Kongo – reč od dva sloga čiji zvuk budi maštu kao udaranje prašumskog bubnja, prizivajući sablasne predstave zemlje nedokučivih tajni i neopisivog divljaštva.
Tim rečima novinar Piter Forbat započinje knjigu Reka Kongo, hvaljenu kao vrhunski putopis, ali i osporavanu kao tipičan primer evrocentrične perspektive čak i onda kada se osuđuje kolonijalizam. Za sve koje interesuje Afrika, a traže savremenije štivo od Livingstonovih i Stenlijevih putopisa, Forbat nudi fascinantan uvid u krvavu istoriju ove države centralne Afrike čija kolonijalna prošlost stoji u srži aktuelnih ratnih sukoba. Kolonijalizam – neokolonijalizam, ista stvar drugo pakovanje.
U Kongu ponovo bukti rat, a podaci relevantnih svetskih agencija sa terena su poražavajući – sukobi između paravojnih grupa, kojih po procenama ima više stotina i zvanične vojske Demokratske Republike Kongo doprinose stvaranju jedne od najvećih humanitarnih katastrofa na svetu o kojoj se s obzirom na njene razmere nedovoljno izveštava i malo zna. Više od sto miliona ljudi živi u državi koja je po resursima koje poseduje jedna od najbogatijih, ali i najkorumpiranijih i najsiromašnijih zemalja sveta.
Humanitarna katastrofa
Dok pišemo ovaj tekst stiže informacija iz kongoanskog grada Gome o nezamislivom krvoproliću u zatvoru u kome su stradale zatvorenice žene, uključujući i majke sa malom decom, koje su prvo bile silovane a zatim žive spaljene. Počinioci tih zverstava su pripadnici pobunjeničke grupe M23 (23. mart) koji su u Kongo upali iz Ruande. Situacija do te mere izmiče kontroli da i ruandski predsednik Pol Kagame kaže da ni on ne zna šta se dešava.
Procenjuje se da je u ratu koji traje od devedesetih godina do danas stradalo preko šest miliona ljudi, što je najveći broj žrtava u bilo kom sukobu od Drugog svetskog rata
Sukob je i do sada bio obeležen kršenjem ljudskih prava najšireg opsega, seksualnim zločinima kao sredstvom rata i masovnim prisilnim raseljavanjem. Procenjuje se da je u ratu koji traje od 1990-ih do danas stradalo preko šest miliona ljudi, što predstavlja najveći broj žrtava u bilo kom sukobu od Drugog svetskog rata. Istovremeno, više od sedam miliona interno raseljenih lica ovu zemlju čini mestom apsolutne humanitarne katastrofe (na neslavnoj listi, prema podacima iz 2024, i dalje prednjači Sirija sa gotovo 32 procenta interno raseljenih lica u opštoj populaciji. Preko milion i po devojčica i žena u DR Kongu žrtve su silovanja u ratu.
Kongo iz čuvenog romana Srce tame Džozefa Konrada, danas Demokratska Republika Kongo, bivši Zair ko pamti, i Republika Kongo, odnosno kolokvijalno Kongo-Brazavil su egzotična imena i pojmovi koji se često brkaju. U stvarnosti su to dve zemlje nastale iz pokreta za oslobođenje, gde su po sticanju nezavisnosti zavladali diktatorski režimi, a potom i stravični sukobi koji traju. Paralelno se dešava nešto o čemu se ređe piše a što predstavlja važan element sukoba – krupan biznis i eksploatacija rudnih bogatstava takvih razmera da možemo slobodno govoriti o neokolonijalizmu. Nekada robovi i kopači zlata, danas bakar, kobalt, koltan i drugi retki minerali.
Zelena agenda svetske ekonomije, nove tehnologije i klimatske promene povećavaju potražnju bogatih zemalja za retkim mineralima u Kongu. Ovim mineralima je teško pristupiti putem pouzdanih lanaca snabdevanja, mnogi od njih, uključujući kobalt, tantal, kalaj i titanijum, često se eksploatišu iz ilegalnih rudnika koje kontrolišu naoružane grupe i krijumčari. U industrijskom rudarenju značajno dominira Kina (čije prste takođe vidimo u sukobima na terenu). Ulog je ogroman. Tu leži gotovo 70 odsto svetskih zaliha kobalta, vitalne komponente litijum-jonskih baterija za električna vozila i druge proizvode zelene tranzicije. Postoji velika šansa da se i u vašem mobilnom telefonu nalazi određena količina metala iz kopova istočnog Konga, a nije isključeno ni da je direktno stigao kroz kanale ekstremističke paravojne formacije M23.
U Kongu leži gotovo 70 odsto svetskih zaliha kobalta, vitalne komponente litijum-jonskih baterija za električna vozila i za druge proizvode zelene tranzicije
Da bi istakla ovaj problem i njegovu povezanost sa industrijom pametnih telefona, vlada Konga je krajem prošle godine podnela krivične prijave protiv filijala Epla u Francuskoj i Belgiji, optužujući ih za korišćenje „konfliktnih minerala“. Epl je osporio tvrdnje navodeći da je od početka 2024, zbog eskalacije sukoba, prestao da nabavlja tantal i druge metale iz Konga i Ruande. Druge tehnološke kompanije, pogotovo kineske, nisu preduzele ništa po tom pitanju, što znači da retki minerali iz rudnika koje kontrolišu zaraćene paravojne grupe i dalje ulaze u komponente i uređaje koji se prodaju na svetskom tržištu.
