Jedno od zlatnih pravila narkodilerskog biznisa – ovekovečeno i u replici koju u filmu Lice s ožiljkom izgovara Elvira Henkok (Mišel Fajfer), devojka Tonija Montane (Al Paćino, naravno) – kaže „Nemoj da se radiš vlastitim zalihama“ (Don’t get high on your own supply). Ali moć je droga jača od bilo kog narkotika, a Donald Tramp njom je trenutno opijen više no ikad, u skladu s progresijom svake vrste zavisnosti. Nakon ekspeditivnog uklanjanja venecuelanskog samodršca Nikolasa Madura, predsednik Sjedinjenih Država oseća se svemoćnim – kao usred kokainskog tripa – pa ne prestaje da melje o tome kako će Grenland postati američki milom ili silom, a nekim vidom vojne intervencije svakodnevno preti i Iranu, u kome je par dana pred istek 2025. pokrenut novi talas masovnih građanskih protesta, na koji je teokratski režim odgovorio na jedini način na koji ume: brutalno.
Sve kao zauzimajući se za demonstrante i njihovo pravo na protest – a zapravo olakšavajući posao režimu da ih pred (i dalje brojnim) lojalistima prikaže kao strane plaćenike i teroriste – Tramp iransko rukovodstvo upozorava da bi njihov nasilni odgovor na narodno nezadovoljstvo za posledicu mogao da ima „žestok udarac“ Amerike, pri čemu su ciljani udari iz vazduha samo jedna od opcija; za početak se, ipak, zadovoljio uvođenjem dodatnih carina od 25 odsto svim zemljama koje nastavljaju da trguju s Iranom.
Po svim parametrima iole normalnog funkcionisanja neke zemlje, makar i one kojom vladaju mule, iranske vlasti se u novije vreme pokazuju kriminalno nedoraslim zadatku
Tramp, međutim, tvrdi i kako je Teheran izrazio spremnost da „pregovara“ s Vašingtonom. O čemu tačno, nije precizirao – kao što nije ni iranski ministar spoljnih poslova Abas Arakči, koji takođe pominje „spremnost za pregovore“; s američke strane se implicira da je reč o iranskom nuklearnom i raketnom programu. Samo, kakve to veze ima s pokoljem civila? I pre i posle Arakčijevog oglašavanja, iranski zvaničnici slali su, inače, sasvim drugačije poruke, u kojima se na pretnju odgovaralo pretnjom: da će Teheran u slučaju američkog napada legitimnim metama smatrati kako američke baze u regionu, tako i Izrael.
Ali šta je sa protestima – inicijalno pokrenutim zbog očajne socio-ekonomske situacije u zemlji, da bi ubrzo prerasli u politički motivisane, s pozivom na rušenje režima – koji su i isprovocirali novo prepucavanje dva arhineprijatelja? Oni su, saopštio je Arakči, sad „u potpunosti pod kontrolom“. I zaista, protesti su nastavljeni, ali s primetno manjim brojem učesnika i, ključno, bez nasilja. Ako se i oni okončaju kao i svi pređašnji, biće to onda još jedna Pirova pobeda moralno i na svaki drugi način trulog, delegitimizovanog režima koji je efikasan još jedino kad treba masakrirati narod koji se izlio na ulice. Po svim parametrima iole normalnog funkcionisanja neke države, makar i one kojom vladaju mule, iranske vlasti se u novije vreme pokazuju kriminalno nedoraslim zadatku.
Krvoločno gušenje protesta je, jasno, najužasnija manifestacija tog neuspeha. Zbog odluke režima da na više dana isključi internet i prekine čak i telefonske komunikacije, kako bi onemogućile povezivanje građana iz različitih delova zemlje i dokumentovanje onoga što se događa, inicijalno je bilo teško ustanoviti iole približan broj stradalih. Ali čak i zvanični izvori sada govore o oko 2.000 mrtvih, uključujući i pripadnike snaga bezbednosti stradale u obračunu s demonstrantima (što zapravo znači da je broj stradalih realno još veći: nezavisni izvori govore o oko 3.000 ubijenih). Uhapšenih je verovatno i preko 20.000. Na dosadašnjem vrhuncu sukoba mrtvih i ranjenih samo u Teheranu bilo toliko da bolnice više nisu imale gde da smeste sve ubijene, ni dovoljno osoblja da pomogne svim povređenima.
U Iranu danas dobro žive još samo pripadnici državnih struktura i njihovi klijenti, pa je lako razumeti zašto su Iranci, ili barem veliki deo njih, toliko kivni i željni da vide skori kraj režima
O trulosti poretka – čija je prikladna personifikacija zanemoćali, ali i dalje neprikosnoveni 86-godišnji vrhovni lider, ajatolah Ali Hamnei – podjednako uverljivo, samo na manje tragičan način, govore i drugi pokazatelji. Koliko standardni ekonomski indikatori propadanja (inflacija koja izmiče kontroli i nacionalna valuta u sunovratu, recimo), još i više ogromni problemi sa snabdevanjem strujom i, naročito, vodom – posebno u desetomilionskom Teheranu. U Iranu danas dobro žive još samo pripadnici državnih struktura i njihovi klijenti, i zato su Iranci, ili barem veliki deo njih, toliko kivni i željni da vide skori kraj režima.
I najžešći protivnici vlasti, ipak, razumeju da sloboda neće stići na raketama čije bi ispaljivanje naredio Tramp, i da za nju moraju sami da se izbore. Pitanje je samo – kako.
