionalizovana zavera zapadnoevropskih imperijalista i njima podređenih lokalnih vladara
Šta je rat Rusije bio na početku invazije na Ukrajinu, a šta je danas?
Ruski ratni ciljevi se od početka rata nisu menjali: denacifikacija i neutralnost Ukrajine, zaštita ruski govorećeg stanovništva i nov bezbednosni poredak u Evropi. Međutim, nakon što je Zapad potkopao Carigradski mirovni sporazum 2022. godine, modaliteti sprovođenja ovih zahteva su se promenili. Rusija sad postavlja teritorijalne zahteve i raspravlja se još samo o obimu njihovog ispunjenja. Istovremeno, tokom rata je stvoren novi geopolitički raspored snaga. Povlačenjem SAD na pozicije nacionalne države, bivše imperijalističko jezgro kapitalističkog svetskog sistema se raspada, takozvani Zapad se izoluje, dok se oko BRIKS+ stvara nova dominantna grupacija sa kooperativnim (a ne konfliktnim) delovanjem. Nezvanično, SAD ne razmišljaju više u okviru G7, već u horizontu Osnovne petorke – C5 (Core Five) koju čine Indija, Japan, Kina, Rusija i SAD. Merila za uključivanje u C5 su veličina stanovništva, vojni kapacitet i globalni uticaj. Čini se da SAD već računaju na kraj kolektivnog imperijalizma Zapada i žele da se pridruže „silama u usponu“.
Kako će se, po vašem mišljenju, okončati sukob u Ukrajini?
Idealno bi bilo da Ukrajina prihvati neutralnost, smanji vojsku uz bezbednosne garancije, a ušteđeni novac usmeri na obnovu i razvoj, i protera imperijalističke hijene. Ali istorija se ne odvija po idealnim scenarijima.
Kazali ste pre godinu dana da je rat SAD imperijalistički rat za održavanje dominacije nad Evropom, uključivši Rusiju, i uvlačenje EU u sukob s Kinom. Da li je tako i danas?
To je bila politika predsednika Bajdena. Predsednik Tramp je shvatio da ne može pobediti na bojištu i uspešno je prešao na diplomatsko polje. SAD su od Ukrajine prisvojile što su htele, a izgleda da su već sklopile vrlo pogodan sporazum sa Rusijom. Dok je pre rata Rusija bila polukolonija EU i posebno Nemačke, sada joj preti da to postane u odnosu na SAD. EU se plaši gubitka svoje imperijalističke pozicije prema Ukrajini i Rusiji. Stoga blokira mirovne inicijative i navodi Ukrajinu ka nastavku rata. To odgovara sadašnjem režimu u Kijevu, koji teško da će opstati u miru. Zemlje EU nastoje da dugoročnim kreditiranjem potčine Ukrajinu. Panična politika Brisela ukazuje na to da su njene vodeće države svesne da više ne mogu težiti svetskoj dominaciji i stoga traže neokolonije na svojoj neposrednoj periferiji.
Ako se sagleda ponašanje velikih sila poslednjih desetak godina, vidite li elemente koji svedoče da je na delu preoblikovanje globalizma i povratak konceptu nacionalnih država?
Nacionalna politika, privremeno potisnuta neoliberalnom globalizacijom pod vođstvom kolektivnog imperijalizma Zapada, vraća se iz dva suprotna razloga.
Zapadne zemlje ne mogu da izdrže konkurenciju Istočne Azije, a posebno Kine, i stoga napuštaju neoliberalnu dogmu da država ne sme da se meša u ekonomiju. EU to radi državnim finansiranjem vojnoindustrijskog kompleksa, a Amerika još od Bajdenove administracije direktnim subvencijama industriji. Sa predsednikom Trampom, Sjedinjene Države vode protekcionističku politiku, nastojeći da vrate industriju na svoju teritoriju. SAD se brane od evropske i azijske, posebno kineske, konkurencije carinama, što je tipična mera nacionalne države. EU je pristala na podređeni položaj u odnosu na SAD, a od Kine se brani carinama. Hijerarhijski odnosi između imperijalističkih i podređenih zemalja sada se održavaju regionalnim sporazumima, kao što su EU ili sporazum o slobodnoj trgovini između Kanade, Meksika i SAD ili južnoamerički MERCOSUR.
Tokom rata u Ukrajini je stvoren novi geopolitički raspored snaga. Povlačenjem SAD na pozicije nacionalne države, bivše imperijalističko jezgro kapitalističkog svetskog sistema se raspada
S druge strane, antiimperijalistička borba naroda svetskog juga je nužno politika u nacionalnom ključu. Kina je postigla svoj jedinstveni privredni i društveni razvoj upravo zato što je decenijama vodila doslednu i sveobuhvatnu nacionalnu politiku. Afričke zemlje se oslobađaju neokolonijalnog iskorištavanja nacionalnim politikama. Ali su shvatile da je regionalno povezivanje najbolja dopuna njihovoj nacionalnoj borbi. Otkako su povratile suverenitet, ove zemlje uspešno napreduju.
