Vreme mira i blagostanja ispod američkog vojnog kišobrana izgleda da neumitno prolazi. Postaje sve jasnije da se pažnja SAD ubrzano okreće ka Indo-pacifičkom regionu, a da je Evropa ostavljena da se sama suočava sa rastućim bezbednosnim pretnjama i izazovima nakon ruske agresije na Ukrajinu. Ne može se reći da je do takve promene u strategiji SAD došlo iznenada. Već prvi mandat Donalda Trampa nagovestio je takav razvoj događaja. Bajdenova administracija je takođe dala prednost Indo-pacifičkom regionu zbog sve agresivnijih aktivnosti Kine u Južnom kineskom moru i pretećeg stava prema Tajvanu. Ruska agresija na Ukrajinu je samo privremeno vratila fokus američke politike na Evropu. Međutim, ono što jeste iznenađenje je brzina sa kojom se sprovodi nova američka strategija u drugom Trampovom mandatu. Sada je sve očiglednije da američki predsednik po svaku cenu želi da se rat između Rusije i Ukrajine što pre okonča, ne mareći mnogo za interese Ukrajine i evropskih saveznika.
Zvono za uzbunu
Pa čak i po cenu priznavanja ruskih teritorijalnih dobitaka u ratu, čime bi bile urušene osnove međunarodnopravnog poretka uspostavljenog osnivanjem Ujedinjenih nacija 1945. godine. Zbog toga ne čudi što su se u Evropskoj uniji oglasila zvona za uzbunu, jer je i sama nastala na načelima mira i nepromenjivosti granica. Nakon početne zatečenosti i zbunjenosti Evropska unija i njene države članice su preduzele prve korake ka jačanju svojih odbrambenih kapaciteta. Evropski savet je početkom marta odobrio plan Evropske komisije o ulaganju oko 800 milijardi evra u vojnoindustrijski kompleks i ponovno naoružavanje država članica. Osim toga, održani su sastanci na najvišem nivou sa predstavnicima savezničkih država van EU, Velike Britanije, Norveške i Kanade, koji bi mogli rezultirati nekim novim odbrambenim inicijativama.
Da Evropska unija nije sasvim bespomoćna ukazao je poljski premijer Donald Tusk, čija država predsedava Savetu EU. Po njegovim rečima, paradoksalno je da 500 miliona Evropljana moli 300 miliona Amerikanaca da ih odbrani od 140 miliona Rusa. S tim u vezi je ukazao na značajne vojne, tehnološke i industrijske kapacitete evropskih država, koji su više nego dovoljni da pariraju ruskim konvencionalnim snagama. Često se zaboravlja da je nakon stupanja na snagu Lisabonskog ugovora 2009. godine Evropska unija prerasla u odbrambeni savez. Ukoliko je neka država članica žrtva oružane agresije na svojoj teritoriji, ostale države članice imaju obavezu da joj pruže pomoć i podršku svim raspoloživim sredstvima, u skladu sa članom 51. Povelje UN. Da ne bude zabune, taj član Povelje govori o pravu na odbranu i kolektivnu odbranu u slučaju agresije.
