Bernaru Arnou se ideja nimalo ne dopada.
Predsednik i izvršni direktor LVMH grupe, već neko vreme najbogatiji Evropljanin a nakratko i najbogatiji čovek na planeti, inicijativu za uvođenje poreza od dva odsto godišnje na svu imovinu vredniju od 100 miliona evra smatra opasnom, pa i „smrtonosnom“ po francusku privredu. Uvođenje takve mere vodilo bi „uništenju liberalne ekonomije, jedine koja radi za opštu dobrobit“, izjavio je on za britanski Sandej tajms, podvlačeći da to govori kao „sigurno najveći individualni poreski obveznik i, preko kompanija koje vodim, jedan od najvećih profesionalnih poreskih obveznika“ u čitavoj Francuskoj.
Kao neko čije lično bogatstvo, prema najsvežijim podacima, iznosi preko 143 milijarde evra – prvenstveno zahvaljujući udelu od 48 odsto u vlasništvu kompanije LVMH Moet Henesi Luj Viton, kako glasi pun naziv najvećeg, sigurno i najčuvenijeg svetskog konglomerata proizvođača luksuzne robe – Arnoa bi, po njegovoj računici, uvođenje ovakve poreske stope „skratilo“ za više od jedne milijarde. Stoga je sasvim prirodno što inicijativu francuskog ekonomiste Gabrijela Zikmana, u tamošnjoj javnosti prozvanu „Zikmanovim porezom“, smatra neprihvatljivom. Uostalom, nije da LVMH i drugi francuski gigant luksuzne robe, Ermes, već nemaju druge, vrlo konkretne brige; od sredine februara naovamo, dve kompanije su u zbiru izgubile 200 milijardi dolara procenjene vrednosti, ili 30 odsto zajedničke tržišne kapitalizacije – što su, ukazuje Ekonomist, u najvećoj meri posledice trgovinskog rata koji je po povratku u Belu kuću pokrenuo Donald Tramp, te sve manje spremnosti kineskih bogataša da, sluteći dolazak još turbulentnijih vremena, rasipaju novac na visoku modu, dragulje i druge eksplicitne oznake velikog bogatstva.
Inicijativa pariskog profesora Gabrijela Zikmana za uvođenje poreza od dva odsto godišnje na svu imovinu vredniju od 100 miliona evra ima veliku podršku građana, ali je u suprotnosti sa svim za šta se Makron zalaže
Ali otkako je Zikman prošle godine za Grupu 20 sačinio studiju o porezu na imovinu, u zemlji koja je još od leta 2024. u stanju povišene napetosti – koja je ovog meseca u dva navrata rezultirala i masovnim protestima protiv izrazito restriktivnog predloga budžeta za 2026, nakon što je Fransoa Bajru zbog toga ostao bez premijerskog mesta – ideja pariskog univerzitetskog profesora Francuzima je sve privlačnija. I to nezavisno od političkih afiniteta: nedavno objavljena anketa koju je naručila opoziciona Socijalistička partija pokazala je da uvođenje ovakvog poreza podržava 86 odsto ispitanika – a čak 92 odsto (sve malobrojnijih, doduše) pristalica predsednika Emanuela Makrona, čije konstantno favorizovanje najbogatijih naspram svih ostalih sunarodnika ne može biti u drastičnijem kontrastu s inicijativama poput Zikmanove nego što već jeste.