U čemu se razlikuju modaliteti kapitalizma u Srbiji, Hrvatskoj, Sloveniji ili Makedoniji…?
Sve su to zemlje na periferiji poluperiferije, što je sada EU. U postjugoslovenskim državama, vlasti samo upravljaju društvom – njime komanduju vladajuće klase u imperijalističkim zemljama. EU je uspela da iz Slovenije i Hrvatske stvori svoje „neokolonije“ – formalno nezavisne a faktički podređene zemlje. Hrvatska pokušava da stvori sopstvenu kapitalističku klasu – podređenu, ali ipak kapitalističku. U Sloveniji su upravljačke grupe većinu društvenog bogatstva prodale transnacionalnom kapitalu. Domaći kapital je ili podizvođač (pre svega nemačkog) transnacionalnog kapitala ili je tehnološki zaostao i služi lokalnom tržištu. U Makedoniji, lokalne vladajuće grupe pretvaraju stvarne probleme u međuetničke sukobe. To je inače opšta pojava. Stvaranjem etničkih tenzija, na vlasti se održavaju „kompradorske“ vladajuće grupe, one koje služe transnacionalnom kapitalu i njegovim političkim predstavnicima. U Ukrajini, ekstremno nacionalistička politika kompradorskih grupa koje su došle na vlast državnim udarom 2014. godine gurnula je zemlju u rat i potčinjenost američkom i zapadnoevropskom imperijalizmu.
Srbija je donekle izuzetak. Nije ušla u NATO i ne pridružuje se (nezakonitim) sankcijama EU protiv Rusije. Sa druge strane, i Srbija rasprodaje svoje društveno i prirodno bogatstvo transnacionalnom kapitalu. Međutim, Srbija bi mogla da iskoristi svoj potencijal: Srbija i Crna Gora su jedine postjugoslovenske zemlje koje imaju istorijsko iskustvo stvaranja države na ivici carstava. Iznenađuje me stoicizam sa kojim mediji i javnost prate američke ucene u vezi sa NIS-om.
Često se govori kako je takozvana baltička tranzicija uspešnija od ove na zapadnom Balkanu. Zbog čega?
Te baltičke zemlje, Letonija, Litvanija i Estonija, veoma su zanimljiv primer protivrečnosti i kontradiktornosti obnove kapitalizma u postsocijalitičkim zemljama. Ako gledate brojke rasta bruto nacionalnog dohotka, što je kapitalističko merilo za uspešnost ekonomije, te zemlje su na vrhu. Nisu na nivou superuspešne Kine i Vijetnama, ali su veoma uspešne u podizanju kapaciteta industrije i poljoprivrede. Sa druge strane, ako gledamo druge indekse, kao što su siromaštvo ili društvena nejednakost, one su opet na vrhu. Odmah iza Moldavije i Bugarske, na primer, koje su vrlo neuspešne u obnovi kapitalizma. Baltičke zemlje imaju nejednakost i veliko siromaštvo jer se ono što se proizvede, neravnomerno raspodeljuje. Tačnije, to se uglavnom izvozi, jer je to proizvod transnacionalnih kompanija koje te profite uzimaju za sebe.
Cilj sadašnje izraelske vlade je etnička država na području cele Palestine. Nadam se da to nije cilj izraelskog društva
U baltičkim zemljama su prisutni i brojni politički problemi. One vode antikomunističku politiku. Pobornici su glupih revizionističkih proklamacija, rezolucija Evropskog parlamenta i Saveta Evrope o totalitarizmu, o strahotama komunizma… Oni vode diskriminatornu politiku prema ruskom stanovništvu koje je tamo značajno prisutno. Tako da Baltik pokazuje uspešnost koja nije uvek nužno uspešna i za ljude koji tamo žive.
Zbog čega ste bili protivnik ulaska Slovenije u NATO?
Godine 2003. nismo uspeli da na referendumu dobijemo većinu protiv članstva u NATO. Međutim, 33,92 odsto onih koji su glasali bili su protiv. I sada, podrška Alijansi u Sloveniji je najniža među članicama. Glasali smo posle bombardovanja SR Jugoslavije, kad je NATO dokazao da je agresivna organizacija zapadnog imperijalizma. Pored toga, širenje NATO na Istok je jedan od uzroka rata u Ukrajini. Učlanjenjem u tu organizaciju, Slovenija je pridonela rušenju bezbednosne arhitekture u Evropi. Dugoročno gledano, čini se neizbežnim da će Slovenija napustiti NATO. Za naše male zemlje, prava politika je aktivna neutralnost ili nesvrstanost, zasnovana na principima miroljubive saradnje i solidarnosti među narodima.
