Ako se nešto ne može zameriti ratovima koje čovek vodi, to je nedostatak inspirativnih citata. Od lapidarnih poruka poput „Sa štitom ili na njemu“ do kompleksnih govora o „borbi na poljima, ulicama i brdima“, tukli smo se i ovako i onako, ali barem smo umeli to da spakujemo u lepu oratorsku ambalažu. Najpamtljivija izjava o ratu koji trenutno besni na Bliskom istoku, delo je američkog državnog sekretara Marka Rubija.
„Apsolutno je bilo neposredne pretnje. Neposredna pretnja je bilo to što smo znali da će Iran, ako bude napadnut – a verovali smo da će biti napadnut – odmah krenuti i na nas“, rekao je Rubio 2. marta novinarima u Vašingtonu.
Manjak logike i višak žrtava
Nema u toj izjavi, naravno, govorničke veštine jedne Spartanke ili Vinstona Čerčila, ali kada je reč o faličnosti logike, Rubio šije rivale za nekoliko kopalja ili – da modernizujemo poređenje – za nekoliko raketa. Državni sekretar je, sve u svemu, pokušao da opravda američki napad na Iran time što je po Iranu raspalio i američki saveznik, koji se u taj posao ne bi ni upuštao kada ne bi imao apsolutnu podršku Vašingtona. Manjak logike, međutim, ne znači i manjak žrtava, pa su od 28. februara do 3. marta tu trapavu misao glavom platile stotine civila u Iranu, desetine u Libanu, kao i desetak ljudi u Izraelu i pojedinci u Bahreinu, Kuvajtu i Ujedinjenim Arapskim Emiratima.
Zalivske države nemaju interes da učestvuju u ovom ratu. Posebno se plaše da bi mogle izgledati kao saveznici Izraela. Ipak, ne mogu dugo da sede skrštenih ruku
Filip Ejdus
Nema potrebe da opterećujemo čitaoca detaljima koje je već čitao, slušao, gledao i svario onoliko koliko može da svari ubistvo devojčica u osnovnoj školi u Minabu. Vesti sa Bliskog istoka uniformne su već godinama ili decenijama i od veoma sličnog rata deli nas jedva osam meseci. Šta bi moglo da se nazove novim? Tokom Dvanaestodnevnog rata, koji su Tel Aviv, Teheran i njihovi saveznici vodili u junu 2025, Iran je mimo Izraela gađao samo američku bazu El Udeid u Kataru i pritom sam upozorio i Dohu i Vašington na napad satima pre nego što ga je izveo. Tada je samo simbolično čuvao obraz, ali danas je agresivniji.
Iranski projektili su – pored tri već pomenute države – prethodnih dana padali i na Irak, Jordan, Katar, Oman i Saudijsku Arabiju. Takođe, Teheran ovaj put nije gađao samo američke baze, već i civilnu infrastrukturu, poput naftnih rafinerija ili aerodroma. Niz zemalja koje su bile iranska meta dugo su gradile ugled bliskoistočnih utočišta, mesta na kojima može normalno da se živi i posluje, i sada su pred teškom dilemom – da li da ćute pred štetom i žrtvama ili da uzvrate i time dokrajče već načet imidž?
„Zalivske države nisu želele ovaj rat i nemaju interes da u njemu učestvuju. Njihove vlasti se posebno plaše da bi u očima svojih građana mogle izgledati kao saveznici Izraela. Ipak, ne mogu dugo da sede skrštenih ruku dok Iran gađa njihovu teritoriju. Napadi ugrožavaju njihovu ekonomiju i ako ne budu odgovarale, delovaće slabo“, kaže za Radar Filip Ejdus, profesor beogradskog Fakulteta političkih nauka.
Hamnei i promena režima
Svako na Bliskom istoku ima čime da napadne, ali zalivske države bi mogle da imaju veliki problem u defanzivi. Američki Blumberg je u ponedeljak 2. marta objavio kako Katar i Ujedinjeni Arapski Emirati već nameravaju da ubede Donalda Trampa da skrati rat. Doha je navodno zaključila da će joj arsenal presretačkih raketa trajati samo još četiri dana ako Iran nastavi da je gađa dosadašnjim tempom. U poređenju sa tim državničkim i strateškim dilemama zalivskih monarhija, zadatak iranskog režima deluje jednostavno – samo treba da preživi. Tel Aviv je i ovom prilikom pobio niz iranskih vojnih i političkih zvaničnika, ali Teheran je odavno navikao na to da za svakog uglednika mora da ima zamenu. Sada, međutim, mora da nađe naslednika i ajatolahu Aliju Hamneiju.
