Jedna italijanska gospođa ovih se dana baš zaglibila. Fudbalski klub Juventus iz Torina, poznat i kao „Stara dama“, za vikend je kod kuće izgubio 4:0 od Atalante iz Bergama. Najtrofejniji klub Apenina tako težak poraz na svom terenu nije pretrpeo decenijama. Možda su krivci očigledni – uprava, trener, igrači – a možda je i epoha u kojoj je ta sinjora bila jedan od najstrašnijih fudbalskih rivala na planeti jednostavno gotova. Jeste „Stara dama“ još ugledna, jeste i bogata, ali ne toliko da bi drmala svetom. U isto vreme u sličnom se blatu kliza još jedna gospođa. Evropa, ili „Stari kontinent“ kako joj se nekada tepa, trpi poraz za porazom u međunarodnoj politici, na terenu koji je dugo kroz istoriju bio njen. Juventus je ponizila Atalanta; Evropu je ponizio atlantski partner. Možda je kriva njena uprava, a možda i ta plemkinja naprosto nema resursa da se domogne stare slave.
„Demonstracija solidarnosti“
Čini se da će ipak pokušati. Od kada je Trampova administracija kroz usta Pitera Hegseta, novog šefa Pentagona, u februaru objavila da joj „bezbednost Evrope više neće biti u žiži“ – pa potom to i podvukla sekući pomoć Ukrajini – kontinent pretura po tavanima tražeći porodične sablje. Kulminacija te potrage odigrala se prošlog četvrtka u Briselu, gde su se evropski lideri saglasili da te sablje i naoštre. Evropska komisija, glavno izvršno telo Evropske unije, objavila je plan da se za naoružavanje kontinenta izdvoji 800 milijardi evra. Sto pedeset milijardi bi EU pozajmila državama članicama. Ostatak bi trebalo da izdvoje same članice nakon što EU popusti stroge budžetske stege koje im u principu nameće.
„Živimo u eri ponovnog naoružavanja. Evropa je spremna da na odbranu troši mnogo više; i kratkoročno, da bi podržala Ukrajinu, i dugoročno, kako bi bila odgovornija za sopstvenu bezbednost“, rekla je predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen.
Jedini disonantan glas u briselskoj „demonstraciji solidarnosti“, kako je skup nazvao britanski Gardijan, bio je mađarski premijer Viktor Orban. Čak je i drugi uobičajeni osumnjičeni, slovački premijer Robert Fico, isturio bradu i prihvatio da „neće biti pregovora o Ukrajini bez Ukrajine“, a ni bez Evrope. Danska premijerka Mete Frederiksen izjavila je da treba „trošiti, trošiti, trošiti na odbranu i odvraćanje“. Bilo je mesta i za samokritiku, pa je prema Gardijanu novi belgijski premijer Bart de Vever rekao da je njegova zemlja „izuzetno loš učenik“ i da je „zaslužila packe“. Na stranu taj zabavni mazohistički ispad, svet je pre svega interesovalo šta o nastavnom programu te škole kažu Nemci.
„Uzimajući u obzir šta preti slobodi i miru na našem kontinentu, mantra naše odbrane mora da bude – šta god je potrebno“, saopštio je budući nemački kancelar Fridrih Merc.
U sadašnjem stanju evropske svesti nijedna ideja neće biti apriori odbačena; ni jedinstvena evropska obaveštajna agencija, ni jedinstvena evropska vojska, pa ni jedinstveno šutiranje ideje da nuklearno oružje ne treba širiti
Merc je do juče bio poznat kao štediša. Njegov zaokret je podržao i Špigl.
„Nemačka ne sme da se skriva u ovom istorijskom trenutku. Savezna vlada mora da ujedini Evropljane, da ih ohrabri i usmerava ih ka sopstvenoj bezbednosti. Mora da pruži dobar primer, da najzad oblikuje Bundesver u moćnu armiju, da ulaže i u tehniku i u ljudstvo. Samo će se tada i druge države tako ponašati. Samo će tada Vladimir Putin ozbiljno shvatiti Evropu“, zapisala je novinarka Špigla Marina Kormbaki.
Ako ćemo pravo, sve te evropske misli nisu baš senzacionalno nove (a nije ni ponašanje Amerike, ali to nije tema ovog teksta). Bilten atomskih naučnika – neprofitna organizacija koju su Albert Ajnštajn i neki učesnici „Projekta Menhetn“ osnovali 1945. prestravljeni onime što su te godine videli – prošlog marta je objavio analizu Ulriha Kuna, koji na Univerzitetu u Hamburgu vodi istraživanja o kontroli naoružanja. Kunov zaključak je da se „granice zamislivog u nemačkoj politici uporno približavaju atomu“, i da to traje godinama. I sam profesor, doduše, zaključuje da će Berlin pre stati pod nuklearni kišobran Pariza i Londona nego što će ga sam napraviti, ali u sadašnjem stanju evropske svesti nijedna ideja neće biti apriori odbačena; ni jedinstvena evropska obaveštajna agencija, ni jedinstvena evropska vojska, pa ni jedinstveno šutiranje ideje da nuklearno oružje ne treba širiti. Evropska autonomnost u odbrani je, uostalom, jedna od omiljenih ideja francuskog predsednika Emanuela Makrona. Manje je važno, mada zabavnije, pitanje šta bi Makronu rekao njegov uzor, Šarl de Gol, da mu je – makar pre 1945 – pomenuo kako je dobro naoružana Nemačka ključ za sigurnost Evrope. Važnije je, i takođe staro, pitanje da li je Evropa za takvu autonomiju sposobna.