Slovenija je među prvim zemljama najavila bojkot Pesme Evrovizije zbog učešća Izraela. Vi ste glasni u svojoj podršci Palestini. Je li to većinska Slovenija u kojoj živite?
Otkako je Izrael napao Gazu, u Sloveniji se redovno održavaju demonstracije podrške Palestini. Slovenačka vlada je pod pritiskom javnosti priznala državu Palestinu. To nije bio veliki diplomatski podvig (u to vreme je više od 80 zemalja već priznalo Palestinu), ali je pokazao da javnost može uticati na vladine odluke. Sada pokušavamo da uradimo isto protiveći se rusofobnoj militarizaciji Slovenije i EU.
Srbija rasprodaje prirodno bogatstvo transnacionalnom kapitalu, ali bi mogla da iskoristi svoj potencijal: Srbija i Crna Gora su jedine postjugoslovenske zemlje koje imaju istorijsko iskustvo stvaranja države na ivici carstava
Kada već govorimo o Izraelu i sukobu u Palestini, mnogi su akcije Tel Aviva okarakterisali kao genocid. Kako vi vidite ono što se dešava na Bliskom istoku i da li je Zapadna obala krajnji cilj Izraela?
Cilj sadašnje izraelske vlade je etnička država na području cele Palestine. Nadam se da to nije cilj izraelskog društva.
Na fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu držite otvoreni kurs Teorijski pristupi Jugoslaviji: od periferije ka socijalizmu i nazad. Zašto nam se, po vašem mišljenju, dogodio taj reverzibilni proces?
Postoji nekoliko teorija. Sa kolegom Radom Pantićem i slušateljima i slušateljicamarazvijamo interpretaciju prema kojoj republičke političke birokratije više nisu bile sposobne da izgrade jugoslovenski projekat, već su bile intelektualno zarobljene u granice republika. Većina višeg menadžmenta prešla je na liberalne, tj. kapitalističke pozicije, koje su takođe bile ograničene na pojedinačne republike. A ideološka birokratija, rukovodeći kulturnjaci, odavno su bili nacionalisti. S druge strane, imperijalistički Zapad je nametnuo restauraciju kapitalizma ucenama Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke. Čitavi profesionalni esnafi, posebno u ekonomiji, a takođe i u društvenim naukama, usvojili su kapitalističku ideologiju i savetovali političare u tom smislu. Nažalost, teoretski neosposobljeni političari nisu pravili razliku između, na jednoj strani, kapitalističkog načina proizvodnje, koji su mogli da uvedu na podređenom nivou, u ograničenom obimu i pod političkom kontrolom, i na drugoj strani društvene celine, u kojoj su mogli da očuvaju dominaciju socijalističke društvene svojine, samoupravljanja i društvenog upravljanja. Kina je, na primer, uvela kapitalistički način u određenim sektorima i pod jakom državnom kontrolom – i možemo videti koliko je daleko stigla.
Davno ste objasnili kako nije nužno da su intelektualci uvek bili na strani naroda. Kako vidite ulogu intelektualaca danas?
Treba praviti razliku između intelektualaca i inteligencije. Intelektualci su relativno nova pojava, istorijski gledano nastaju podrškom francuskog pisca Emila Zole nepravedno osuđenom Alfredu Drajfusu krajem devetnaestog veka. Prvobitno su to bili pojedinke i pojedinci koji javno iznose svoja mišljenja koristeći svoj profesionalni ili umetnički autoritet. Sada su se oni degenerisali u „medijske intelektualce“ koji stiču autoritet neprekidnim javnim prisustvom, koriste stereotipe, govore i pišu o trendovskim temama, juče o koroni, danas o carinama, sutra o veštačkoj inteligenciji.
Širenje NATO pakta Istok je jedan od uzroka rata u Ukrajini. Učlanjenjem u tu organizaciju, Slovenija je pridonela rušenju bezbednosne arhitekture u Evropi
Izraz inteligencija prvobitno se odnosio na ruske raznočince, nove moderne stručnjake, lekare, inženjere, učitelje, narodne prosvetitelje, a kasnije na narodnike i socijaldemokrate, koji su se prvo indirektno, a vremenom sve odlučnije suprotstavljali reakcionarnoj carskoj državi, sve dok nisu učestvovali kao „naoružana inteligencija“ u pobedonosnoj Oktobarskoj revoluciji. Inteligencija deluje kolektivno, često u ilegali, obraća se narodu, pronalazi nove koncepte, nove načine govora i pisanja, stvara istoriju. U 19. veku, inteligencija je rušila carstva, oslobađala nacije. U 20. veku, predvodila je antikolonijalne pokrete, narodnooslobodilačke ratove, antifašističku borbu. U našem vremenu – naći ćete je u neformalnim kružocima, samoorganizovanim školicama, slično kao i u vreme carske Rusije.