Retki su režimi koji zavise od jednog čoveka, pa ni iranski nije takav. I sam Hamnei je 1989. zamenio naoko nezamenljivog ajatolaha Homeinija, harizmatičnog vođu islamske revolucije iz 1979. Al Džazira je, međutim, na dan Hamneijeve smrti primetila da Homeini jeste bio ideološki motor revolucije, ali da je Hamnei oblikovao vojni i paravojni sistem koji je Iranu decenijama davao unutrašnju čvrstinu i spoljni uticaj. Zato na Bliskom istoku postoje još dva nova pitanja – ko posle Hamneija i može li iranski režim bez njega?
„Može se pretpostaviti da će novi vrhovni vođa pripadati tvrdom teokratskom krilu, kome je pripadao i Hamnei. Činjenica je, međutim, da se Iran nalazi i pod velikim vojnim pritiskom i pod pritiskom unutrašnjih problema. To bi moglo da znači promene unutar sistema kako bi se sistem spasao, to jest uključenje reformista u vlast“, objašnjava za Radar spoljnopolitički komentator Boško Jakšić.
Iranci mogu da budu veoma nezadovoljni režimom, kao što smo videli u januaru, ali neće dozvoliti da im vlast menjaju Tramp i Netanijahu
Boško Jakšić
No nezavisno od spiska kandidata za ajatolaha, zaključak da je Iran na putu unutrašnjih promena bio bi brzoplet. Iranski režim je pod spoljnim pritiskom otkako postoji, a tome je skoro pola veka. Ako se uzme u obzir sve što je u međuvremenu izdržao, čovek bi ga mogao nazvati i najotpornijim na planeti bez mnogo rizika od hiperbole. Nema sumnje da su mu danas neki potporni stubovi trošni, ali izraelski i američki potezi mogli bi barem nakratko i da ga učvrste.
Filip Ejdus podseća da su vazdušni napadi, ako se na zemlji ne zbiva ništa, prilično sumnjiv način da se obori vlast i da civilne žrtve mogu i da homogenizuju društvo. Šta god prosečan Iranac mislio o kućnoj teokratiji, baš nije izgledno da o Izraelu i Americi misli bolje.
„Spreman sam da tvrdim da ključni cilj ove operacije, promena režima, neće biti ostvaren iz jednog jednostavnog razloga – to je želja SAD i Izraela, ali se najviše pitaju Iranci. Skup u gradu Karadžu, gde su se ljudi radovali kad je Hamnei ubijen, ne predstavlja većinsko iransko mišljenje. Iranci mogu da budu veoma nezadovoljni svojim režimom, kao što smo videli u januaru, ali neće dozvoliti da im taj režim menjaju Tramp i Netanijahu“, smatra Boško Jakšić.
Po ugledu na Venecuelu
Tel Aviv javno polaže mnogo nade u Rezu Pahlavija, glavnu figuru iranske antirežimske dijaspore i sina nekadašnjeg šaha Muhameda Reze Pahlavija, ali Jakšić misli da povratak stare aristokratije nikako nije na vrhu želja Iranaca. Isto misle i izraelski mediji koji se usuđuju da se suprotstave sopstvenom režimu, poput Hareca, jer Iran pamti da je za brutalnu političku represiju znao i pre islamske revolucije. Umesno je onda pitati se da li Izrael zaista planira da zbaci iransku vlast ili je za režim Benjamina Netanijahua sav ovaj pokolj samo epizoda večitog rata, koji mu je neophodan za opstanak.
Cilj Tel Aviva ne mora da bude da u Iranu dobije novi režim, već da izazove etničke sukobe i trajni građanski rat Persijanaca protiv Arapa, Persijanaca protiv Azera, Persijanaca protiv Baludža i da time uništi Iran kao državu
Mirko Dautović
Profesor i analitičar međunarodnih odnosa Mirko Dautović potvrđuje da je izraelskom premijeru rat neophodan, kao što je samom Izraelu neophodno „čudovište protiv kojeg će se braniti“, ali ipak smatra da su namere Tel Aviva ozbiljne.
„Jedna mogućnost je da cilj Tel Aviva nije da u Iranu dobije novi režim, već da izazove etničke sukobe i trajni građanski rat – Persijanaca protiv Arapa, Persijanaca protiv Azera, Persijanaca protiv Baludža – i da time uništi Iran kao državu. Druga opcija je da Tel Aviv veruje u obaranje režima. Nije tajna da su iranska vojska, garda, obaveštajne jedinice prilično izbušene Mosadovim agentima. Nekadašnji predsednik Irana Mahmud Ahmadinedžad još je 2011. godine u jednom intervjuu otkrio da je šef kontraobaveštajnog odeljenja koje se bavi Izraelom i sam bio izraelski agent. Tel Aviv bi mogao da računa na to da će – ako ubije dovoljno iranskih čelnika – na pozicije u rukovodstvu doći njihovi agenti. To bi značilo neprimetnu smenu režima“, objašnjava Dautović za Radar.
