Kad je ruski predsednik Vladimir Putin u februaru 2022. pokrenuo sveobuhvatnu invaziju na Ukrajinu, znao je da će time evropski bezbednosni poredak okrenuti naglavačke. Ali u pitanju je bio pre taktički gambit nego proračunata strategija; nije mogao da predvidi šta će uslediti. I mada je povratak Donalda Trampa u Belu kuću Evropu zatekao nespremnu, ona je i dalje u stanju da Putinu uskrati pobedu.
Zasad deluje da Putin u svojim rukama ima sve adute. Transatlantski odnosi su oslabljeni, Trampova izolacionistička administracija kritikuje svoje evropske saveznike i dovodi u pitanje američku posvećenost očuvanju NATO. Još gore od toga, reklo bi se da se Sjedinjene Države u ukrajinskom ratu svrstavaju na stranu Rusije. Tramp joj jeste zapretio uvođenjem novih sankcija i carina ukoliko najpre ne bude uspostavljeno primirje a potom sklopljen i mirovni sporazum, ali ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog optužuje za to što sukob i dalje traje, a suspendovao je i vojnu pomoć i obaveštajnu podršku Ukrajini.
Putinovi aduti nasuprot evropskim opcijama
Ipak, Evropa ima priliku da preokrene situaciju. Već je odustala od posthladnoratovskog pogleda na svet u skladu s idejom o „kraju istorije“, koja je podrazumevala suverenu vladavinu međunarodnog prava, namenu armija evropskih zemalja nalazila u očuvanju mira, ne vođenju ratova, i ulogu SAD kao garanta evropske bezbednosti.
Tramp bi da „ispregovara“ mirovni sporazum – koji bi skoro sigurno podrazumevao kapitulaciju pred Rusijom i ekonomsku iznudu Ukrajine – pa da se onda udalji i Evropi prepusti njegovo sprovođenje. Ali kakva je vajda od mirovnog posrednika koji ne nudi nikakve garancije?
Finska i Švedska su možda bile prve koje su shvatile da se „istorija vratila“: njihov ulazak u NATO – Finske 2023, Švedske naredne godine – dao je snažan podsticaj severnom krilu Alijanse. Sada se čini kako je i Evropska unija postala svesna nove bezbednosne situacije u kojoj se našla, budući da najavljuje program naoružavanja vredan 840 milijardi dolara. Čak se i Nemačka, koja je iz istorijskih razloga u posebno osetljivom položaju, priprema za ponovno naoružavanje: partija budućeg kancelara Fridriha Merca i njen verovatni koalicioni partner postigli su dogovor o formiranju 500 milijardi evra vrednog infrastrukturnog fonda i popuštanju fiskalnih pravila kako bi se omogućila veća ulaganja u odbranu.
Značaj ovog poteza ne bi trebalo potcenjivati. Po završetku Drugog svetskog rata, Nemačka se odrekla tvrde moći u korist one meke, postala motor evropskih integracija i jedan od glavnih promotera na pravilima zasnovanog međunarodnog poretka. Počev od šezdesetih godina, ovo je uključivalo i zalaganje za „konstruktivno angažovanje“ – spoljnopolitički pristup poznat kao Ostpolitik – najpre Sovjetskog Saveza, potom i Rusije. Ovo objašnjava i zašto se bivša kancelarka Angela Merkel toliko oslanjala na snabdevanje ruskim energentima, uprkos prigovorima drugih članica EU i SAD.
Šta kaže istorija
Putinova invazija na Ukrajinu zabila je kolac u srce Ostpolitik. Nekoliko dana nakon početka invazije, naslednik Merkelove, Olaf Šolc, obznanio je „epohalnu promenu“ (Zeitenwende) u nemačkoj odbrambenoj i spoljnoj politici; ali je Merc taj koji će s liderske pozicije nadgledati istinski raskid s nemačkom posleratnom prošlošću – što je promena koja će zahtevati da se zemlja suoči s najzlokobnijim, destruktivnim duhovima vlastite prošlosti.
