I sistem i ludilo

Svet će morati još malo da se strpi pre nego što sazna koji će grad Donald Tramp prvo bombardovati: Teheran ili Mineapolis. Šef Bele kuće, naizgled i fiziološki nesposoban da fokus zadrži na jednoj stvari duže od petogodišnjaka s ADHD-om, poslednjih dana preokupiran je idejom o zauzimanju i otimanju teritorije od prijateljske zemlje, što mu se valjda čini zabavnijim. Jer nema sumnje da – na stranu demontaža demokratskog ustrojstva Sjedinjenih Država, neoimperijalna agenda, bezobalna korupcija i sve ostalo što njegova administracija oličava – poludelog kralja Donalda sve ovo što je inicirao povrh svega još i silno zabavlja.

Samo neka niko ne pita – okej, Teheran nekako i da se shvati, ali zašto Mineapolis? A zašto da ne? Zapitan je nad time i Majkl Tomaski, urednik progresivnog časopisa Nju ripablik, koji je valjda prvi na ovakav način formulisao realnost u kojoj su se našli njegova domovina i čitava planeta. (Jedini kome je to palo na pamet sigurno nije.) Grad čiji je gradonačelnik iz redova Demokratske partije, u saveznoj državi koju takođe vode demokrate, i čiji su se građani digli na noge protiv terora indoktriniranih pripadnika Migracijske i carinske službe (ICE) – paklene kombinacije ideologizovane prilježnosti Gestapoa i kinetičke energije Šturmabtajlunga (SA) – Trampa do te mere žeste da preti aktiviranjem Zakona o pobuni, akta iz 1807. kojim se predsedniku SAD daju ovlašćenja da za suzbijanje pobune upotrebi aktivnu vojsku. A kako je nedavno za Njujork tajms i eksplicitno potvrdio da je jedina granica koju sebi postavlja ona određena „vlastitim moralom“ – ne, dakle, Ustavom i zakonima, već nečim što evidentno ne poseduje – ko može da bude siguran u bilo šta s njim u vezi?

Tramp bi svakako voleo da i u Iranu vidi operaciju odrađenu po sistemu uđeš, izađeš i gotovo. Ali pošto se posle američkog upozorenja iranske vlasti izgleda uzdržavaju od najavljenih pogubljenja, počeo je da spušta loptu

Naravno, u nepredvidivosti, odnosno stalnom održavanju neizvesnosti, dobrim delom i jeste poenta. Na ovim stranicama već je bilo podsećanja na takozvanu teoriju ludaka u međunarodnim odnosima, za čijeg modernog utemeljitelja važi bivši predsednik SAD Ričard Nikson, a koju je Tramp inovirao tako što se njom služi ne samo protiv percipiranih neprijatelja, nego (zapravo još i više) i u odnosima sa nominalnim saveznicima, pa i unutar samih SAD, protiv vlastitih građana i demokratskih institucija. Koji dan ranije, svi su se – i dalje pod utiskom onog što se desilo u Venecueli – još pitali hoće li Tramp vojnom silom odgovoriti na krvavi pir teokratskog režima u Iranu; u ovom času, sva pažnja usredsređena je na predatorske aspiracije čija je meta Grenland; niko ne može da proceni kako će se stvari razvijati ni do kraja januara, kamoli u preostale tri godine predsedničkog mandata. Zašto onda – da se pitanje ponovi – ne i Mineapolis, ili neki drugi nepokorni američki grad sa statusom sigurnog utočišta za imigrante bez dokumenata i građanima spremnim da republiku brane od monarha u pokušaju?

Vratimo se, ipak, Iranu i mogućem američkom odgovoru na poslednja dešavanja. Tamo trenutno vlada grobljanski mir, kakav bi se i mogao očekivati nakon što su snage bezbednosti – u prvom redu Iranska revolucionarna garda, koja funkcioniše bezmalo kao država u državi, te podjednako notorna dobrovoljačka paramilitarna jedinica Basidž – na najbrutalniji mogući način ugušile najnoviji u nizu građanskih protesta koji poslednjih godina svaki čas preplavljuju tu zemlju. Iran je i dalje u informativnom mraku (autokrate i diktatore širom sveta sigurno je zaintrigirala preciznost s kojom je vlastima pošlo za rukom da narodu uskrate pristup internetu a da istovremeno otvorenim ostave vlastite kanale internet komunikacije), pa se o broju ubijenih, ranjenih i uhapšenih i dalje više spekuliše nego što se pouzdano zna. Ali ni najviši zvaničnici, uključujući i vrhovnog vođu, ajatolaha Alija Hamneija, ne snebivaju se da govore o više hiljada mrtvih, s tim što zvanični narativ kaže da u neredima jesu stradali mnogi nevini ljudi, ali ne zato što se na njih obrušila brahijalna državna sila; već zato što su se za to pobrinuli ubačeni elementi, agenti američkog i izraelskog imperijalizma, i dalje u tom smeru.

