Svojevremeno je bilo uobičajeno govoriti o „liberalnom međunarodnom poretku“. I bez obzira na to što prateći institucionalni aranžmani često nisu bili u potpunosti ni liberalni, ni međunarodni, ni poreci, upotreba ove formulacije je imala smisla. Na kraju krajeva, svrha nekog ideala i nije da opisuje realnost, već da usmerava postupanje, a većina zemalja je decenijama gajila aspiracije da pripadaju tom poretku i doprinose njegovom razvitku (koliko god da su se neke od njih grebale o taj sistem, ili ga zloupotrebljavale).
To vreme je očigledno prošlo. Stupili smo u novu eru globalnog nereda. Oduvek je, naravno, bilo očigledno da će postojani uzlet Kine i drugih ekonomija u usponu predstavljati izazov za aranžmane koje su zapadne sile osmislile po završetku Drugog svetskog rata. Ali odlučujući faktor za nestanak liberalnog međunarodnog poretka jeste to što je njegov glavni arhitekta – Sjedinjene Države – digao ruke od njega. Američki lideri više ne odražavaju posvećenost Džona F. Kenedija izraženu u rečima da će njegova zemlja „platiti svaku cenu, podneti svaki teret, suočiti se sa svakom teškoćom, podržati svakog prijatelja, suprotstaviti se svakom neprijatelju, kako bi osigurala opstanak i uspeh slobode“.
Trampova administracija eksplicitno zagovara politiku kojom se interesi SAD, onako kako ih ona sama definiše, stavljaju iznad svega drugog, i voljna je da, ostvarujući ih, usput još i maltretira prijatelje i saveznike
Istini za volju, SAD nisu uvek konzistentno poštovale međunarodno pravo ili podržavale Ujedinjene nacije i njene multilateralne mreže saradnje. Ali malo ko je imao dileme oko toga da bi se bez američke podrške čitava ta konstrukcija urušila – kao što se, reklo bi se, upravo dešava. Pod drugom administracijom predsednika Donalda Trampa SAD su postale eksplicitne u nipodaštavanju starog liberalnog poretka, a državni sekretar Marko Rubio je čak izjavio kako je on „ne samo zastareo, već se koristi kao oruđe protiv nas“.
Međunarodni poredak, kao što mu i definicija kaže, podrazumeva neka zajednička pravila. Ali Trampova administracija je neskriveno neprijateljski nastrojena prema bilo kakvim ograničenjima te vrste. Ona eksplicitno zagovara politiku kojom se interesi Amerike, onako kako ih ona sama definiše, stavljaju iznad svega drugog; i, pokazuje se spremnom – pa i više nego voljnom – da, ostvarujući ih, usput još i maltretira prijatelje i saveznike.
Trampove carine su samo deo tog narativa. On odbacuje sva osnovna načela trgovinske politike, između ostalog namećući uvozne carine i iz razloga koji nemaju nikakve veze sa spoljnom trgovinom. I mada je ovo još rana faza njegovog drugog mandata, nema nikakve sumnje da će globalna ekonomija platiti veliku cenu Trampove destruktivne vladavine – pri čemu će same SAD na duži rok možda pretrpeti i najveću štetu.
I sam koncept međunarodnog prava praktično je eliminisan iz procesa donošenja odluka administracije u spoljnopolitičkoj i ekonomskoj sferi. Dugo zastupano stanovište po kome je geopolitika nadmetanje između demokratskih i autoritarnih režima sada deluje potpuno irelevantno. Tramp i oni koje je postavio na položaje u administraciji o ljudskim pravima govore samo selektivno, kao na primer kad treba iznositi lažne tvrdnje o „genocidu“ nad belim farmerima u Južnoj Africi (dok za to vreme Palestinci u Gazi i na Zapadnoj obali jedva da bivaju pomenuti).
U SAD danas postoji razumljiva odbojnost prema inostranom vojnom angažmanu izazvana „večitim ratovima“ u Avganistanu i Iraku, kao što se, sa zakašnjenjem, formirala i svest o tome da se druge zemlje ne mogu jednostavno preuređivati po američkom diktatu. „Unipolarni“ trenutak neprikosnovene američke moći – u periodu između pada Berlinskog zida i pojave Kine kao tehnološke supersile – nesumnjivo je doprineo jačanju američke arogancije.
Ali sada je klatno otišlo skroz na suprotnu stranu. Od Grenlanda do Panamskog kanala, SAD su postale generator međunarodnog nereda, pridružujući se zemljama poput Rusije, koja vodi agresorski rat protiv Ukrajine i sve intenzivniji tihi rat protiv Evropske unije. Za to vreme, veliki regioni, od Roga Afrike do Sudana i kroz čitav Sahel, zapadaju u konflikt i haos, a da za to izgleda nikoga nije briga. SAD su, štaviše, trenutno preokupirane svojim novim „ratom po izboru“: onim protiv Venecuele i tamošnjeg režima predvođenog Nikolasom Madurom.
Uprkos svojoj industrijskoj moći i stalno rastućim pomorskim kapacitetima, ne čini se verovatnim da će Kina popuniti prazninu koju za sobom ostavljaju SAD. Kinezi zasad postupaju oprezno, snažno se opirući onome što vide kao američko siledžijsko ponašanje, ali i uzdržavajući se od uplitanja u brojne tekuće konflikte širom sveta. Kina je eksplicitna u tome da želi novi svetski poredak, a ne nastavak Amerikom predvođenog liberalnog poretka kakav je bio na snazi osam decenija po okončanju Drugog svetskog rata.
Istina, SAD nisu uvek poštovale međunarodno pravo ili podržavale UN i njene multilateralne mreže saradnje. Ali malo ko je imao dileme oko toga da bi se bez američke podrške čitava ta konstrukcija urušila – kao što se upravo dešava
Ali nikakvog novog poretka nema na horizontu. Ušli smo u period globalnog nereda, u kome je sve više iliberalnih režima, dok se stare strukture međunarodnog poretka raspadaju. Ti trendovi bi bili opasni sve i da se dešavaju izolovano od svega drugog; ali su još opasniji posmatrani u širem kontekstu klimatskih promena, pandemijskih rizika i razvijanja potencijalno remetilačkih tehnologija poput veštačke inteligencije.
Saradnja neophodna da bi se ove pretnje stavile pod kontrolu nije na vidiku. Ako u ovo doba globalnog haosa ima ikakve nade, onda ona leži u multilateralnim koalicijama fokusiranim na specifična pitanja – uključujući trgovinska pravila, globalno zdravlje i energetsku tranziciju. Zemlje u kojima postoji svest o pobrojanim opasnostima same će morati da nađu nove načine na koje će se okupiti kako bi zajednički delovale.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