Ne vredi sad tu mnogo što je grupa od sedam istaknutih francuskih ekonomista u Mondu odbacila Zikmanovu tvrdnju da bi uvođenjem poreza od dva odsto na bogatstvo veće od 100 miliona na godišnjem nivou država prikupila dodatnih 20 milijardi evra, insistirajući kako bi stvarni prihod po tom osnovu bio znatno niži, oko pet milijardi evra; kao ni njihov – iz redova ekonomskih liberala uvek neizbežno potezan – argument da bi dodatna poreska opterećenja francuske bogataše navela da se pokupe i napuste zemlju. (I Arno je svojevremeno, još 2012, razmatrao mogućnost odlaska u poreski egzil, pa zatražio belgijsko državljanstvo, da bi se naredne godine predomislio „iz odanosti Francuskoj i zbog vere u njenu budućnost“.) Ne vredi ni ukazivanje na to da je Francuska i ovako kako je sada rekorder po udelu poreskih opterećenja u odnosu na bruto društveni proizvod; ni to što Patrik Martin, predsednik federacije francuskih poslodavaca MEDEF, upozorava da bi, ukoliko bi se u slučaju uvođenja „Zikmanovog poreza“ on plaćao i na poslovnu, a ne samo na ličnu imovinu, to vodilo snižavanju nivoa investicija (i odlivu kapitala iz zemlje, dodaju drugi); pa ni to što neki pravni stručnjaci smatraju da postoje i ustavne prepreke za uvođenje poreza kojim se cilja (i time, po tom tumačenju, diskriminiše) jedna kategorija građana.
Običnim Francuzima se, evidentno, više sviđaju Zikmanovi kontraargumenti. Kad ukazuje da bi, u onolikoj zemlji, ova mera pogodila samo oko 1.800 porodica; kad kaže kako i u mnogim drugim zemljama najbogatiji plaćaju niže poreze od većine sunarodnika, ali da je u Francuskoj ta nesrazmera naročito drastična; ili kad podseća da se još u Deklaraciji o pravima čoveka i građanina, iz vremena Francuske revolucije, proklamuje princip da visina poreza treba da bude proporcionalna nečijoj sposobnosti da ga plaća.
„Prvo, milijarderi u Francuskoj ne plaćaju bukvalno nikakav porez na prihod; drugo, njihovo bogatstvo je naročito brzo naraslo u poslednjih 15 godina“, kazao je Zikman agenciji Rojters, dodajući kako nije reč o tome da 0,01 odsto ultrabogatih porez plaća po višoj poreskoj stopi od drugih, već da se osigura da ga ne plaća po nižoj.
Nacionalno okupljanje i radikalno leva Nepokorna Francuska i dalje jedini izlaz iz ćorsokaka vide u Makronovoj ostavci i prevremenim predsedničkim izborima. Ali koliko smisla ima neprestano zahtevati nešto što se izvesno neće desiti
To što profesor govori sviđa se, jasno, i šarenolikom četvoročlanom levičarskom bloku u Nacionalnoj skupštini; pa tako i socijalistima, bez čije podrške (makar i u indirektnoj formi uzdržavanja od glasanja) – mada ni ona sama po sebi neće biti dovoljna ako se nedostajući glasovi ne namaknu i s neke druge strane; pitanje je gde ih naći – novi premijer Sebastijan Lekorni ne može da se nada usvajanju izmenjene verzije predloga budžeta za narednu godinu, koji bi poslanicima trebalo da bude dostavljen do 7. oktobra. I zato sada socijalisti, čije pridobijanje izgleda i Lekorni smatra ključnim, premijera pritiskaju da u budžetski paket uvrsti i ovu meru.
Bajruov predlog budžeta predviđao je drastična kresanja od skoro 44 milijarde evra, pre svega kroz smanjenje socijalnih davanja, a sa ciljem da se konačno otpočne smanjivanje budžetskog deficita koji je, na nivou od 5,4 odsto BDP-a, gotovo dvostruko veći od limita propisanog fiskalnim propisima Evropske unije. Pošto su tako formulisan predlog mera neprihvatljivim smatrali i levica (u zbiru blok s najviše poslanika) i krajnja desnica predvođena Nacionalnim okupljanjem Marin le Pen i Žordana Bardele (pojedinačno najjačom partijom u ovom sazivu), on nije imao nikakve izglede da bude usvojen, pa na glasanje nije ni stigao – budući da je Bajru pre toga isprovocirao glasanje o poverenju vladi, za koje je unapred znao da će ga izgubiti. Sada, dakle, treba da se vidi da li će se Lekorni, Makronu maksimalno odani doskorašnji ministar odbrane (prisutan u svakoj vladi od 2017. nadalje), s reputacijom političara koji ne zazire od razgovora s neistomišljenicima, pokazati mudrijim od mnogo starijeg kolege. Zasad se pominje da je precrtao ekstremno nepopularnu Bajruovu ideju da se zarad uštede ukinu dva državna praznika; moraće, međutim, da napravi mnogo veće ustupke ako misli da, kao već peti premijer u poslednje dve godine, iole potraje na funkciji.