Inicijalno socio-ekonomskim nezadovoljstvom podstaknuti protesti, koji su potom prerasli u antirežimske, zahvatili su svaku od 31 iranske provincije i na ulice izveli i neke delove društva koji se dosad nisu isticali buntovništvom – poput sitnih trgovaca, recimo – mada po masovnosti nisu prevazišli neke druge u skorije vreme. A okončani su naprosto zato što je cena učešća u njima postala previsoka; snimci na kojima se vide uhapšeni demonstranti pod psihološkom prisilom islednika primorani na pokajanje zbog učešća u protestima izvesno će dodatno obeshrabriti ljude da u dogledno vreme ponovo javno iskažu nezadovoljstvo. Ni uz svu podlost režima i do perverznosti razgranat aparat državne prinude, međutim, u glave i srca Iranaca zlostavljači ne mogu da prodru – a tamo će nastaviti da kipti bes zbog nesposobnosti, javašluka i korumpiranosti sistema koji više nije sposoban da im obezbedi ni elementarne stvari poput struje i tekuće vode, osnovne životne namirnice po priuštivim cenama, ili iole stabilnu nacionalnu valutu. Gnev dodatno raspiruje svest o tome da problemi s kojima se suočavaju obični građani ne more i pripadnike režima i klijentilistički sloj koji profitira na račun svih ostalih.

Ali koliki god revolt bio, njega je teško politički kanalisati jer su opozicione snage slabe, usitnjene i podeljene – kakve bi i mogle da budu posle gotovo poluvekovne represivne vladavine – dok su pokušaji da se kao gravitacioni centar okupljanja protivnika režima pojavi neko sa strane, poput politički netestiranog Reze Pahlavija, sina poslednjeg iranskog šaha, koji se iz egzila za takvu ulogu nudi, već u startu osuđeni na neuspeh. Da se i ne govori o tome da, iako uzdrman i oslabljen – usled kombinovanog dejstva nezadovoljstva građana, efekata zapadnih sankcija, prošlogodišnjeg izraelsko-američkog 12-dnevnog raketiranja, skorašnjih gubitaka saveznika u regionu… – režim još ima mnogo pristalica, a aparat sile i dalje čvrsto drži u rukama: dok leđa ne počnu masovno da mu okreću oni iz nižih ešelona vlasti koji bi prelaskom na drugu stranu nekako još mogli da se izvuku, demokratske promene u zemlji ne mogu se očekivati. A sasvim moguće ni tada.

Dok režimu leđa ne počnu da okreću oni njegovi pripadnici koji bi prelaskom na drugu stranu nekako mogli da se izvuku, demokratske promene u Iranu ne mogu se očekivati. A sasvim moguće ni tada

Šta to onda u zbiru znači za Ameriku, ili – manimo se eufemizama – za Trampa (jer, sve se svelo na njega: administraciju popunjavaju sve sami lakeji i fanatici, Kongres više ničemu ne služi, a konzervativna većina u Vrhovnom sudu mu titra)? Opijen uspehom spektakularne otmice venecuelanskog satrapa – uspeha iza koga očigledno ne stoji nikakva strategija ni plan osim gole pohlepe, budući da se tamošnjoj kliki daje prilika za opstanak na vlasti sve dok sluša naloge iz Vašingtona – Tramp bi svakako voleo da i u Iranu vidi operaciju odrađenu po sistemu uđeš, izađeš i gotovo. „Evokativni medijski izveštaji, upotreba sirove sile i minimalni gubici – sve se to dopada Trampu, a udar na Iran bi sve to mogao da mu obezbedi“, konstatuje u članku za Forin afers Endru Miler, bivši zamenik pomoćnika državnog sekretara u administraciji Džoa Bajdena.

Ali protesti su utihnuli, a iranske vlasti se, posle američke pretnje da će napad neizbežno uslediti u slučaju da iko od po kratkom postupku osuđenih demonstranata bude pogubljen – kao što najavljivano – zasad izgleda uzdržavaju od toga da svoju žeđ za krvlju utole i na taj način. Zadovoljan što vešanja nije bilo, Tramp je odmah počeo da spušta loptu, delom sigurno i pod uticajem apela arapskih saveznika/poslovnih partnera, isprepadanih mogućnošću da direktan napad na Iran – koji, treba li naglašavati, nije lak zalogaj poput Venecuele – dovede do haosa u regionu. Moguće je stoga da više ne vidi priliku za još jednu laku „pobedu“ i da bi, umesto da pobunjenim Irancima „pomaže“ ispaljivanjem raketa na Teheran, mogao da se odluči za neku drugu, manje radikalnu kaznenu akciju. Ili da ne uradi ništa. Zasad. Možda. Ko zna.

A pobunjeni Amerikanci, kojih je na ulicama i dalje manje nego što je bilo Iranaca? Neka u međuvremenu razmisle šta im je činiti.