Evropa je nedavno okončala seriju samita visokog profila održanih u kratkom vremenskom razmaku. Nakon pariskog skupa posvećenog veštačkoj inteligenciji i Minhenske bezbednosne konferencije, evropski lideri su se u Parizu okupili i na dva hitna sastanka na kojima se razgovaralo o uznemirujućim signalima koje emituje nova američka administracija. U svakoj od tih prilika, ključno pitanje bilo je kako da Evropa uhvati tehnološki i vojni priključak s Amerikom i Kinom.
Sada je već svima očigledno da administracija predsednika Donalda Trampa namerava da se prema Evropi odnosi s prezirom, i da Evropljani moraju da u potpunosti u svoje ruke preuzmu odgovornost za vlastitu odbranu i bezbednost. Amerikanci ne samo da evropske vlade ostavljaju po strani od pregovaračkog procesa koji bi trebalo da dovede do okončanja rata u Ukrajini, nego i podržavaju evropske stranke krajnje desnice, te optužuju evropske liberale i demokrate za izdaju zapadnih vrednosti.
Ima li metoda u ovom ludilu? Da li bi približavanje Rusiji moglo biti pokušaj da se reprizira strategija predsednika Ričarda Niksona kojom se poslužio kako bi razvrgao savezništvo komunističke Kine i Sovjetskog Saveza? Znamo da je Tramp opsednut Kinom, kao i da Rusi imaju dobre razloge da se pribojavaju kineske dominacije. Ako bi žrtvovanje delova ukrajinske teritorije Trampu omogućilo da zada udarac svojoj bête noire, sigurno bi gledao da takvu priliku i iskoristi.
EU ne bi trebalo da se bavi nastojanjima da uspostavi jedinstvo. S obzirom na to kakve su partije na vlasti u Mađarskoj, Slovačkoj i drugde, to nije ni moguće ni neophodno
Ali nema izgleda da taj niksonovski manevar upali ukoliko Tramp u proces ne uključi i Evropu, a to se sada čini malo verovatnim. Paralisana strahom otkako je Rusija u februaru 2022. pokrenula sveobuhvatnu invaziju na Ukrajinu, Evropa je zaboravila da je u stanju da kaže „ne“. Ali Trampova administracija je evropske lidere prenula iz letargije. Sada su prionuli na inventarisanje vlastitih snaga i istražuju opcije koje su im na raspolaganju. Ukrajina još nije priterana uz zid. Uz povećanu evropsku pomoć, njena ratom prekaljena i visoko inventivna vojska i dalje je u stanju da se opire ruskoj agresiji.
Osim toga, Trampova administracija zasad ne radi ništa drugo osim što priča. Njen stvarni fokus usmeren je na domaću scenu, gde je zauzeta potkopavanjem kapaciteta državnog aparata u vidu masovnih otpuštanja. Trampov rat protiv državne administracije – po svoj prilici kako bi na pozicije koje će u tako osakaćenom aparatu preostati postavio one koji su mu lojalni – osim što će Ameriku neizbežno finansijski koštati, umanjiće i njegovu sposobnost da sprovodi vlastitu političku agendu.
Evropska unija, sa svoje strane, ne bi trebalo da uzvrati uobičajenim nastojanjima da uspostavi jedinstvo. S obzirom na to kakve su partije na vlasti u Mađarskoj, Slovačkoj i drugde, to nije ni moguće ni neophodno. Bolja strategija bila bi oformiti koaliciju voljnih članica Unije i drugih zemalja koje Tramp bez ikakve potrebe tera od Amerike, poput Kanade, Velike Britanije i Južne Koreje. Na osnovu njegovih istupa u poslednje vreme, reklo bi se da je to ono što na umu ima francuski predsednik Emanuel Makron. On je, uz britanskog premijera Kira Starmera, i dalje jedan od retkih lidera koji ne isključuju slanje trupa u Ukrajinu ili njenu blizinu. A ne treba zaboraviti ni da su i Francuska i Britanija nuklearne sile.
Ima li metoda u ovom ludilu? Da li bi približavanje Rusiji moglo biti pokušaj da se reprizira strategija predsednika Ričarda Niksona kojom se poslužio kako bi razvrgao savezništvo komunističke Kine i SSSR
Ono na šta se u analizama razlaza sa SAD ne obraća dovoljno pažnje jeste činjenica da je zapadna Evropa u većem strahu od istočne. Moglo bi se reći kako smo mi s istoka navikli na krize, ali isto tako stoji i da nismo mi ti koje Tramp ima na nišanu. Mi nemamo ogromne trgovinske suficite sa SAD, a trošimo stotine milijardi dolara na nabavku američkog naoružanja. Za razliku, recimo, od Holandije (ironično, zemlje iz koje je novi generalni sekretar NATO), koja je 2023. za potrebe odbrane izdvojila 1,7 odsto bruto društvenog proizvoda, Poljska u tu svrhu izdvaja gotovo pet odsto.
Na osnovu učestalih istupa i saopštenja republikanskih zvaničnika moglo bi se pomisliti kako u SAD trenutno zapravo postoje dve Republikanske partije. Na jednoj strani je ona stara partija koja je uvek nastojala da poveća izdvajanja za odbranu, jača američka vojna savezništva i suprotstavlja se autokratama poput ruskog predsednika Vladimira Putina. Na drugoj strani je Trampov MAGA pokret, čiji pripadnici, reklo bi se, veruju kako dostizanje nacionalne izvanrednosti zahteva demontažu američke države i napuštanje dugotrajnih savezništava, a sve to opravdano primitivnom retorikom krvi i tla, te teorijama zavere.
Iako se stiče utisak kako se čitav svet menja preko noći, istina je da se još ništa zapravo nije dogodilo. Ako Evropljani budu široko otvorili oči, videće da raspolažu svim resursima, talentima i instrumentima potrebnim da bi osigurali vlastiti suverenitet, te obnovili mir i stabilnost. Nije potrebno da ih neko pozove za sto. Trebalo bi da se inspirišu primerom Ukrajine, koja je sama samcata ruski agresivni marš zaustavila pukom snagom svoje volje.
Evropljani ne treba da paniče. Upravo suprotno. Tramp nam je dao ono što nam je najviše trebalo: razlog da se dozovemo u pamet.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
