povodom 86. godišnjice smrti
Postoji ona čuvena fraza, pripisana Čerčilu, o tome da „Balkan proizvodi više istorije nego što može da podnese”. Teško je opirati se ovakvim rečenicama. Čak i kada je posve jasno da se one ne mogu prihvatiti zdravo za gotovo, da se mogu osporavati, možda čak i sasvim osporiti, ostaje osećaj da one, na neki skoro pa intuitivni način, rezoniraju sa nečim duboko istinitim. Možda Balkan ne proizvodi više istorije nego što može da podnese. Međutim, Balkan, sasvim sigurno, ima ozbiljan problem sa istorijom. I taj problem se u svojoj osnovi ne tiče onoga čega se Balkan seća, već onoga što je zaboravio. Jer kada zaboraviš ono dostojno sećanja, onda ono dostojno zaborava nužno zauzme njegovo mesto. I to nije zakon istorije, već zakon ljudskog duha raspetog između straha i frustracije sa jedne, i težnje ka slobodi sa druge strane.
U srpskoj političkoj istoriji se postojanje demokratije kao političke realnosti meri godinama. Moglo bi se možda, uz mnogo dobre volje, napabirčiti nešto više od dve decenije. Međutim, demokratija, kao određujuće stremljenje te istorije, ima viševekovno trajanje koje seže sve do same zore njene moderne. A u tom je trajanju i opstajanju ime Ljube Davidovića zapisano zlatnim slovima.
Ljubomir Ljuba Davidović (24. 12. 1863-19. 2. 1940), osnivač i prvi predsednik Demokratske stranke (1919-1940), narodni poslanik, predsednik Narodne skupštine, predsednik Beogradske opštine, ministar prosvete, ministar unutrašnjih dela i predsednik vlade u dva mandata, predstavlja kanon srpske i jugoslovenske politike prve polovine XX veka. Kanon je, kažu stari pisci i jezikoslovci, izvorno štap kojim se meri, i to ne samo dužina, već i to koliko je šta pravo ili krivo. A reči i dela Ljube Davidovića, ideje i principi za koje se on borio i zalagao, merilo su naših krivina i krivica zbog kojih smo još i danas žedni slobode i gladni pravde.
Sa formalne tačke gledišta, Demokratska stranka Ljube Davidovića bila je stranka centra. Ipak, kada se uzme u obzir njena politička predistorija (Samostalna radikalna stranka), kada se idejni i vrednosni principi njenog delovanja sagledaju u stvarnom političko-ekonomskom kontekstu, te kada se uzme u obzir dalja politička sudbina tih ideja i pojedinaca koji su ih zastupali, u toj se svetlosti Demokratska stranka očituje kao stranka izrazite građanske levice. I to kako kada je reč o čisto političkim pitanjima, tako, razume se, i onim socijalnim i nacionalnim.
Davidovićeva Jugoslavija bila je sve ono što se modernim birokratskim jezikom zove „pomirenje”, „regionalna saradnja”, „evropske vrednosti i standardi”… I mnogo više od toga.
Šta to zapravo znači? Najpre, da je demokratija osnov i sadržaj političkog poretka, istovremeno i cilj i sredstvo. Cilj je kao ostvarenje načela jednakosti svih građana, a sredstvo kao skup političkih praksi koje tome cilju vode, ali i iz njega proističu. Međutim, politička jednakost nema smisla, niti je uopšte moguća, ukoliko ne podrazumeva ostvarenje načela socijalne pravde, odnosno socijalno-ekonomsku emancipaciju svih građana. Najveća prepreka koja stoji na putu ostvarenja načela socijalne pravde je korupcija. Ljuba Davidović je, za vreme svog kratkotrajnog drugog mandata na čelu vlade 1924. godine, bio jedini političar u međuratnom periodu koji je radio na donošenju Zakona protiv korupcije.
Kada je reč o nacionalnim pitanjima, Demokratska stranka Ljube Davidovića bila je u svome iskrenom zalaganju za jugoslovenstvo najdoslednija politička snaga u međuratnom periodu. Međutim, osnov te vizije jugoslovenstva nije bio nikakav velikodržavni projekat ili sentiment, već samo i isključivo demokratski principi i vrednosti. Odnosno, rečeno rečima samoga Davidovića: „…prava demokratija, pravi parlamentarizam i vlada prave narodne volje… sloboda svakog pojedinca… sa ravnopravno izmirenim interesima pokrajina, vera i građana svih narodnosti.”
Suočavanje sa izazovima jugoslovenske politike nakon 1918. Davidovića je, od prvobitnog zalaganja za centralizam i unitarizam, sve više vodilo ka federalizmu kao jedinom putu demokratske realizacije jugoslovenskog projekta. Na tom tragu on praktično postaje, tezom o „četiri jedinice”, jedan od pionira ideje o političkoj emancipaciji Bosne i Hercegovine u jugoslovenskom okviru, zemlje koju je, kako veli Davidović u svome „Pismu Bosancima i Hercegovcima”, „kroz vekove parčala zlokobna sudbina: otimanja sa zapada, istoka i s juga o njenu dušu, otimanja sa svih strana o njenu zemlju… otimanja za njena blaga pod zemljom…”
Štaviše, politička emancipacija Bosne i Hercegovine, kao i politička emancipacija jugoslovenskih muslimana, te naročita međusobna upućenost jugoslovenskih pravoslavaca i muslimana, posebno bliskih, kako kaže, „navikama i mentalitetom“, bili su za Davidovića jedan od ključeva za opstanak Jugoslavije. A ta Davidovićeva Jugoslavija bila je sve ono što se modernim birokratskim jezikom zove „pomirenje”, „regionalna saradnja”, „evropske vrednosti i standardi”… I mnogo više od toga.
Ljuba Davidović je, za vreme svog kratkotrajnog drugog mandata na čelu vlade 1924. godine, bio jedini političar u međuratnom periodu koji je radio na donošenju Zakona protiv korupcije
Nasuprot mogućenosti te i takve Jugoslavije su i tada, u vreme Davidovića, kao i pola veka kasnije, rečeno rečima poslednjeg velikog jugoslovenskog političara, stajali samo „siromaštvo, trovanje duha i položaj daleke periferije Evrope”.
Siromaštvo, trovanje duha i položaj evropske periferije su dobili mnogo bitaka i proizveli desetine hiljada nevinih žrtava, ali rat se još uvek vodi. Umorni smo. Čika Ljuba nam poručuje: „Neka bi se današnji koban tok zaustavio voljom združenog naroda, jer zla su naša prevelika i samo prevelika snaga narodna može ih odagnati.”