Često se zaboravlja da je nakon stupanja na snagu Lisabonskog ugovora 2009. godine Evropska unija prerasla u odbrambeni savez. Ukoliko je neka država članica žrtva oružane agresije na svojoj teritoriji, ostale države članice imaju obavezu da joj pruže pomoć i podršku svim raspoloživim sredstvima
Evropske države i njihove kompanije su već pokazale sposobnost da efikasno sarađuju u proizvodnji borbenih aviona i drugih vojnih oruđa i sredstava. Međutim, problem je u tome što Evropska unija u ovom trenutku ne raspolaže efikasnim institucionalnim okvirom za planiranje i vođenje zajedničkih vojnih operacija. U tom pogledu države članice EU se oslanjaju na komandnu strukturu NATO čija je pouzdanost u ovom trenutku upitna zbog neizvesnog stava SAD, ali i pozicije nekih drugih država koje su bliske Rusiji (Mađarska, Slovačka) ili vode nepredvidivu politiku (Turska). Svaka od ovih država može blokirati donošenje odluka na nivou NATO. Zato EU mora pronaći sopstveni institucionalni okvir za vođenje vojnih operacija. Taj proces je već neko vreme u toku. Evropska komisija je 2019. godine postavila ambiciozan cilj uspostavljanja pune odbrambene unije i zajedničke odbrane do 2025. godine, koje bi trebalo da odgovore na ove probleme, kao i da dovedu do stvaranja respektabilnih, dobro opremljenih snaga EU za brzo delovanje. Imajući u vidu da se sve odluke u ovoj oblasti donose jednoglasno i da među državama članicama još uvek ne postoji konsenzus o svim pitanjima, uspostavljanje odbrambene unije u ovom momentu nije izgledno.
Naime, neke države članice vode politiku vojne neutralnosti (Austrija, Malta, Irska), dok se neke druge (Mađarska i Slovačka) nalaze u političkom sukobu sa Briselom oko pitanja rata u Ukrajini. Istina, Lisabonski ugovor pruža mogućnost ojačane saradnje u oblasti bezbednosne i odbrambene politike, odnosno da najmanje devet država članica uđe u dublje oblike vojnih integracija, ali i tu postoji problem. Odluke o ojačanoj vojnoj saradnji se donose u Savetu EU jednoglasno, što daje mogućnost pojedinim državama članicama da ulože veto. Dodatni problem predstavlja to što samo jedna država članica, Francuska, poseduje nuklearni arsenal, koji je relativno mali u poređenju sa nuklearnim arsenalima SAD i Rusije. Dakle, potreban je neki institucionalni aranžman koji bi uključivao i drugu evropsku nuklearnu silu, Veliku Britaniju, kao i neke druge države sa značajnim vojnim kapacitetima, kao što su Kanada i Norveška. Kanada je već signalizirala zainteresovanost za održavanje transatlantskog savezništva. Postizanje takvog aranžmana ne izgleda tako komplikovano kao što bi se moglo činiti na prvi pogled, tim pre što su slični već postojali u periodu Hladnog rata. Samo je potrebno skinuti prašinu sa nekih starih dokumenata i prilagoditi ih postojećoj situaciji.
Po briselskom modelu
Neposredno pre izbijanja Berlinske krize (jun 1948 – maj 1949) pet zapadnoevropskih država: Francuska, Velika Britanija, Holandija, Belgija i Luksemburg, potpisalo je 17. marta 1948. godine u Briselu Ugovor o ekonomskoj, socijalnoj i kulturnoj saradnji i kolektivnoj samoodbrani. To je bio prvi vojni savez stvoren nakon Drugog svetskog rata u Evropi. Osnovni cilj briselskog ugovora je bio zajednička odbrana u slučaju oružane agresije od strane neke treće države. Već u septembru 1948. godine započela je vojna saradnja između država članica i usvojen je plan zajedničke odbrane koji je predviđao integraciju vazdušnih snaga i uspostavljanje zajedničke komande. Briselski ugovor je nastavio da se primenjuje i nakon osnivanja Severnoatlantskog saveza (NATO) 1949. godine. Države članice briselskog ugovora su integrisale svoje vojne snage u NATO, ali su pri tome sačuvale svoj poseban identitet.