Nacionalno okupljanje i radikalno leva Nepokorna Francuska Žan-Lika Melanšona, pak, sve ovo i dalje smatraju gubljenjem vremena i jedini izlaz iz ćorsokaka vide u Makronovoj ostavci i prevremenim predsedničkim izborima. Ali koliko političkog ili bilo kakvog drugog smisla ima neprestano zahtevati nešto što se izvesno neće desiti? U zemlji nenavikloj na konsensualnu demokratiju nalik (i tamo, istini za volju, umirućem) nemačkom ili holandskom modelu, ili na to da privremeni izlaz traži u prelaznim, tehnokratskim vladama (kao svojevremeno u više navrata Italija – danas, ironično, pod premijerkom s krajnje desnice kudikamo stabilnija od Francuske), sve nastavlja da se vrti oko manje ili više bandoglavog, manje ili više problematičnog predsednika – a ovaj aktuelni se na mnogo načina pokazao kao posebna sorta. Naklonost koju gaji prema krupnom kapitalu i mere kojima mu je u prvom mandatu izašao u susret, sve pod prigodnim izgovorima nužnosti unapređenja poslovne klime i poboljšanja konkurentnosti zemlje – što mu je već na samom startu pribavilo sarkastičnu titulu „predsednika bogatih“ – iznova se ispostavljaju kao ključne prepreke postizanju preko potrebnog kompromisa koji bi podrazumevao da Makron ovog puta, za promenu, pokaže više takta, i više razumevanja, za desetine miliona frustriranih sunarodnika. Koji su možda u nekoj meri i razmaženi – malo je ko izvan Francuske imao razumevanja za zaglušujuću galamu podignutu kada je 2023. starosni limit za odlazak u penziju sa 62 podignut na 64 godine – ali svakako nisu bez razloga kivni na hiperarogantnog predsednika i impotentnu elitu.
Gnev koji se izlio na ulice tokom protesta „Blokirajmo sve“ 10. septembra i podjednako masovnih demonstracija, te pratećih štrajkova, u organizaciji sindikata osam dana kasnije nisu se pokazali plodotvornijim od političarskog bauljanja po magli
Sva ta buka i bes koji su se izlili na ulice tokom masovnih grassroots protesta pod nazivom „Blokirajmo sve“ 10. septembra i podjednako velikih demonstracija, te pratećih štrajkova, u organizaciji vodećih sindikata osam dana kasnije – u oba navrata radilo se o više stotina hiljada ljudi, na šta je država odgovorila raspoređivanjem desetina hiljada policajaca – nisu se pokazali ništa učinkovitijim od političarskog bauljanja po magli. Niti su anonimni organizatori prvog protesta uspeli u tome da cela Francuska stane, mada je pojedinačnih ispadanja iz sistema bilo na mnogo strana; niti učesnici sindikalnih protesta i štrajkači, koliko god da ih je bilo i koliko god da njihov revolt opravdan, mogu da računaju s tim da će njihova brojnost i rasprostranjenost uticati da Lekornijeva verzija budžeta bude prihvatljivija od Bajruove. Neki su se na protestima pobili s policijom, neki drugi su povređeni, neki treći uhapšeni… Ali to je, zasad barem, sve.
A opet – protestovati se mora, jer šta inače čoveku preostaje? Jednom je bila ta 1789…
