Zemlje i narodi sveta su osam decenija koegzistirali s nuklearnim naoružanjem. Ovo nezamislivo razorno oružje upotrebljeno je samo dva puta, kada su Sjedinjene Države bacile nuklearne bombe na Hirošimu i Nagasaki kako bi ubrzale kraj Drugog svetskog rata.
Naravno, i posle je bilo zastrašujućih situacija, od kojih je najpoznatija Kubanska raketna kriza 1962. Najvećim delom, ipak, nuklearno naoružanje je i tokom Hladnog rata ostajalo u pozadini. SAD i Sovjetski Savez (a potom Rusija) stekli su moćne arsenale koji su na minimum sveli svaku potencijalnu prednost koju bi stekao onaj ko prvi napadne. Povrh odvraćanja utemeljenog na uzajamno zagarantovanom uništenju, sporazumi o kontroli naoružanja obezbedili su vladama obeju zemalja transparentnost i predvidljivost potrebne da izbegnu skupe i opasne trke u naoružanju.
Sve je ovo dobilo na značaju otkako je ovog meseca istekao Novi start, poslednji sporazum o kontroli nuklearnog naoružanja kojim su ograničavani arsenali SAD i Rusije. Od svih ljudi, ruski predsednik Vladimir Putin je bio taj koji je ponudio neformalno produženje sporazuma (pre pet godina mu je važenje jednom već tako produženo), ali je američki predsednik Donald Tramp bio indiferentan, rekavši; „Ako ističe, onda ističe.“
Savezništva su decenijama bila uspešan alat za neširenje nuklearnog naoružanja, ali Trampova administracija dovodi u pitanje američku posvećenost. Alternativa oslanjanju na SAD za mnoge biće nuklearna samodovoljnost
Jedno objašnjenje za stav SAD, prema izveštajima, jeste nezadovoljstvo Vašingtona time što Kina nije uključena u formalnu arhitekturu kontrole naoružanja. Da, Kina poseduje treći po veličini i najbrže rastući nuklearni arsenal na svetu; ali njena želja da uspostavi paritet sa SAD i Rusijom znači da neće potpisati nijedan pakt koji bi je ograničio na drugorazredni status.
Štaviše, sasvim je moguće da Kina, s Tajvanom na umu, veruje kako je glavni razlog zbog koga se SAD nisu direktno uključile u odbranu Ukrajine to što se s respektom odnose prema ruskoj nuklearnoj moći. Ali postoji jak argument u prilog uključivanju Kine u sistem kontrole naoružanja za deset godina od danas – i solidni izgledi da se to i izvede.
U međuvremenu, to što važenje Novog Starta nije produženo, ma koliko bilo za žaljenje, nije ni kraj sveta. Ni SAD ni Rusija ne žele novu, skupu i opasnu trku u naoružanju. Da, biće izvesne modernizacije i proširenja arsenala, ali je sasvim moguće da će određeni nivo transparentnosti, signalizacije, pa čak i stabilnosti ostati na snazi – i da će se na kraju pregovarati o sklapanju novog, formalnog pakta.
Zanimljivo je da ograničavanje takozvane vertikalne proliferacije postojećih nuklearnih sila – proširenje postojećih arsenala – možda nije najveći izazov sa kojim se suočavamo u nuklearnoj sferi. Naravno, to jeste zabrinjavajuće u slučajevima zemalja poput Severne Koreje, Indije i Pakistana – glavnog rivala Indije – jer uslove koji su činili temelj američko-sovjetskog, odnosno američko-ruskog odvraćanja neće biti lako reprodukovati.
Osnovano se, međutim, može tvrditi da još veću zabrinutost izaziva horizontalna proliferacija: to što i druge zemlje žele da se pridruže devetočlanom klubu nuklearnih sila u kome njih pet (Kina, Francuska, Rusija, Ujedinjeno Kraljevstvo i SAD) formalno ima status „država s nuklearnim naoružanjem“, u skladu s Ugovorom o neširenju nuklearnog naoružanja, a u kome su još – bez takvog statusa – Izrael, Indija, Pakistan i Severna Koreja.
Jedna od država koje bi mogle postati nuklearna sila jeste Iran. Prošlogodišnji izraelsko-američki vazdušni udari usporili su iranski program, ali nisu umanjili ambicije Teherana. Upravo suprotno, nesposobnost Irana da te napade spreči mogla je samo da poveća njegovu rešenost da nastavi tim putem.
Ostaje da se vidi šta će postići razgovorima koji se sada vode u Omanu ili – sasvim moguće – dodatnom vojnom akcijom. Ključno je da se iranske ambicije i dalje onemogućavaju, jer bi nuklearno naoružani Iran mogao da bude agresivniji u korišćenju posredničkih snaga širom regiona. A to bi gotovo sigurno još nekoliko zemalja – uključujući Tursku, Saudijsku Arabiju i Egipat – navelo da samostalno razviju ili pribave nuklearno naoružanje. Mogućnost da najnestabilniji region na svetu postane krcat nuklearnim naoružanjem izaziva jezu.
U slučaju evropskih i azijskih zemalja dva druga faktora uvećavaju njihovo interesovanje za nuklearno oružje. Jedan je zabrinutost usled pretnji koje predstavljaju Rusija, Kina i Severna Koreja. Rusija je pokrenula brutalni agresorski rat protiv Ukrajine, te pretila upotrebom nuklearnog oružja i promenom političke mape Evrope. Severna Koreja nikada nije odustala od toga da uspostavi kontrolu nad celim Korejskim poluostrvom. Kina nastoji da stekne kontrolu nad Tajvanom i potvrdi svoj primat u regionu.
Ključno je da se iranske ambicije i dalje onemogućavaju, jer bi nuklearno naoružani Iran mogao da bude agresivniji u korišćenju posredničkih snaga širom regiona. A to bi gotovo sigurno još nekoliko zemalja navelo da samostalno razviju ili pribave nuklearno naoružanje
Rastuća zabrinutost zbog ambicija, namera i sposobnosti zemalja koje teže temeljnim promenama postojećih geopolitičkih aranžmana u skladu je sa rastućim sumnjama u to da li će SAD nastaviti da budu faktor odvraćanja po pitanju takvih pretnji. Savezništva su decenijama bila uspešan alat za neširenje nuklearnog naoružanja, ali Trampova administracija dovodi u pitanje američku posvećenost. Alternativa oslanjanju na SAD za mnoge – za Južnu Koreju i Japan u Aziji, kao i za veliki broj zemalja u Evropi – biće nuklearna samodovoljnost.
Glavni rizik leži u tome što bi, ako neka zemlja razvije ili stekne nuklearno oružje, tako mogla da izazove preventivni napad susedne države koja nije spremna da dopusti da njen percipirani protivnik izraste u toliko veliku pretnju. Čak i ako takva tranzicija ne dovede do izbijanja rata, male nuklearne sile mogu da u kriznim situacijama prizovu napad – ili u ranoj fazi pribegnu upotrebi nuklearnog naoružanja pre nego što same budu napadnute i uništene („bolje da ga upotrebimo pre nego što ga izgubimo“).
Moramo da promenimo način na koji razmišljamo o nuklearnom oružju. Postali smo previše opušteni po tom pitanju. Došlo je vreme da počnemo da se osećamo neprijatno.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