Neposredno pre izbijanja Berlinske krize u junu 1948, pet zapadnoevropskih država: Francuska, Velika Britanija, Holandija, Belgija i Luksemburg, potpisalo je u Briselu Ugovor o ekonomskoj, socijalnoj i kulturnoj saradnji i kolektivnoj samoodbrani. To je bio prvi vojni savez stvoren nakon Drugog svetskog rata u Evropi. Sličan model bi mogao da se primeni u postojećoj situaciji
Sličan model bi mogao da se primeni u postojećoj situaciji. Početkom marta u Londonu je održan samit evropskih državnika o vojnoj podršci Ukrajini i mogućem slanju mirovnih trupa u Ukrajinu nakon eventualnog potpisivanja mirovnog sporazuma. Upućivanje mirovnih trupa u Ukrajinu nužno bi zahtevalo međusobnu koordinaciju, planiranje i uspostavljanja zajedničke komande. U tom smislu se razgovaralo o stvaranju „koalicije voljnih“, što bi mogao biti prvi korak ka stvaranju nekog budućeg vojnog saveza.
Značaj Zapadnoevropske unije
Ukoliko to okolnosti budu zahtevale, moguće je uspostavljanje i čvršće institucionalne saradnje između većine država članica EU i savezničkih evropskih država i Kanade po modelu Zapadnoevropske unije. Ova odbrambena organizacija je nastala na temeljima briselskog ugovora iz 1948.
Upućivanje evropskih mirovnih trupa u Ukrajinu nužno bi zahtevalo međusobnu koordinaciju, planiranje i uspostavljanja zajedničke komande. U tom smislu se nedavno u Londonu razgovaralo o stvaranju „koalicije voljnih“, što bi mogao biti prvi korak ka stvaranju nekog budućeg vojnog saveza
Kako bi ojačale međusobnu saradnju, države članice briselskog ugovora su 1954. godine osnovale Zapadnoevropsku uniju (ZEU) u čije članstvo su primljene SR Nemačka i Italija. Jedna od odlika ove organizacije je njena fleksibilna struktura sa različitim oblicima članstva. Pored država osnivača, članice ZEU su još bile Portugalija i Španija (primljene u članstvo 1990), kao i Grčka (postala članica 1995). Status pridruženih država su imale: Norveška, Island, Turska, Mađarska, Poljska i Češka. U posmatračkom statusu su bili: Austrija, Finska, Irska, Švedska i Danska. Bugarska, Estonija, Litvanija, Letonija, Rumunija, Slovenija i Slovačka su imale status pridruženih partnera ZEU. Organizacija je osnovana sa ciljem pružanja međusobne pomoći u sprečavanju agresije. Ovaj zadatak ZEU unija je ostvarivala u tesnoj koordinaciji sa NATO-m. Zanimljivo je da je članstvo u ZEU omogućilo predsedniku Šarlu de Golu da bez većih bezbednosnih rizika izvede Francusku iz vojnog krila NATO 1966. godine i stvori sopstveni nuklearni arsenal koji je postao okosnica njene odbrane. Kao kolektivni član NATO, ZEU je dugo samo formalno egzistirala, bez neke veće praktične uloge u međunarodnim odnosima.
Kako bi ojačale međusobnu saradnju države članice briselskog ugovora su 1954. godine osnovale Zapadnoevropsku uniju. Organizacija je osnovana sa ciljem pružanje međusobne pomoći u sprečavanju agresije
Prvi značajan angažman ZEU je imala u prvom Zalivskom ratu 1991. godine i kasnije u akcijama očuvanja mira na području bivše SFRJ devedesetih godina prošlog veka. Nakon stupanja na snagu Lisabonskog ugovora 2009. godine, sa klauzulom o zajedničkoj odbrani u okviru EU, prestala je potreba za postojanjem ZEU. Ona je zvanično raspuštena 30. juna 2011. godine. Što ne znači da u slučaju potrebe ne bi mogla biti ponovo aktivirana u nešto izmenjenom obliku. Prednost takve organizacije je u tome što bi ona, slično kao i ZEU, bila otvorena za države koje su članice EU, ali i za one koje to nisu. Sve potencijalne članice su već sarađivale u okviru ZEU, što takođe predstavlja povoljnu okolnost. Prema tome, modeli vojnog organizovanja već postoje, samo je pitanje političke odluke evropskih lidera da li će i kada biti upotrebljeni. A možda tu odluku za njih donese Donald Tramp.