Uloga rudarskih kompanija
Visoravni i obale jezera u istočnom Kongu pune su industrijskih i zanatskih rudnika koje čuvaju do zuba naoružane vojske i u kojima stotine hiljada ljudi i dece rade u ropskim uslovima. Prema podacima kongoanske vladine agencije za stabilizaciju, na teritoriji zemlje aktivno je više od 250 lokalnih i više desetina takvih stranih militantnih formacija. Višedecenijske neprestane borbe privlače oružane snage iz susedne Ruande, Ugande i Burundija. Desetine hiljada mirovnih snaga UN-a, koje su najavile da će se uskoro povući, i afričke regionalne trupe pokušale su da pomognu vladi u uspostavljanju reda i jačanja stvarne vlasti. Zašto je mir u Kongu nemoguća misija? Ko od ovoga ima najviše koristi? Kao što se kaže u krimićima, „pratite tokove novca“.
Novi kolonijalni upravnici, a danas su to rudarske kompanije, u cilju postizanja što veće kontrole nad zemljištem (i onim što se nalazi ispod površine tla) ne igraju samo zakulisne uloge u potpirivanju i finansiranju sukoba, već se uključuju direktno. Ruku na srce, etničke tenzije na terenu su takve da „posao“ kao da se radi sam.
Paklenu mešavinu rudnih bogatstava, nasilja i sistemske korupcije u tom delu Afrike zamesila je Belgija u 19. veku koristeći mehanizme terora i zverstava, nasilno stvarajući profitabilnu koloniju među stotinama etničkih zajednica širom sliva reke Kongo. Sjajni nemački pisac V. G. Zebald je u svojim romanima opisao da raskoš i sjaj Belgije i njene prestonice Brisela leži na kostima mrtvih Kongoanaca koji su u ogromnom broju poumirali u rudnicima belgijskih kompanija.
Pozadina sukoba
Pozadina aktuelne katastrofe je sukob dve etničke grupe, Huta i Tutsija, koji je doveo do genocida u Ruandi 1994. i masovnog iseljavanja Huta u Kongo. Iz jezgra tih sukoba nastala je jedna od najradikalnijih pobunjeničkih grupa i glavni akter sadašnjeg terora, pokret 23. mart (M23), sastavljen prvenstveno od etničkih Tutsija. Savet bezbednosti je 2010. godine oformio ofanzivnu brigadu pod mandatom Misije UN za stabilizaciju i konsolidaciju mira u DR Kongo, čiji je osnovni cilj ograničavanje dejstava M23. Gledajući prošlonedeljne prizore haosa na ulicama Kinšase i naredbe da se svi stranci i diplomatski kor hitno evakuišu evidentno je da su rezultati rada UN-a, uostalom kao i u drugim konfliktnim zonama, vrlo skromni, dok uticaj M23 vrtoglavo raste.
Novi kolonijalni upravnici – rudarske kompanije, da bi postigle što veću kontrolu nad zemljištem, ne igraju samo zakulisne uloge u potpirivanju i finansiranju sukoba, već se uključuju direktno
Što se tiče stranih investitora, posao se nastavlja. To važi za sve uključene u ove prljave rabote na terenu, a kako vreme prolazi izgleda najviše za Kinu. Rudnici kobalta u nekadašnjem američkom vlasništvu prodavani su kineskim kompanijama u više navrata. Američki predsednik Donald Tramp danas preti Kini trgovinskim ratom, a za vreme svog prvog mandata aminovao je prodaju jednog od najvećih rudnika kobalta kineskom China Molybdenum. Rezultat tih transakcija je kineski rudarski monopol u Africi. Zvanična kongoanska vlada se bori protiv pobunjenika M23 uz pomoć kineskih dronova i oružja, a susedna Uganda se sprema za regionalni rat takođe pazareći kineske sisteme. Ovo je jedna od retkih situacija u modernoj istoriji da Amerika nije odigrala najagresivniju i najprljaviju ulogu u nekom sukobu, bio on poslovni ili vojni.
Čini se da je kinesko poslovanje i sklapanje krajnje netransparentnih ugovora sa korumpiranim režimima postalo ustaljena praksa. Povlašćeni ugovori o kojima je Kina (Čajna Rejlvej grupa i Pauerčajna) pregovarala sa rukovodstvom DRK, posebno tokom režima Džozefa Kabile, pomogli su kineskim firmama da obezbede pristup metalima za masovnu proizvodnju. Ovo je čak i u Kongu 2019, doprinelo padu Kabile nakon 18 godina na vlasti. Isplivalo je da se kineski kapital – namenjen infrastrukturnim projektima kao otplata prava na rudarstvo – usmeravao ka predsedniku, njegovoj porodici i njegovim partijskim drugovima.
Od kada su beli istraživači otkrili u srcu Afrike postojanje onoga što im može doneti basnoslovno bogatstvo, ovaj region nije imao mira. Trgovina robovima, isisavanje resursa, zločini nad civilima, deo su svakodnevice.
Čini se da je kinesko poslovanje i sklapanje krajnje netransparentnih ugovora sa korumpiranim režimima postalo ustaljena praksa
Razbijanje povezanosti između kompanija za eksploataciju „strateških“ minerala i vršilaca nasilja mora biti sastavni deo potencijalnog mirovnog rešenja. Stavljati na agendu uspostavljanje mira, a pritom ne rešavajući nijedan od uzroka sukoba su jeftine političke fraze i neiskrenost od koje nikakve koristi neće imati oni koji su najveće žrtve takve politike.