Koliko god takav plan – ako postoji – zvučao bizarno, na Bliskom istoku se događalo i luđe, pa iz perspektive Tel Aviva treba gledati samo da li je izvodljiv. Kada je pak reč o Sjedinjenim Američkim Državama, složno raketiranje sa Izraelom sa jedne strane jeste samo kontinuitet vašingtonske politike. Sa druge, međutim, postoji i nepredvidiv „faktor Tramp“.
„Teorije međunarodnih odnosa za njega ne važe jer je reč o suštinski duboko iracionalnoj osobi, čiji ciljevi nemaju veze sa američkom politikom. U Vašingtonu je dobro poznato da on ignoriše sve izveštaje, da odbija da sasluša savete Stejt departmenta i Pentagona. On je čovek od akcije i u nju srlja, a sam establišment SAD, uključujući i Pentagon, kako je Rojters izvestio u ponedeljak, nije saglasan sa takvim delovanjem i posmatra situaciju vrlo pesimistično“, podvlači Dautović.
Tramp je, smatra Dautović, mislio da će mu u Iranu uspeti ono što mu je pošlo za rukom u Venecueli – da smaknućem Hamneija i drugih iranskih čelnika tamo dobije novo rukovodstvo. Ono bi po Trampovoj viziji moglo i da potiče iz istog režima, ali bi mu gospodar bio on sam. Takva se promena još nije desila i Dautović pretpostavlja da je predsednik SAD – ili sad – zbunjen i da slede improvizacije. U isto vreme anketa Rojtersa i Ipsosa pokazala je da svega 27 odsto američkih ispitanika odobrava napad na Iran, da ga 43 odsto ne odobrava, a da 29 odsto ne zna šta o tome da misli. To ne mora mnogo da znači, ratovi se širom planete uspešno vode uprkos izvesnosti da ih većina stanovnika Zemlje ne želi, ali ako je Tramp iranskom avanturom hteo da popravi predsednički ugled, mogao bi od njega brzo da odustane.
„Cena nafte je u ponedeljak skočila osam odsto u odnosu na petak. Sasvim je moguće da Tramp, uplašen skokom cena benzina u Americi, kaže: ’Okej, dosta, pobedili smo. Prestajemo da bombardujemo i neka nafta ponovo teče.’ Drugo pitanje o kome treba voditi računa jeste ko će prvi ostati bez municije. Izrael i Amerika imaju naravno gigantski arsenal u poređenju sa Iranom, ali to što Amerikanci ili Kuvajćani ili Saudijci lansiraju kao protivodbranu mnogo je skuplje od onoga što lansiraju Iranci. Iran praktično nema protivvazdušnu odbranu, Teheran, Isfahan i ostali gradovi naprosto su otvoreni za bombardovanje, ali Iran može da apsorbuje tu štetu, može da je preživi. Navikao je. Americi i Izraelu smrt jednog vojnika veliko je političko pitanje. Iran je sazdan u ratu protiv Iraka, u kome je broj žrtava bio ogroman.“
Nedostižni ciljevi
Razume se da Iran ne može da trijumfuje u bilo kakvom sukobu sa Izraelom, a kamoli sa Amerikom, ali mogao bi rat da učini previše skupim za sve zainteresovane – i materijalno i ljudski. Naročito ako je u pravu lord Piter Rikets, bivši britanski diplomata iz prve linije i savetnik za nacionalnu bezbednost, koji je za Gardijan sumirao da su Tel Aviv i Vašington „započeli rat sa maglovitim i nedostižnim ciljevima, bez uporišta u međunarodnom pravu i sa slabom podrškom zalivskih država i drugih američkih saveznika“. A kada već pominjemo međunarodno pravo, ostaće upamćeno da je Džordž Buš Mlađi 2003, kada je hteo rat u Iraku, barem smatrao neophodnim da laže ceo svet. Dve decenije kasnije, čovek koji se tom ratu snažno protivio, koji je tvrdio da se pod njim Amerika neće upuštati u nove pucačke avanture, koji je do juče tražio Nobelovu nagradu za mir i pride osnovao takozvani Odbor za mir, opravdao je svoj rat opaskom da „Iranom upravljaju grozni ljudi“.
