Bilo je u isto vreme i tužno i komično posmatrati britanskog premijera Rišija Sunaka kako naciji saopštava odluku da parlamentarne izbore, umesto za kasnu jesen kada ih je većina očekivala, zakaže već za 4. jul.
Tužno, jer je Sunak za govornicu ispred ulaza u Dauning strit 10 izašao po teškom pljusku a da nikom iz njegovog tima nije palo na pamet da bi premijeru možda trebalo prineti kišobran; kad je završio, njegovo skupo odelo bilo je bukvalno natopljeno vodom. Komično, jer se ono što je Sunak izrekao povremeno jedva razaznavalo od bučne muzike koju je s razglasa u blizini jedan antibregzitovski aktivista puštao da bi minirao premijerovo obraćanje, nekako logično se odlučivši za pesmu Things Can Only Get Better grupe D:Ream iz 1993, koja svoju slavu u britanskim okvirima duguje tome što je Laburistička partija, tada predvođena Tonijem Blerom, masovno koristila u kampanji za izbore 1997, na kojima je konzervativce oduvala s vlasti.
Tako je pesmuljak hiperoptimističnog naslova još jednom poslužio kao najava skorog silaska Konzervativne partije s vlasti na kojoj je već 14 godina: laburisti u anketama još od septembra 2022. održavaju dvocifrenu prednost, koja je u trenutku Sunakove objave iznosila skoro 22 odsto, pa se na julskom glasanju očekuje da partija koju sada vodi Kir Starmer ostvari sigurnu, lako moguće i veoma ubedljivu pobedu.
Greške konzervativaca dolaze na naplatu
Ankete, naravno, itekako znaju i da omaše, ali teško da bi to ovde mogao biti slučaj. Katastrofalno nasleđe duge vladavine torijevaca – danas 4,3 miliona britanske dece živi u relativnom siromaštvu; 2,5 miliona građana se za prehranu oslanja na namirnice iz banaka hrane; na listama čekanja Nacionalne zdravstvene službe (NHS) je 7,5 miliona ljudi; o debaklu u koji se izvrgao Bregzit da se i ne govori – najzad dolazi na naplatu.
Nisu, jasno, za sve britanske nevolje krivi samo torijevci; daleko od toga. Kao što pokazuju primeri dva stara skandala koja su tek ove godine u punoj meri zaokupili pažnju britanske javnosti, bezlična a zastrašujuća moć države, njenih institucija i administrativnog aparata proteklih decenija je uništavala ljudske živote nezavisno od toga koja je od dve dominantne partije u datom trenutku bila na vlasti.
Prvo su u januaru, zahvaljujući kolektivnom šoku koji je izazvala televizijska mini-serija Mr Bates vs the Post Office, mnogi Britanci sa velikim zakašnjenjem saznali da je između 1999. i 2015. nekoliko hiljada upravnika lokalnih ogranaka nacionalne Pošte bilo lažno optuženo – a njih više od 900 i osuđeno – za utaju i prevaru koje nisu počinili, pošto je na računima registrovani manjak novca bez izuzetka bio posledica grešaka u softveru japanske kompanije Fudžicu koji je Pošta dugo koristila. Svi ovi nesrećni ljudi izgubili su ugled u svojim zajednicama; većina ih je, zajedno s porodicama, finansijski propala; njih više od 250 osuđeno je na zatvorske kazne; neki su počinili samoubistvo. Ali su bile potrebne godine i godine da bi, u možda i najtežem slučaju nepravičnog suđenja u britanskoj istoriji, usledile neadekvatne novčane kompenzacije (koje još nisu ni dobili svi nepravedno optuženi i osuđeni), te mlaka izvinjenja Fudžicua i Pošte.
