Kidnapovanje Nikolasa Madura, predsednika Venecuele, moguće je gledati kroz prizmu još jedne egzotične krize negde daleko, sukob jednog autoritarnog režima i jedne velike sile. Opet, sa druge strane, moguće je i da je u pitanju mnogo više od još jedne epizode u beskrajnoj seriji smena vlasti i geopolitičkih obračuna. Konkretnije, Venecuela je pozornica sa koje je poslata poruka svim državama koje prodaju energente Kini, pokušavaju da zaobiđu dolar i da deo svojih tokova izmeste iz finansijskog sistema koji je pod kontrolom Amerike. Stoga, ova operacija nije bila samo obračun sa jednim liderom, već demonstracija načina na koji savremene imperije primenjuju svoju moć. Ne kroz spektakularne invazije, već kroz spor, uporan pritisak sankcija, blokada, zabrana pristupa tržištima i platnim sistemima i poruke upućene publici mnogo široj od Venecuele.
Zašto baš Venecuela
Ako je Venecuela bila poruka, onda je prvo pitanje zašto je upravo ona izabrana kao primer. Nije reč samo o još jednoj latinoameričkoj državi sa autoritarnom vlašću i slomljenom ekonomijom. Venecuela sedi na jednoj od najvećih potvrđenih rezervi nafte na svetu, godinama prodaje energente uz pomoć Kine i drugih partnera u pokušaju da se izvuče iz stega američkih sankcija i dolarskog sistema. U očima Vašingtona to je kombinacija koja prevazilazi lokalnu politiku.
Zato je moguće pretpostaviti da potezi prema Karakasu ne predstavljaju samo borbu protiv jednog režima. Oni pokazuju drugim vladama šta se dešava kada pokušaju da objedine tri stvari, konkretno da prodaju sirovine Kini, da pritom izbegnu američke sankcije i da deo svojih transakcija izmeste iz dolarskog okvira. Poruka je jednostavna, ali svirepa. Moguće je trgovati sa Kinom, eksperimentisati sa valutama i aranžmanima, ali nije moguće trajno potkopavati interese najveće svetske ekonomije koja i dalje kontroliše glavne tokove novca, osiguranja i trgovine. U tom smislu, Venecuela nije izuzetak, već ogledalo u kojem druge države gledaju sopstvenu budućnost.
Nije rat, već sprovođenje pravila
Kada se govori o pretnjama velikih sila, većina ljudi i dalje zamišlja tenkove, bombardere i invazije. Ali Venecuela pokazuje da se ključne bitke danas vode na drugačijem terenu. Umesto vojski, pokreću se režimi sankcija, blokiraju se računi, prekida se osiguranje za tankere, uskraćuje se pristup dolaru i finansijskim kanalima kroz koje prolazi većina svetske trgovine. U svetu u kojem države zavise od stalnog priliva deviza i finansiranja, prekid tih tokova može biti razorniji od klasičnog rata, jer parališe sposobnost države da kupuje hranu, lekove, sirovine, energente i da servisira sopstveni dug.
Poruka je jednostavna, ali svirepa. Moguće je trgovati sa Kinom, eksperimentisati sa valutama i aranžmanima, ali nije moguće trajno potkopavati interese najveće svetske ekonomije
Za širu javnost narativ se i dalje svodi na demokratiju, ljudska prava ili bezbednost, ali upotrebljeni instrumenti su sve manje vojni, a sve više finansijski i zakonski. Ono što se Karakasu poručuje, a što druge zemlje vrlo pažljivo čitaju, jeste da se pravila globalne igre pišu u centru, a kazna za nepoštovanje ovih pravila stiže kroz sisteme koji naizgled deluju tehnički poput sankcija, crnih lista, zabrane osiguranja, blokade pristupa kliringu i dolarskim plaćanjima. To je suština moderne imperijalne prinude. Nije nužno zauzeti teritoriju da bi primorao državu da promeni kurs. Dovoljno je da joj pokažeš kako izgleda život kada te neko isključi iz globalnog krvotoka savremenih ekonomija.
Kako imperije zaista održavaju kontrolu
Velike sile retko otvoreno objavljuju svoja pravila. Umesto toga, biraju nekoliko primera na kojima javno demonstriraju posledice, a ostatak sveta poruku čita između redova. Irak je 2000-ih poslužio kao paradigma za ono što se događa kada zemlja bogata naftom pokuša da igra mimo pravila koja definišu Vašington i njegovi saveznici. Formalni povod za intervenciju bilo je oružje za masovno uništenje, ali je efekat bio potpuna promena vladajućeg režima i integracija iračkog energetskog sektora u poredak koji kontrolišu Amerika i zapadne kompanije. Libija je nekoliko godina kasnije bila druga lekcija. Gadafijevi pokušaji da eksperimentiše sa alternativnim naftnim aranžmanima i valutama završili su se intervencijom koja je razorila državu i ostavila naftu u rukama aktera koji su mnogo manje skloni monetarnim avanturama. Iran i Rusija, bez klasične invazije, izloženi su kombinaciji sankcija, zabrani ulaganja, ograničenjima izvoza i transporta nafte i gasa i finansijskih tokova. Svaka od tih intervencija predstavljena je kao jedinstven slučaj, ali zajedno crtaju isti šablon. Tamo gde se sudaraju energija, geopolitičko okruženje i izazov američkoj finansijskoj i bezbednosnoj arhitekturi, kazna je javna, efikasna i nemilosrdna.
Venecuela je u tom nizu samo novo poglavlje iste knjige. Ona spaja resurse (ogromne naftne rezerve), kineski kapital i pokušaje da se zaobiđu tradicionalni finansijski kanali u kojima dominira Amerika. U takvom okviru, cilj nije samo da se oslabi jedan režim, već da se ostalim akterima jasno nacrta granica. Države koje su svesne svoje pozicije, ali i svojih limita se nakon pokazne vežbe samodisciplinuju, prilagođavaju ugovore, tiho odustaju od preambicioznih planova i pokušavaju da ostanu ispod radara kako ne bi postale sledeća lekcija za globalni auditorijum.
Za širu javnost narativ se i dalje svodi na demokratiju, ljudska prava ili bezbednost, ali upotrebljeni instrumenti su sve manje vojni, a sve više finansijski i zakonski
Za širu publiku, možda je najvažnija perspektiva da savremene imperije ne funkcionišu kao u udžbeničkim ilustracijama, sa kolonijalnim zastavama i okupacionim trupama. Njihova moć je u pravilima igre koja su sposobne da nametnu, kao što su kontrola valute u kojoj se izražava i vraća dug, osiguranja bez kog brodovi ne mogu da plove, tehnologije bez kojih rafinerije ne mogu da rade. Venecuela je bila scena na kojoj je ta moć demonstrativno upotrebljena. Publika nije bila samo njeno stanovništvo, već desetine prestolnica koje su u tišini prelistavale svoje ugovore, račune i energetske mape pitajući se da li se još neko ime možda već pojavljuje u nečijem scenariju za sledeću epizodu.