Evropa je dosad ratnim naporima Ukrajine, izraženo u dolarima, doprinela daleko više od SAD. Nadoknađivanje gubitka nastalog obustavljanjem američke vojne pomoći, međutim, predstavljaće daleko veći izazov i biće verovatno nemoguće na kratak rok, kada je to i najbitnije
Za početak, tu je fiskalna revolucija. Nemačka škrtost odavno je uzrok velikih tenzija unutar EU, posebno tokom dužničke krize evrozone početkom prošle decenije. Ali Nemcima su – ne na poslednjem mestu i Merkelovoj – isuviše živa bila sećanja na to kako je hiperinflacija popločala put usponu Adolfa Hitlera, te je 2009. prva vlada koju je predvodila uvela ustavno ograničenje strukturnog budžetskog deficita na nivou od 0,35 odsto društvenog bruto proizvoda na godišnjem nivou, poznato i kao „dužnička kočnica“ (Schuldenbremse). U takvom okruženju, Mercovi planovi za promenu uslova za zaduživanje – uključujući i modifikaciju, pa i potpuno ukidanje dužničke kočnice – predstavljaju radikalnu promenu nemačkih prioriteta.
Šire posmatrano, stiče se utisak da je Merc spreman za preuzimanje liderske pozicije u Evropi. Uprkos statusu najveće ekonomije u EU, Nemačka već dugo okleva da istinski preuzme liderstvo, posebno na bezbednosnom planu. Kombinacija ruskog revanšizma i američkog izolacionizma je, međutim, takvu poziciju učinila neodrživom. Kao najmnogoljudnija evropska zemlja, smeštena u „geostrateškom centru“ kontinenta, Nemačka, kaže Merc, mora da „preuzme veću lidersku odgovornost“ i kada je odbrana u pitanju.
Karte na talonu
Svaki trud uložen u to da se očuva bezbednost Evrope kreće od Ukrajine. Kako sad stvari stoje, Tramp i bi i ne bi: hteo bi da „ispregovara“ mirovni sporazum – koji bi skoro sigurno podrazumevao kapitulaciju pred Rusijom i ekonomsku iznudu Ukrajine – pa da se onda udalji i Evropi prepusti njegovo sprovođenje. Ali kakva je vajda od mirovnog posrednika koji ne nudi nikakve garancije?
Samo ukoliko Nemačka i čitava Evropa ostave po strani moralne i političke inhibicije, ova zemlja može da nastavi da obavlja svoju najvažniju ulogu: globalnog faktora mira i branitelja demokratskih principa
Da bi se izbeglo ponavljanje situacije stvorene Minhenskim sporazumom iz 1938. godine – kad su Francuska i Velika Britanija primorali Čehoslovačku da ustupi deo teritorije Hitleru, čime je pripremljen teren za izbijanje Drugog svetskog rata – Evropa mora da ubrza napore za popravljanje ukrajinske pozicije na ratištu, a time i za pregovaračkim stolom. Na sreću, gubitak u vidu američke finansijske pomoći neće biti toliko težak koliko bi Tramp hteo da nas uveri da jeste: Evropa je dosad ratnim naporima Ukrajine, izraženo u dolarima, doprinela daleko više od SAD. Nadoknađivanje gubitka nastalog obustavljanjem američke vojne pomoći, međutim, predstavljaće daleko veći izazov i biće verovatno nemoguće na kratak rok, kada je to i najbitnije.
Jednom kad mirovni sporazum bude sklopljen, Evropa će morati da nastupa kao njegov garant – a to znači da bude u stanju da obezbedi efikasno odvraćanje spram ruske agresije. Kredibilni nuklearni kišobran je tu od presudne važnosti. To je razlog zašto Merc predlaže da se američke nuklearne glave raspoređene u Evropi zamene francuskim i britanskim alternativama. Čak se pominje i mogućnost da sama Nemačka postane nuklearna sila.
Kada je NATO 1999. intervenisao na Kosovu, tadašnji nemački kancelar Gerhard Šreder je mogućnost slanja pripadnika kopnenih snaga da se bore na teritoriji jedne od zemalja koju je svojevremeno okupirao Hitlerov Vermaht odbacio kao „nezamislivu“. Danas je – kao što, reklo bi se, Merc razume – nezamislivo postalo neophodno. Samo ukoliko Nemačka i čitava Evropa ostave po strani moralne i političke inhibicije, ova zemlja može da nastavi da obavlja svoju najvažniju ulogu: globalnog faktora mira i branitelja demokratskih principa.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