Od 122 bivša učenika s hemofilijom koji su svojevremeno bili uključeni u eksperimentalnu terapiju, danas ih je živo samo tridesetoro
U drugoj polovini maja je, pak, objavljen dugo očekivani dosije o monstruoznom medicinskom skandalu koji se, u sadejstvu nekih struktura u inače najčešće s pravom slavljenom NHS, ministarstva zdravlja i više britanskih vlada, neometano odvijao od sedamdesetih, pa sve do početka devedesetih godina. Tokom tog perioda je više od 30.000 ljudi – od kojih je dosad barem 3.000 umrlo, a drugima su ostale trajne posledice koje i danas mogu da ih pre vremena oteraju u grob – primalo krv i krvne proizvode kontaminirane virusima HIV-a, hepatitisa B ili hepatitisa C, uglavnom uvezene iz Sjedinjenih Država, pošto je u to vreme britansko zdravstvo konstantno imalo problem sa zalihama krvi.
Posebno šokantno je to što je u velikom broju slučajeva do zaražavanja došlo uz punu svest lekara i istraživača koji su u to bili uključeni: pacijenti su (uključujući i decu: od 122 bivša učenika s hemofilijom koji su sedamdesetih i osamdesetih pohađali Treloar, školu i koledž za decu i mlade s posebnim zdravstvenim potrebama, a bili uključeni u eksperimentalnu terapiju, danas ih je živo samo 30) praktično korišćeni kao zamorčići.
Finansijska kompenzacija puna rupa
I o ovoj je aferi svako ko je hteo makar ponešto mogao saznati i ranije: prvu istragu odobrila je 2017. vlada tadašnje premijerke Tereze Mej. Ipak, tek je objavljivanje pomenutog izveštaja i, odmah potom, vladine šeme za kompenzaciju oštećenih – porodica i drugih staratelja preminulih, preživelih i njihovih najbližih – na osnovu koje će im biti isplaćene nadoknade (o čemu će se starati nezavisno telo) učinilo da šira javnost postane svesna strahota koje su se, pod okriljem NHS i uz sasluženje političara, tolike godine događale a da pogođene niko nije hteo ni da sasluša.
Kao ni doživotna patnja kojoj su izložene žrtve i njihovi najbliži, ni problemi s državom se isplatom kompenzacija neće završiti. Jednom broju žrtava ili njihovih porodica, onima koji su inicijalni deo nadoknade od 100.000 funti primili ranije – ima ih oko 4.000 – sada se obećava da će u roku od 90 dana dobiti još 210.000 funti, a pripadajući ostatak naknadno; problem je što ostali još nisu dobili ni početnu sumu. A ne samo da su troškovi života s teškom bolešću veliki, nego bi u nekim slučajevima termin isplate i bukvalno mogao da znači razliku između života i smrti.
Horor u kome žrtve i njihove porodice nastavljaju da žive nikad istinski neće biti okončan
Vladina šema predviđa da pojedinačni iznos nadoknade može da dostigne i 2,7 miliona funti; u tu svrhu će ukupno biti izdvojeno oko 10 milijardi funti (skoro 12 milijardi evra). Ali grupa od oko 500 oštećenih smatra da je šema puna rupa, pa najavljuju podnošenje odštetnog zahteva protiv ministarstva zdravlja, i prigovaraju što predstavnici vlasti, pre nego što su je usvojili, nisu seli i razmotrili je s njihovim pravnim zastupnicima.
S druge strane, Robert Fransis, koji potpisuje kompenzacionu šemu, i autor izveštaja Brajan Langstaf, nezavisno jedan od drugog, ukazuju kako je neophodno da, osim novca, žrtve dobiju i moralnu satisfakciju. Ona bi podrazumevala sve od izvođenja odgovornih pred sud i formalnog izvinjenja države – ne onako metiljavog kakvo je ponudio Sunak – do podizanja obeležja u znak sećanja na sve žrtve, te još jednog, zasebnog, koje bi bilo posvećeno deci iz Treloara.
I tako se polako raspliću klupka dugo uspešno zataškavanih zločina počinjenih pod okriljem vlasti, a stara nedela izbijaju na površinu tako da ih konačno svi vide. Ali horor u kome žrtve i njihove porodice žive nikad istinski neće biti okončan.