Pukotine u sistemu
Brojgelov institut iz Brisela, međunarodni trust mozgova posvećen ekonomiji, objavio je u februaru detaljnu analizu pod nazivom „Odbrana Evrope bez SAD: prve procene potrebnog“. Njegovi istraživači su zaključili da Evropi ne bi trebalo da bude veliki problem da sama finansira naoružavanje Ukrajine, uz primedbu da bi taj poduhvat bio mnogo neizvesniji ako kontinent ne bi mogao da kupuje američko oružje. Naoružavanje Evrope, pak, druga je priča.
„Trenutna pretpostavka stratega NATO jeste da bi u slučaju ruskog napada na evropsku članicu NATO, sto hiljada američkih vojnika raspoređenih u Evropi brzometno dobilo pojačanje u vidu dvesta hiljada američkih vojnika koncentrisanih u oklopne jedinice, kakve su najprikladnije za bojišta istočne Evrope. Razumna je, dakle, procena da bi evropske kapacitete trebalo ojačati za borbeni ekvivalent 300.000 američkih trupa, sa fokusom na mehanizovane i oklopne snage“, navodi se u analizi Brojgelovog instituta.
Evropska podeljenost dopustila je Trampu da sa Evropom igra oštrije nego što je bilo moguće pre desetak godina – Jakobinac
Briselski istraživači potom podsećaju da na bojnom polju 300.000 Amerikanaca vredi znatno više od 300.000 Evropljana. Ovi potonji su rascepkani u skoro trideset nacionalnih armija, dok američki pucači pripadaju jednoj, te imaju prednost jedinstvene komande, kao i stratešku avijaciju i štošta drugo što evropskim vojskama nedostaje. Nije to nemoguće nadoknaditi, kažu i sami analitičari Brojgelovog instituta, ali možda bi bilo i skuplje od paketa o kome je govorila Ursula fon der Lejen – 250 milijardi evra u prvoj godini u nepoznatom nizu godina. Uz još veću nepoznanicu na planu one jedinstvene komande ili makar i osnovnog političkog jedinstva. To se pre svega odnosi na Veliku Britaniju. Njena razapetost između Evrope i Amerike znamenita je, a Evropi je na vojnom planu nezamenljiva. Njujorški politički magazin Jakobinac je krajem prošle sedmice podsetio da partije koje su posvećene „nezavisnoj i nesvrstanoj Evropi“ nikako nisu dominantne ni na kontinentu, a i tamo gde ih ima, mogu i međusobno grdno da ratuju, poput Makronove i Melanšonove družine u Francuskoj.
„I levi i desni neoliberalni evropski centar posvećeni su ’atlantizmu‘, makar i uz nelagodu, i makar ga i sam Tramp odbacivao. Pobunjena populistička desnica Evrope, pak, podeljena je. U njenim redovima su proameričke, prokineske, proruske frakcije, čak i unutar pojedinih partija. Postfašistička Braća Italije javno su za Amerikance. Iza scene, pak, slede put ekonomskog približavanja Kini, što je nasleđe koje im je ostavio pokojni Silvio Berluskoni. Takva evropska podeljenost dopustila je Trampu da sa Evropom igra oštrije nego što je bilo moguće pre desetak godina“, zaključuje Jakobinac.
Stezanje kaiša
Američki magazin, kao što to posredno čini i Brojgelov institut, podseća i na to da Evropa nema gde da pronađe potrebno naoružanje osim u Americi. Alternativa bi mogla da bude samo reindustrijalizacija, koja ne može da se obavi onom brzinom o kojoj su lideri kontinenta govorili u Briselu. Ako se neko nada da bi to doprinelo opštem ekonomskom boljitku, treba primetiti da je škotska vlada krajem prošle godine objavila analizu iz koje se može videti da trošenje u vojne svrhe nema zavidan učinak na planu zaposlenosti. Više poslova nastaje ulaganjem u zdravstvo, u poljoprivredu, u proizvodnju hrane, u tradicionalne teške i lake industrije mirnodopskih svrha. To nas dovodi i do ključnog pitanja – otkud pare za oštrenje svih onih sablji? Otkud, recimo, Francuskoj, čije su budžetske nevolje bile glavna svetska vest krajem prošle godine? Kolumnista britanskog Fajnenšel tajmsa Džanan Ganeš dopustio je sebi donekle iskren odgovor.
„Država blagostanja kakvu poznajemo moraće donekle da se povuče; ne toliko da je više ne zovemo tim imenom, ali dovoljno da zaboli.“
Ganeš je kolumni dao naslov „Evropa mora da skreše državu blagostanja kako bi izgradila državu ratnog stanja“. A Okovani patak, čuveni satirični nedeljnik iz Pariza, podsetio je da se Francuska u poslednje velike odbrambene pozajmice upustila još 1939. Objava da će se 2025. stezati kaiševi kao 1939, bila bi građanima Francuske znatno manje privlačna od bombastičnih reči Ursule fon der Lajen o „istorijskim odlukama“. Istina je, doduše, i da sinjore često ne pitaju za cenu još jednog dana slave.
